Јапански професор дописао „Браћу Карамазове“

Ректор Токијског института страних језика Икуо Камејама превео је на јапански „Браћу Карамазове“  Достојевског који је у Земљи излазећег сунца после постао омиљен као   домаћи писац.

Ово је иначе осми превод последњег романа руског  генија на јапански,  а од претходних седам разлуикује се и по томе што је преводилац,  професор Икуо Камејама,  на таласу интересовања  за  роман који је превео,  написао и продужетак једног од најславнијих дела светске књижевности.

То је изазвало прави бум у читалачкој публици у  Јапану у којој  буквално сви  читају Достојевског.

Еуфорију сменила депресија

О томе шта осећа,  писац, преводилац,  професор Камајама  чијом заслугом је у земљи самураја  завладао култ и дух Фјодора Михајловича,  сам  се исповеда:
„Стање еуфорије  које је било доминантно током рада на роману,  сменила је депресија,  која још увек  траје. “

Прати га стално дух Достојевског као Свидрагајлова Марфин дух

Камејами је осећао  депресију и за време боравка у Москви: 

„У хотелу ми је тако тешко,  као да је са мном дух Достојевског који ме стално прати, као што је Свидригајлова (лик  из Злочина и казне,  прим. Б. Р.) пратио Марфин дух. ”

То је повезанио,  наравно,  с чињеницом да тираж „Браће Карамазова“ у Јапану стално расте, роман сви читају, а његови ликови ходају око мене. Управо је изшао  И први део „Злочина и казне“ у мом преводу тако да је на помолу нови бум”, каже Икуо Камајама за руски недељњик The New Times (Ново време).

Осећа се као жена Достојевског

Једном је Камајама рекао да се осећа као жена Досотјевског  и тај свој исказ овако објашњава:

„Ради се о томе што је жена мукотрпно преписивала тесктове Достојевског,  па је од извесног момента Ана Григоријевна   постала коаутор   своме  мужу. Док преводим његве романе и ја се осећам као коаутор писца, као да  се с  њим налазим у истој просторији   и да разговарамо.

После извесног времена почео сам да се осећам као да  сам ја  сам Достојевски. То је донекле и разумљиво  кад се зна дас ам урадио чак пет варијанти певода,  много сам све то преправљао,  дотеривао,  тако да  сам се поистоветио са тим ликовима”,   истиче Камејама. Он даље објашњава какав би требало да буде превод  да би заслужио толики талас интересовања:

„Не ради се ту само о преводу,  него су ту умешани разни процеси,  екномски,  полтички. У питању је и рушење човековог духа, јер осећам да у новим технологијама има нечега страшног,  разарајућег за људску суштину. То се не испољава док ми општимо, комуницирамо, него тек пошто останемо сами. Онда се  у тој осами укључимо на интренет  и престајемо  да будемо оно шта смо ми уствари. У Јапану је, као што је познато,  веома развијена високо технолошка производња као на пример мобилна телефонија. То разрива нашу духовност,  и Јапанци више немају снаге да контролишу своје технолошке проналаске,  а шта ће с другим народима бити, па и са руским,  то ја не знам,  али у сваком случају Достојевски ће помоћи свима нама.”

Достојевски руски,  али и јапански писац

Русија и Јапан су светски лидери-по броју самоубистава. У Русији се снажан мотив самоубиства  манифестује у виду роба,  угњетаног поданика.

Али у тачки у којој се то осећање доводи до крајности,  настаје преокрет и оно поприма страшну форму охолости. То се дешава и у Русији,  а и у Јапану.

Али Јапанци извршавају самоубиство у условима безбожништва пошто у будизму нема јединственог Бога.

И водећа мисао Дотојевског; „Ако нема Бога,  све је дозвољено“ врло лако је прихватљива  Јапанцима.

Ова два народа имају још једну заједничкју црту-параноидеалност,  склоност ка предсказивању од једне до друге,  супротне крајности.

Промењен ритам приповедања приликом превода

О тешкоћи превођења професор Икуо Камејами каже:

„Кад сам читао претходне преводе, све време сам се спотицао о различите форме имена. Код Јапанаца који ништа не знају о  формирању  речи у руском језику, то изазива велику збуњеност. А потребно је и да се јаве подударности асоцијација имена  с ликовима и њиховим карактерима и поступцима.

У преводу сам максимално изоиставио разлике у варијантама имена.  Тако сам, на пример,  одбацио очинства којих  нема у јапанском језику,  изоставио умекшне форме тепања. На пример: Дмитриј Фјодорович у мом преводу је Дмитриј- сан,  како  би читаоцу одмах било јасно да се ради о обраћању човеку  са уважавањем.

А Фјодорович - то је за Јапанца допуна имену које упопште ништа не значи. Осатвио сам апсолутно све детаље,  ништа нисам скраћивао ни адаптирао,  само што сам понегде изменио израз. Тако на пример,  говор Старца Зосиме је написан на архаичном руском језику,  а ја сам га  превео на  савремени јапански дајући му посебну интонацију.  У Јапану живи  један позанти музички критичар,  90 му је година,  веома је популаран,  али разговара на особитом језику-на неком жеском језику,  врло углађеном. Речи старца Зосима сам и пренео тим стилом.”

Седам превода  с грешком

„Хоћете ли да  вам откријем велику тајну?  Код нас је досд било седам превода ’Браће Карамазових’ и у сваком од њих је било  места у којима уопште ништа није било јасно. Ама баш ништа! У мом преводу то је отклоњено и итај пробелем не постоји.”

