BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Тркачи оловних ногу

Тркачи оловних ногу
02.11.2007. год.

Донесен је нови Устав РЦГ. Двотрећинска већина која је била потребна за његово доношење, успостављена је приклањањем Покрета за промјене владајућој коалицији. Опет, Покрет за промјене је постао парламентарна странка на основу гласова које је огромном већином добио од Срба из РЦГ.

Овим Уставом, најнезадовољнији су управо Срби из РЦГ.

Разлози за овакав неочекивани самоуништавајући потез Срба из РЦГ су бројни. Од конкретних учинака АНБ-а оставарених пред очима међународних посматрача то јест уз њихову сагласност, преко пропагандног терора дукљанских (у даљем тексту -црногорских) медијума, непостојања политике Београда према Србима у РЦГ, инерције интелектуалног слоја Срба у РЦГ, вољне и невољне сарадње Митрополије црногорско приморске са црногорским режимом, урођеног динарског грађанског кукавичлука, па све до неспособности дијела српске политичке елите у РЦГ да схвати нове историјеске околности и да се према њима одреди на бази националног интереса Срба из РЦГ а не на бази анахроног схватања РЦГ као, априори, дијела српског етничког и културног простора.

Сам по себи, нови Устав РЦГ, не доноси никакве новине и не узрокује погоршање положаја Срба. Он у дијелу који Срби у РЦГ сматрају лошим по њих, институционализује постојеће стање. Ту се , за Србе, није догодило ништа неочекивано нити ново па овај Устав са решењима „идентитетских питања“ која садржи, сасвим подсјећа на фамозну препоруку МИП-а РЦГ црногорским новинарима које су се они, и не знајући да постоји, чврсто држали.

Тај правни акт је, дакле, посебан по томе што је прво заживио у пракси а онда проглашен, односно обзнањен, јер је сам улазак ПЗП-а значио настанак ситуације у којој ДПС-ов предлог новог Устава има већину и ствар је, већ тада, била готова.

Врх Српске листе је горљиво градио позицију вође опозиције, разнородне до степена који није могуће помирити и између које нема косензуса јер је непостојање једне од страна мјера консензуса за ону другу. Било је од почетка јасно да се Медојевићево схватање компромиса сасвим поклапа са методом Мартија Ахтисарија- све ће да буде онако како захтијева једна страна, с тим што ће спровођење договореног да буде контролисано без учешћа друге стране. Ако друга страна не пристане на такав компромис, биће онако како захтијева прва страна.

Тај узалудан напор Српске листе да се бави проблемима које не може да ријеши подгријаван је са сваког, за Српску листу, релевантног мјеста. Императив опозиционог јединства, схватање да је могуће оборити режим Мила Ђукановића кроз парламентарну борбу и изборима иако снага његове власти није у институцијама нити у инструментима демократије, оковали су аутентичну снагу јединог заговорника српских националних интереса у РЦГ и његове напоре окренули у правцу којим је водио овај слијепи пут.

Београдска интелектуална и политичка јавност се дијелила на табор који подржава Ђукановића и оне који подржавају Медојевића. Медојевић је био готово домаћин на РТС-у, обавезни тумач прилика у РЦГ кога је србијанска јавност морала, уз толику промоцију, да доживи као пожељног партнера за Србију, или, просто, модерног демократу који инсистира на економским темама, ма шта то значило.

Са друге стране, СНП, чувар двије преостале буктиње југословенства, трансформисан таман толико да личи на српски да би за њега гласали Срби и одан својој прошлости таман толико да не буде српски, био је и остао камен о врату Србима из РЦГ. Добро позициониран у београдским владајућим круговима, потпомогнут Народном странком, својим коалиционим партнером са добрим везама са београдским тајкунима и значајним личностима из србијанске владе, странке са богатом историјом и никаквом будућношћу и мртворођеном Демократском српском странком, СНП је, у пројекцијама београских националних стратега био неизоставно, не партнер СНС-у, него вођа српско-југословенско-грађанске коалиције која крије да је српска а којој нико не вјерује да је грађанска.

