Нико ме не зове, Радосав је прошлост

Шта да вам причам? Да је било среће већ бих склопио очи, прострујало је тихо с друге стране жице. А има о чему да говори Драго Маловић. У шест деценија глумачког стажа стало је преко 200 позоришних ликова, десетине филмских и ТВ улога. И на срећу, још увијек је међу нама славом и наградама овјенчани најстарији живи црногорски глумац. Круни 84. годину. Дубок уздах и ипак позив.
Дођите кад год желите. Комшије смо. Четврти спрат. Лифт ради.
Врата нам отвара Нушићев човјек с рогом, Његошев кнез Јанко, отац Лаврентије Живка Николића. Не искушава нас као ђавола, нуди нас чашицом домаће као некад у Љепоти порока.
Хоћемо ли у собу или код шпорета, топлије је? - пита Драго. Гдје је Вама згодније Радосаве, оте се са усана.
И нијесмо погријешили. Друго име Драгомирово, како у крштеници пише, било је и биће Радосав. Отац Милијанин, Љепосавин муж пребира по сјећањима.
-Обишао сам са Ђекном цијелу бившу Југославију уздуж и попријеко. И пола Европе, Шведска, Данска, Холандија, четири пута Швајцарска. Свуда су ме дочекивали. И сви су ме звали само Радосаве, никада Драго. Сале су биле дупке пуне. Ишао сам на гостовања са гусларима, мађионичарима, народним пјевачима и пјевачицама, са пјесницима и књижевницима. И свуд су ишчекивали само Радосава.
·Гдје је Радосавов црвени вунени џемпер?
-Ту је. Да ли су ми тај костим и сачувао сам га. Све је ту, и џемпер, и вунени сако и сукнене панталоне. И капа ми је ту негдје. Био је Радосав са тим костимом права атракција. И Живко је био изненађен толиким успјехом и популарношћу серије. Ја сам у његовим филмовима играо епизодне улоге.
·Јесте ли били спремни за одушевљење милиона гледалаца?
-Па и нијесам. Нијесам се добро снашао у свему томе на почетку, та слава ми је прво била досадна. Послије сам се мало навикао и годило ми је. Нарочито кад бих отишао ван Црне Горе. Радосав је свуда приман с одушевљењем. Само у Сарајеву је гостовао три пута, у хотелу Европа, у Зетри, у Скендерији. Била је препуна сала, осам хиљада људи.
·Било је то Ваше златно доба?
Јест богоми. Најбоље доба у свему. Лијепо се живјело. Југославија је била велика и лијепа земља. Лијепа, али залудо. Шта нам је све ово требало. Могли смо бити заједно, Србија, Црна Гора, Босна, па и Македонија је могла са нама. Разочарао сам се у све. У живот, у власт. Очекивао сам да ће наступити бољи дани. Нијесам члан ниједне партије. Увијек нам је политика одређивала живот, кројили су га Тито и Комунистичка партија али није се оволико причало о политици. Ваљда зато што је Тито проглашен доживотним предсједником па није било избора и ових чуда к`о данас.
·Каква су ово дошла времена?
А никаква право да вам кажем. Нема части, нема поштења, далеко су од нас. Можда гријешим, стар сам човјек, али богоми све је данас од интереса. Људи су се претворили у паре. Сваки се човјек претворио у динар.
·Зове ли Вас неко од пријатеља, познаника?
Зову ме моја дјеца, друго мало ко. А ко ће ме звати? Најбољи пријатељ ми је био покојни Вељко Мандић. Мој Никшићанин. Вјенчао ме с мојом Косом. Затим ми је највећи пријатељ био покојни Мирко Мартиновић, члан приштинског и смедеревског позоришта. Имао сам доста пријатеља и познаника, али сад кад сам остарио свак гледа своја посла, а ја чамим овдје у овом стану. Добио сам га од позоришта. Живим овдје ево сад ће 35. година, у Подгорици 42. Обилазе ме кћерке, стално. Дође ми и син, електричар је у Црногорском народном. Добра су ми дјеца. Имам седморо унучади, једно праунуче. Сва су ми дјеца добра. Једном седмично ме посјете и геронтолошке домаћице. Почисте, усисају. Помоћ су ми, не могу да кажем, али тешка је самоћа. Сад кад ви одете, кад се осамим и будем размишљао... тешко је...
·О чему размишљате?
О свему. Боже, живот ми прође за трен. Највише мислим на младост. Био сам јак човјек, све сам могао. Младост је пролазна, а мислио сам никад нећу остарити. Али кад ми жена умрије... Издаде је срце. Ево сад је пет година и мјесец дана како ме напусти. А све сам мислио, ја сам старији, седам година, прво ћу ја поћи, али изгледа да су гени. Отац Митар ми је живио 102 године, стриц Зеко 104, њихова сестра Вида је умрла у Канади у 106. години. Бојим се да ћу доживјети очеве године. Не бих то желио. Да живим још 18 година, не дај Боже. Него да ујутру склопим очи. Но, здрав сам. Никад нијесам био болестан. Само ме мало притисак мучи.
·Како проводите дане?
Устанем у четири, пола пет ујутру. Укључим телевизор. Купим новине, читам. Има сад уз новине да се купе ове колекције књига па скупљам за моје унуке, Данила и Павла. Погледам увече Дневник, занима ме. И послије лијежем, око девет. Пођем и до пијаце и продавнице, по мало хљеба и варенике. Направим круг око кварта. Поздрављају ме људи, а право да ви речем и не знам ко су. До прије двије године нијесам могао проћи својом улицом, поред ове школе а да ми дјеца не довикују: Радосаве, Радосаве! Машу, дозивају ме. Ја сам им се увијек одазивао. Сад више не зову. Дошле нове генерације, не знају за Ђекну и Радосава. Нико ме више не зове. Радосав је прошлост.