Како се родила мисао да продужи роман? 
 
Завршио сам превод “Карамозвих”и 10. маја прошле (2009.) одлучили смо да тај догађај прославимо у једном ресторану. Тада сам присутнима поставио питање:
„Како би било да напишем наставак?“ 

Приметио сам како се  на почетку четвртог дела  појављује много нових детаља који су необјашњиви  уколико их не сагледамо у развоју са даљим током радње. То јесте:  врло много се у првом роману говори о томе да ће он бити продужен.

Други роман, као што је познато из предговора самог писца, требало је да буде као да се   први огледа у огледалу.  Мотив оцеубиства - који је главна тема првог дела - биће настављен темом убиства самодршца.  Све је то садржано у тексту  10. главе „Карамазових “.
 
Дванаесторо деце Карамазових у дописаном роману Икуа Камејама

И у новом роману „Браће Карамазових” који је дописао Икуо Камејама  је такође сложена структура од четири дела. На крају је суђење,  али се оно дешана 1879. Аљоша се жени Лизом,   која име дете с другим,  а Аљоша претпосдтавља да је то дете Иваново. Митја покушава да побегне,  а Иван сакупља доказе о Митјиној невиности. За кривично дело због  којег је Митја осуђен (оцеубиство) спроводи се нова истрага, али он умире не дочекавши ново суђење. Лиза  и Аљоша путују у неки град у којему делује секта „Карамазови“. У ствари, Аљоша сам оснива ту секту,  али  је на њеном челу Лиза. Коља Красоткин покушава да постави експлозив у воз којим император путује из Петербурга у Новгород.

Нови ликови  у Камејаминим „Кармазовима”

Други део Камајаминих „Карамазова”  назива се „Деца Карамазова“. Укупно их 12,  од којих су половина чланови револуционарних група.  Главни догађај у овом роману је атентат на цара. На  суду цар је опрашта атетатору.

Овде је важно имати у виду да је Достојевски био славенофил и подржавао је самодржавље. Али је код њега било и терористичко наличје,  пошто је он најпре супростављао самодржавље револуционарној снази,  да би их затим помирио,  а то је за њега било помирење  са самим собом.

Иначе,  све линије новог романа Камејма води из текста Дотојевског. У њему нема ниједне линије нити епизоде коју је он дописао специјално за Јапанце. И  пре би се могло рећи да  је све  то он радио за Русе него за Јапанце.

Наравно,  И за оне који се сада у Јапану одушевљавају „Карамазовима”.

Још увек дорађује текст

Камејама  још увек дорађује текст,  разрађујући детаљно нове теме као што су однос Аљоше са сектом „Карамазови“.  Писац  каже да су  у питању две варијанте,  од којих је прва написана  још пре него што је превод завршио,  а друга,  прецизнија и  са већим ослонцем на научну аргументацију,  окончана је по завршетку превода –а намерава да уради  и трећу варијанту.

Борис Акуњин о Камејами   и Дотојевском у Јапану: На Достојвском се Руси И Јапамцина некио магичан начин сједињују
 
„Не би се могло рећи да све време постоји неко становито интересовање за руску културу. И одједном у Јапану настаје такав феномен! Осми превод ’Браће Карамазова’  Осми!!! И Сви су одједном почели да  га читају.  Замислите да у Русији изненада поново преведу ’Три мускетара’  за којима сви изненада сађу с ума. Такво нешто се не може ни замислити,  јер то је просто немогуће. Мене лично интересује такво питање,   премда одавно познајем господина Камејаму: како је ректор Токијског инститиута страних јерзика уопште дошао на такву помисао?  Јер он није само превео ’Карамазове’, него се толико удубио у тему да је написао наставак романа…

Достојевски као квинтесенција ’рускости’

Достојевски се све време у свету схвата као квинтесенција  ’рускости’. Управо он,  а не Толостој, не  Пушкин. Због чега?   У његовом карактеру је садржан тако нам позанти дефицит осећања мере.  И у томе су нам блиски Јапанци. Ни ми,  ни Јапанци,  се не можемо на време зауставити. Ми хоћемо у свему да продремо до саме суштине. Управо тиме се може по мом мишљењу објаснити тужна  статистикасамоубистава… Достојевски,  уоаталом,  има сопствени поглед на проблем самоубуства. И тај став  се увелико разликује од догмата православне цркве. Тај став је јеретички и веома  потресан на свој начин. Достојевски  је долазо до тога да  се у неким  случајевима самоубиство  третира не као најгори грех од свих грехова,  него као подвиг,  који омогућава  сасвим пропалом, изгубљеном  човеку да се спаси  одлучујући се на такво саможртвовање. На Достојевском се Руси и Јпанци на неки магичан начин сједињују.”

Борис Акуњин (1956.)  је  псеудоним руског псица,  преводиоца,  књижевног критичара,  јапанолога Григорија Шаловича Чхратишвилија.  Стекао најшире образовање, његови  романи из  циклуса који припада жанру новог детектива „Доживјаји Ераста  Фандорина“ штампани су у милионима приемрака  и преведени на више језика,  а високе тираже достригли су и у преводу на србски језик. Прославио се  као преводилац с  јапанског  језика  и носилац је највиших одликовања ове острвске земље.


Бранко Ракочевић