Тешка борба СНС-а да се ишчупа из овог гвозденог загрљаја туђих заблуда је била, у самом старту, осуђена на неуспјех. То смијешно позориште је извело перформанс који ће Срби из РЦГ дуго да памте- на централном подгоричком тргу, на завршном митингу Блока за заједничку државу није било српских застава јер организатор није дозволио да их буде. Вјероватно је преседан да један народ брани своју државу кријући своје националне заставе. Односно, да је један народ вјеровао да је нормално да у његовој држави буду забрањене његове заставе.

Сулудо, мада тај појам у РЦГ има сасвим релативизовано значење.

Тек је пораз на Референдуму ослободио СНС загрљаја тромог СНП-а и његових сателита. Вођена логиком „ни један глас непријатељу“ СНС је за наступајуће изборе направила коалицију са странкама и покретима чији би евентуалан самостални наступ поклонио гласове владајућој коалицији. Резултат је познат. Српска листа је најјача групација која не учествује у власти.

Но, то није било довољно да њено вођство постане незаобилазни фактор за све оне центре моћи ван и унутар РЦГ који су заинтересовани за ситуацију у РЦГ, било са којих позиција гледали на ту ситуацију.

Митрополија Црногорско-приморска активно улази у јавна спорења око раздвојености националног идентитета Срба и Црногораца. Њени агилнији свештеници улазе у отворене жустре полемике са гласноговорницима Српске листе који тврде да су се црногорска и српска нација раздвојиле. Партнерство Митрополије и власти у РЦГ достиже максимум самодефинисањем Митрополије као независног ентитета који не мора, по сваку цијену, да буде дио Српске православне цркве. Скидање тробојке са четири огњила са Цетињског манастира коначно је испровоцирало реакцију званичника Српске листе- Добрило Дедеић изјављује да никада неће припадати ниједној до Српској православној цркви. Иако би са становишта православног црквеног јединства ова Дедеићева изјава била проблематична, нико је у РЦГ, а поготово међу Србима, није схватио другачије него скретање пажње Митрополији да мора да обрати пажњу и на оне са чијом подршком унапријед и несумњиво рачуна. Показало се да ни та, последња несумњива чињеница у друштвеној стварности РЦГ није одољела општем тренду ревизије историјских вриједности.

Владика Милешевски Филарет је својом храбром акцијом додао сасвим одређен тон тој ревизији, несвјесно подсјећајући и на историјске и на актуелне „локалне дивергенције“, како Владимир Божовић, оснивач Академске алтернативе, дефинише један сегмент историјског наслеђа простора данашње РЦГ. Те локалне дивергенције су и црногорска власт и српска политичка елита, готово синхронизовано, успјеле да гурну на маргину јавности. Свак са својих разлога. Власт јер зна потенцијал који отварање те политичке теме носи а српска опозиција јер није кадра да тај потенцијал препозна.

Тај детаљ о синхронизованој активности власти и српске опозиције илустрација је огромног утицаја пропагандне машине којом располаже црногорска страна и поменуте инерције српских интелектуалних кругова у РЦГ.

Сасвим је сигурно да између ова два антипода постоји узрочно последична веза. Већ десет година у РЦГ траје оркестрирана кампања затирања српског идентитета и то је опште мјесто у животу грађана РЦГ и лајт мотив свих српских жалопојки о природи црногорског режима. Уз ту базичну активност, црногорска пропаганда је наметала образац по коме је историјско стремљење људи из различитих крајева данашње РЦГ било да се окупе око Цетиња као стожера и коначног одредишта свих њихових историјских прегнућа. Занимљива, романтична прича која се наслања на монтањарску митоманију и која бесомучном кампањом бива наметнута за владајући образац мишљења.

У тој тачки ова проблематична конструкција постаје раздјелница од које крећу два тока српске политике у РЦГ. Маестралне анализе ове заблуде којој упорно подлијежу српски интелектуалци из РЦГ, које је направио историчар Предраг Вукић, почеле су, већ крајем деведесетих, да освјешћују слободније мислећи дио неконзистентне заједнице каква је српска интелектуална елита.