Четири сестре и ја

Драго Маловић је рођен у Никшићу, у кући на имању манастира Острог, 14. јула 1924.
-Мајка и отац су изродили нас петоро, четири сестре и мене. Једно дијете им је умрло од пола године. Од три ми сестре једна живи у Београду, друга је била удата за Самарџића у Херцег Нови, трећа је пошла за Павла Вукићевића, првоборца, првог директора штампарије Борба. Друговао је са Ђиласом и Веселином Маслешом.
Драго има кћери Љиљану и Сенку и сина Миомира. Живе у Подгорици са породицама.

Најљепши пар на корзоу

Супруга Коса је у готово свакој Драговој ријечи. Фотографије из младости посматрају нас из витрине.
-Сјећам се као да је јуче било. И Коса је Никшићанка, од Вукотића из Кличева. Љепотица је била, нема говора. Најљепши смо пар били на корзоу. Три године смо ишли, па се оженили. Мени 29 и по, њој 22. Ишла је Коса и на радне акције. Ја нијесам, имао сам обавеза као предсједник СКОЈ-а за два никшићка кварта, Рудо поље и Грудске махале.

Никшић ми се посељачио

·Какав је Никшић данас?

Посљедњи пут сам био 7. фебруара. На Косину годишњицу. Никшић ми се посељачио. Сви смо ми дјеца са села , али Никшић се много посељачио. Не знам шта да вам кажем...Градоначелник је Радојичић. Знам му оца као професора географије у Никшићу, као фудбалера "Сутјеске" , али богоми све ми се чини да је онај Милошевић из Бијелог Поља већи ауторитет. Чудо је направио. А сјећам се кад смо гостовали ни тоалета нијесу имали, све пољски у двориштима. По кућама смо спавали, сјећам се куће неког Аврама, чини ми се да се тако звао. Какав хотел, тек послије је направљен хотел "Санџак" , сад је "Бијела Рада".

Награде

Драго Маловић је био члан КУД "Захумље" од чије глумачке секције је формирано и 4. јуна 1949. званично отворено професионално позориште у Никшићу. Након укидања никшићког позоришта, 1965. прелази у Црногорско народно позориште у Титограду из кога је отишао у пензију 1984. године. На сцени је посљедњи пут био 2006. у Мостару, гостовање Чеховљевог "Вишњика" у продукцији Краљевског позоришта "Зетски дом".
За улогу Радосава у серији "Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо" , са Љиљаном Контић (Љепосава) проглашен је 1989. за глумачки пар године "Она и он" у избору београдских ТВ Новости.
- Све су ми награде драге али морам издвојити "13-јулску" , повељу "Бијели Павле" за животно дјело и награду "Вељко Мандић" од мојих Никшићана.
Бог ми је подарио најврједније награде, седморо унучади, једно праунуче, друго је на путу.
Маловић је 1. новембра 1999. проглашен за почасног члана ЦНП.

Друговање боема

·Глумци , велики боеми?

Па јесам, био сам боем. Волио сам да сједим и попијем у кафани али никад се нијесам опио. Вазда сам знао границу. Знали смо Вељко и ја да се запијемо у хотелу Јаворак. Није тад било у Никшићу хотела Оногошт к`о данас. Запијемо се, ја погледам на сат, дванаест, пола један...Ајмо кући, велим. Неће Вељко и друштво. Ја пођем до куће, они остају. Ручам, вратим се и нађем их за истим столом.
·Било је и много путовања. Да ли Вас је супруга пратила?
Није, Коса је била кући са дјецом али имала је велико разумијевање и много стрпљења за моја честа одсуства.