Зашто одумире Србија

Колико нас има? Одговор на ово наизглед једноставно питање гласи - мало! Додатно забрињава податак да нас, заправо, има све мање! Јер, сваке године популација Србије, не рачунајући подручје Косова и Метохије и југа земље, смањује се за овећи град; Горњи Милановац, на пример.
Колико би Горњих Милановаца требало да нестане са земљописне и демографске карте да би Србија, коначно и неопозиво, престала да постоји?!
Статистичка пројекција је застрашујућа, и прелепи простор средњег Балкана већ за неколико деценија види као непрегледно а запуштено гробље. Срба ће бити још једино у највећим градовима и у расејању, али и то само док им национална осећања и сећања у туђем окружењу сасвим не избледе.
 
Економисте, који ових дана разбијају главу са веома високом стопом незапослености, за две-три деценије очекује застрашујући мањак радно способног становништва.
Чак ни добро плаћену професионалну војску нећемо моћи да попунимо, осим ако нам отаxбину не буду бранили увезени страни плаћеници. Можда НАТО?!
Породилишта, обданишта и школе претвориће се у старачке домове, можда чак у занатско-пословне центре у којима ће Кинези нудити своју робу сами себи.
 
Ко ће угасити светло

Брана Црнчевић је одавно написао онај само Србима смешан афоризам - "Сви смо ми деца дезертера из 1389.", помисливши при том на чувену апокалиптичну клетву кнеза Лазара "Ко не дошо у бој на Косово…"!
Заиста, одонда као да је читав народ у малеру: потурчења, сеобе, покатоличења, понемчења, данак у крви, хајдучка изгибија, арбанаске отмице девојака, редње, печалба… и сва остала зла овог света. Јер, нација која је само током једног (додуше светског) рата, изгубила трећину укупне популације, не би смела да очекује ништа боље него да јој демографски тренд буде толико очајан, да јој прети и буквално одумирање.
Само две деценије касније орило се по српским градовима сулудо "Боље гроб, него роб", како бисмо током потоњих ослободилачкиих и међусобних ратова смањили популацију за додатних милион и по душа. Да не беше тога, неки процењују да би данас број Срба, "доследних понављача историје", био бар за тридесет милиона већи.
Популациону политику некада је водила мајка Природа, која је бреме ових својих обавеза пребацивала на појединце и породицу. Данас би тим озбиљним послом требало да се бави Држава, а кроз науку, привреду, економску и социјалну политику, законодавство и институције система. А не бави се: као да и она очекује да ће о том бринути појединци и породица.
 
Правити децу одавно није "сиротињска забава". Некад смо се смејали оном вицу о сиромашним родитељима којима је дете упало у катран, а они премишљају да ли да га перу или да праве ново. Јер породица са више од четворо деце данас је постала - вредна чак и новинске вести. Права реткост, такорећи сензација! И у руралним крајевима, где је до јуче свако новорођено дете било и "пар нових вредних руку", ствар не стоји боље. Напротив, многа села су већ деценијама празна, а некад плодне њиве увелико су запарложене.
Нова, демократска власт, не улеће у замку и - дословно не предузима ништа на поправљању опште демографске слике нације бавећи се "важнијим стварима", па је утисак да ће последњи Србин највероватније бити политичар или народни посланик задужен да угаси светло.

И троје деце - сензација

- И то упркос члану 63, став 2. Устава који гласи: "Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе" - подсећа доктор Радослав Јовић, народни посланик из Краљева, у два наврата предлагач Закона о материјалној заштити материнства и биолошкој обнови становништва. - Уз то, постоји и 66. члан, став 2, који гласи: "Мајци се пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја." Заправо, материнство је у Србији нормативно "збринуто", али се даље од тога није отишло. А да ли ће, и када…, то не знам.
Др Јовић је специјалиста опште медицине и реуматологије и, дакле, није професионално везан за ову област: предлагач Закона је постао као забринути грађанин, а не као лекар или политичар.
 
- Довољан је чак и летимичан поглед на статистичке податке неколико деценија уназад, да би се установило да је становништво Србије све старије, а да су демографска кретања све неповољнија. Наше становништво спада међу пет најстаријих нација у Европи. Егзактни подаци који се односе на територију Србије, без Косова и Метохије, показују да се просечно годишње губи између двадесет пет и тридесет хиљада становника, а што је још горе, чак и такав негативан прираштај има тенденцију погоршања! Дакле, стратешка позиција Србије као државе српског народа ће и даље бити у паду, а "међународна заједница", односно светски центри моћи, све лакше ће доносити одлуке које ће бити на штету и српског народа, и огромне већине лојалних грађана Србије, у целини.
 