Овај заметак дилема око којих ће се након десетак година исцрпљивати такозвана грађанска и националистичка струја српске политике у РЦГ објављена је у неком београдском листу који је сасвим преживио зенит свога трајања па су ове анализе остале на маргини, не само са разлога своје ексклузивне далековидости.

У времену Вукићевог искорака у будућност српска политичка елита у РЦГ није под својим утицајем имала ниједан медијум, није постојала могућност јавног дијалога међу заступницима различитог виђења перспектива Срба у РЦГ.

Такав полигон не постоји ни данас, баш као што не постоји ни воља доминантних актера српске политике у РЦГ да до настанка таквог полигона дође и да тај простор коначно ослободи Србе из РЦГ тортуре коју над њима врше црногорска штампа, радио станице и телевизије.

Обичан конзумент црногорске медијумске пропаганде данас и не вјерује да је могуће да садашњој ситуацији постоји алтернатива, да у РЦГ може да постоји телевизија са квалитетним програмом и у забавном и у информативно-политичком и у образовном домену чији ће садржај да диктира чињеница да су њени гледаоци Срби. Тај исти конзумент је већ навикнут да су програми и приватних (осим ЕЛМАГ телевизије) и државне телевизије конципирани тако као да њих не гледа ни један једини Србин. Нарочито је интересантно да према РТЦГ нико и никада није упутио званичан или бар јавни захтјев да свој програм употпуни, за почетак, бар коришћењем ћирилице.

Просјечни Србин грђанин РЦГ нема примјера којим би се поводио и почео да вјерује да је другачија ситуација могућа. То је добар изговор за поменути монтањарски грађански кукавичлук. Ниједан српски политичар никада није затражио да документ који му је уручен од државних органа или служби буде писан ћирилицом. Никада ниједан посланик Србин није вратио материјале за сједницу Скупштине РЦГ зато што нису писани на ћирилици.

Како је дошло до тога да ово сасвим видљиво и потпуно намјерно игнорисање српског писма не изазове ни најмању реакцију оних који воде бригу о српским интересима у РЦГ? Зар тако очигледно игнорисање права Срба није довољно да српски представници у Скупштини РЦГ направе тај минимални напор? Ово је илустративан примјер доследног игнорисања српских права од стране оних који та права намјерно игноришу и од стране оних који су изабрани да та српска права штите.

Како онда да се појединац Србин однесе према Уставу РЦГ на начин који му сугерише Андрија Мандић? Како да се однесе према Уставу РЦГ на начин на који се црногорска власт односила према Уставу СРЈ и Уставној повељи ДЗСЦГ? Који механизми му стоје на располагању? Гдје, у којим приликама и како може обичан грађанин да се однесе према Уставу РЦГ на начин који му је сугерисан ако његов представник у Скупштини не користи сваку, ама баш сваку, прилику да демонстрира понашање какво препоручује свом гласачу?

За показивање непристајања на насилно успостављене односе у РЦГ српски народни представници треба да нађу одговарајућу форму али и да први и лично почну да показују то непристајање. То је значајна и узвишена дужност оних који су се прихватили одговорности и који су стали на чело борбе Срба за своја права и, употријебимо ту ријеч која за цивилизоване људе и народе никада неће изгубити значење- за своје достојанство.

Предраг Поповић је обзнањивањем чињенице да је постао држављанин Србије учинио један гест који је изазов за црногорску власт и охрабрење за Србе из РЦГ. Невоља је што је тај Поповићев гест највјероватније испровоциран крахом политике Народне странке и срачунат на тренутно поправљање трајно непоправљивог рејтинга, а не плод смишљене и организоване кампање српских странака. Најављена солидарност Српке листе са Поповићем у случају да власт посегне за санкцијама свакако је значајна за стицање самосвијести Срба у РЦГ и Поповићевом потезу даје пуни смисао.

Можемо ли да замислимо шта би било да је Српска листа већ одмах након последњих избора, игноришући несувисле захтјеве дијела јавности у Србији и РЦГ и, вјероватно, угледних посјетилаца из иностранства, почела са инсистирањем на доследном поштовању права Срба? Како је Српска листа, послије искуства са митингом са југословенским заставама, почела да окреће стару плочу о Ђукановићевом режиму и да полаже наде у фамозне „италијанске истражне органе“? Како се догодило да послије заблуде о очувању СЦГ у коалицији са СНП-ом на челу, Српска листа крене у још очигледнију заблуду рушења Ђукановићевог режима и црногоске доминације заједно са Покретом за промјене?

Ова погрешна процјена, неправовремено реаговање и благонаклон став према Покрету за промјене нису произвели никакав бољитак нити за Српску листу нити , шта је једино важно, за Србе у РЦГ. Једини ефекат овог чудног односа према очигледно црногорској странци какав је ПЗП је велико кашњење у профилисању националне самосвијести и схватање сопственог положаја Срба из РЦГ које ће им итекако бити потребно ако желе да опстану као политички фактор, прецизније-ако уопште желе да опстану.

У последњих годину ипо дана није покренута иницијатива нити је шира домаћа и страна јавност упозната са простим статистичким подацима о заступљености Срба у државним органима РЦГ, парадржавним институцијама, у јавним предузећима и у свим организацијама које се финансирају из буџета РЦГ. За констатовање стања права Срба у РЦГ није потребно ићи даље од слике коју математички прецизно даје ова статистика.

Оно шта би српски представници морали да понављају као вергл, увијек и на сваком мјесту, је да у Врховном суду, у Апелационом суду и у Уставном суду РЦГ нема ниједног Србина, да у Савјету Радио телевизије ЦГ нема Срба, да у Управном одбору РТЦГ нема Срба, да у администрацији Омбудсмана нема Срба, да нема државног позоришта на чијем је челу Србин, на мјесту директора државних музеја и галерија нема ниједног Србина, нити на челу Државног архива, Србин није ни на челу Агенције за радио-дифуузију, нити на челу Регулаторне агенције за енергетику. Да је само један амбасадор РЦГ Србин, да у Центру за исељенике ЦГ не ради ни један Србин, да су у Агенцији за националну безбједност од 450 службеника само тројица Срби.

Треба ли подсјећати да Срба у РЦГ има 32%?

То стање траје много дуже од независности РЦГ и невјероватна је чињеница да нико од српских народних представника за период од проглашења самосталности није поднио ниједан званични протест или иницирао било који процес који би водио барем скупштинској расправи о овој теми.

Од СНП-а и Народне странке није се ни могло очекивати да се забаве око ове теме. Превелика њихова усредсређеност на обарање режима Мила Ђукановића замаглила им је перцепцију овог дијела политике тог режима. Предсједник СНП-а, бранећи своју еквидистантну позицију према српском и црногорском етносу је, чак, изјавио да „предлог црногорског Устава једнако дискриминише све грађане“! (управо то је рекао) Медојевић је са мање реторичког жара констатовао исто:”У Црној Гори су сви угрожени”, док су за Народну странку сви Срби, па, следствено томе, дискриминација оних који се и декларишу као Срби чини само сегмент опште угрожености.

И на први поглед овако разноврсни одговори јасно указују на потпуну незаинтересованост ових актера политике у РЦГ да се баве правима 32% становништва. А и зашто би се бавили. Сваки од њих је на рачун дијела тих 32% одиграо своју епизоду у политичком животу РЦГ и изневјерио повјерење тог дијела тих 32%.

Уз помоћ ових странака и слиједећи њихову идеологију, Срби из РЦГ су себе дефинисали као Црногорце српског поријекла, гласали за непоштовање заједничке државе са Србијом и на крају, својим гласовима датим Покрету за промјене сами себи укинули могућност да буду незаобилазан фактор у креирању правног поретка у држави у којој чине трећину становништва и поништили чињеницу да су најбројнији у списку држављана те државе.

О томе да су себи ускратили право на држављанство матичне државе које је дато свима осталима и не треба говорити.

Понављам- сулудо, иако је значење те ријечи у РЦГ крајње релативизовано.

И на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини и Хрватској, Срби су били , бар на нивоу формалног а чешће и суштинског, фактор у преговорима око правног устројства тих држава и територија. Такву њихову позицију је и констатовао и подржавао и пресудни међународни фактор.