- То није само зла слутња - опомиње др Јовић. - Замислимо тренутак приступања полупразне Србије Европској унији, која са своје стране инсистира на слободној трговини и несметаном току људи, робе и капитала међу својим чланицама. Па, покуповаће је, онако празну, ко год буде желео. И то за ситне паре. А зна се и ко је најзаинтересованији! Зато сам сматрао да је предлагање једног оваквог закона не само дужност или опомена већ и морални чин. Јер, држава се коначно мора суочити са овим и решавање издићи чак на ниво стратегијског планирања, поготово због тога што ће негативне последице уследити по домино ефекту.
Увидом у предлог овог кратког Закона (само десет чланова) стиче се утисак о намери да материнство прогласи за професију. Тачније, мајка која роди четврто дете стекла би право на национални додатак за материнство који би био месечно исплаћиван у висини просечне плате. Жене на селу и у рубним општинама Србије би добијале чак 30 одсто више новца.
- По неким мојим проценама, то би износило до десет одсто буxета - каже доктор Јовић. - Реч је о двоструко већој суми него што се, на пример, издваја за војску, али без тог издатка војска нам ускоро неће бити потребна, јер неће бити становника. Неће бити ни државе, уосталом. Ја сам убеђен да Србија, заправо, и нема пречег посла од овог.
 
Упркос заклињања у равноправност, па и ону полну, жене су одувек "друга лига". Ту их је сместила патријархална средина и из тога ће се тешко ишчупати. Индира, Сиримаво, Челична Тачерка, Корасон или Меркелова (и без "типовања" избора у Француској, ред је споменути Роајалову) догађају се дугима; Наташа Мићић на челу Народне скупштине, а доцније, по функцији, и председница Србије, била је пука случајност (шта тек рећи за Борку Вучић?!).
 
Каријера или беба

Чак и на упечатљиво уочљивим местима, као што је политика, присуство жена је безначајно и служи само као декор. А и то - не увек. Да ли је ико икада видео бремениту политичарку? Трудницу на јавној функцији?!
Јавна је тајна, иначе, да многи послодавци, приликом запошљавања, траже од жена да потпишу интерни уговор да неће остајати трудне у наредних неколико година, јер им се у супротном не исплати да их запосле.
 
Кад већ једном дођу до доброг радног места, многе жене ће и жртвовати неколико година због каријере. А кад реше да роде, после годину дана породиљског, само оне знају колико среће, новца и живаца је потребно да се нађе неко да чува дете да би се оне вратиле на посао. Јер, места у вртићима, а посебно јаслицама, нема ни за лек!
Све је ово ваљало споменути како би се указало на извесне недостатке предлога Закона др Јовића. Јер, очигледно је да не би требало подстицати материнство само материјалном помоћу, већ и свеобухватном заштитом права жена, нити би та заштита требало да се односи само на мајке с децом, већ и на оне које ће тек рађати, али још не знају зашто.

Јурили ћерку - добили четири сина

Београђани Марта и Горан Неготинац имају четири сина: Уроша (15), Александра (14), Петра (12) и Павла (3). Типична породица из визије доктора Јовића. Али…
- Стан сам наследио од деде - каже Горан. - Запослен сам, са просечном платом, Марта је незапослена. Изгубила је посао због прве трудноће пре него што се породила. Тачно је да смо за рођење Паје својевремено добили, ево, 137.000 динара, или 2.000 евра. Али, једнократно. Леп гест. Али, за Петра, наше треће дете, нисмо добили ништа.
 
А само ја радим: јуримо посао за Марту већ годинама, али узалуд. Имали смо некад чак и дечји додатак и примали га с три-четири месеца закашњења, а онда, између Александра и Петра, просечна месечна примања по члану домаћинства су нам порасла буквално за - један динар, па смо изгубили право и на те принадлежности.
Неготинци не верују да би имали оволико деце да су знали са чим ће се суочавати.
- Не бисмо имали ниједно - категорична је Марта.
Стали бисмо на двоје - верује Горан.
 
Беби-бум у Француској

И Европа се суочава са озбиљним демографским суновратом. Просек од 1,4 детета надмашују Француска (1,9) и Ирска (1,98), али ни то није довољно, додају аналитичари, да се спречи изумирање ових нација. Један од основних проблема је што се жене све касније одлучују на дете и праве већу разлику у годинама између две трудноће, тако да све мањи број жена рађа више од двоје деце.
Иако француске власти чине много тога да олакшају живот породицама са више деце (плаћена и неплаћена родитељска одсуства, велики дечји додаци, ослобађање од пореза, бесплатан јавни превоз и бесплатно обданиште), због чега имају и највећи проценат запослених жена с двоје деце (82%), највиши стандард уживају мајке у Шведској (годину и по дана плаћеног одсуства), Норвешкој и Данској (по годину дана плаћеног одсуства).
 
У већини осталих европских земаља (са, од скора, изузетком Немачке), мајке имају право на свега три месеца одсуства због бебе. Такође, у поменутим нордијским земљама су и највећа месечна примања мајки у односу на остатак Европе - најмање 1.000 евра месечно. Најнижа примања у западној Европи имају мајке у Енглеској и Ирској, док у Источној Европи највиши стандард имају мајке и деца у Мађарској.
У Немачкој је од нове године ступио на снагу закон по коме запослене жене, кад се породе, могу добити годину дана плаћеног одсуства и право на месечна примања у висини од две трећине плате, што износи чак 1.800 евра.