У РЦГ, својим гласовима, невјероватно али истинито, Срби су остали ван тог процеса иако их има на нивоу у којем су били заступљени у СР БиХ.

За такав расплет политичке ситуације у РЦГ одговор треба тражити, осим поменутог, и у општој непопуларности Срба код најутицајнијих фактора међународне политике. Сви еуфемизми који се користе да би замаглили ову чињеницу падају у воду пред изјавама високих страних званичника који говоре о колективној кривици српског народа за настанак и ток југословенске кризе. Свој успјех и постојаност црногорски режим дугује и овој чињеници и то је било очигледно током референдумског процеса.

РЦГ је мала држава, на маргини је дешавања у региону и њена улога је престала да буде значајна повратком Албанаца на Космет послије НАТО агресије на СРЈ. Њена дипломатија ће, по свему судећи, имати још један тренутак у ком ће став РЦГ бити шире значајан. То је тренутак у ком ће РЦГ да призна једнострано проглашену независност Косова.

Срби, дакле, нису дотакли дно у свом односу према РЦГ. Њиховим гласовима датим Покрету за промјене они ће дати свој глас за цијепање теририје Републике Србије.

До тада, уколико се не окрену препознавању својих права, тражењу да она буду испуњена, не декларативно већ фактички, уколико радикално не промијене свој однос према историјским појмовима од којих је остала само љуштура и чија је садржина дегенерисана до непрепознатљивости, и даље ће од црногорске власти доживљавати само понижења.

Сигуран пут у овакву будућност је стално повлађивање Срба представи о самима себи која је плод ратне пропаганде деведесетих коју је црногорска власт прихватила и капитализовала.

Алтернатива оваквом развоју ситуације је коначно окретање Срба из РЦГ тихој, пасивној резистенцији као оправданом одговору на постојеће стање.

Цивлизован и масован тихи грађански бунт је алтернатива нестајању Срба из РЦГ.

Ни Српска листа ни остали представници српског народа који желе опстанак Срба у РЦГ, немају више времена за чекање.

Нужно је, са становишта опстанка Срба у РЦГ, одмах и неизоставно покренути питање пропорционалне заступљености Срба у органима државне управе, у судству, у институцијама културе, у парадржавним институцијама и спортским асоцијацијама. Српске политичке вође треба да траже доследно поштовање службене употребе српског језика и ћирилице, од натписа на државним институцијама до натписа на полицијским колима и возилима државних служби и на саобраћајној сигнализацији. Незаобилазни захтјев Срба из РЦГ треба да буде образовање на српском језику у складу са културним и социјалним потребама Срба са обавезном употребом уџбеника из Српске и Србије, емитовање програма државне телевизије и радија на српском језику и на теме од националног значаја за Србе као и поспјешивање и финансирање изградње националних институција Срба из РЦГ и фининансирање активности тих институција и омогућавање несметане сарадње са Српском и Србијом. Прије свега, од највећег симболичког и фактичког значења је изградња Српског народног позоришта у Подгорици.

Ако српске вође не вјерују у могућност постепеног остваривања ових захтјева онда треба то јавно да саопште.

Још један круг трке са Црногорцима у којем Срби носе камен о врату био би превише и за тако жилав народ какви су Срби из РЦГ.



  • Извор
  • Слободна мисао
  • Повезане теме


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Говорећи на пленарној седници Санктпетербуршког међународног економског форума (СПИЕФ), Путин је изјавио да Русија још увек није испоручила оружје дугог домета непријатељима Запада, али задржава право да то учини...


Министарка одбране Клаудија Танер критиковала је западне државе што су дозволиле Кијеву да употреби своје оружје за напад на Русију


Бивша чланица АфД-а Олга Петерсен тврди да су власти у Хамбургу планирале да заплене њену децу

Руски Казањ предстојећег лета биће домаћин петог издања Игара БРИКС-а на којима ће под својом заставом наступити и Република Србска.


Свечано отварање 22. Међународног мини баскет фестивала „Рајко Жижић“ одржано је у хали 3 Београдског сајма. Фестивал који окупља младе наде наше кошарке траје од 7. до 9. јуна,...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА