Има ли машиновође у возу?

Случај први - читам у мом омиљеном листу како Србија (између осталог) муку мучи и са недостатком машиновођа. Наиме, попут лекара и медицинских сестара, и машиновође и железничко особље се упутило путем земаља ЕУ, нарочито Немачке и Француске, где возача трамваја 'нема ни за лек' (ни за Жути прслук, рекли би Французи). Додатни проблем је и што годинама наши возачи тешких камиона, хладњача и тегљача масовно раде - али у земљама Европске уније, Америци и Канади. 

 

Случај други - лекари и сестре неће моћи више на рад у Немачку преко НСЗа. Неко је, наиме, одлучио, да је стандард лекара и других у нашем здравству одличан, зараде никад веће, опремљеност никад боља, те да и нема потребе ићи било где. Биће да је, ипак, завладала забринутост, будући да је лекара специјалиста све мање и мање, па пацијенти све дуже и дуже чекају. Додајмо томе и праву поплаву приватних лекарских ординација широм Србије, па тако докторе из државних установа све чешће затичемо у приватној пракси. 

 

Случај трећи - на једној телевизији (на којој је по обичају све мед и млеко) прилог о породици са шесторо деце. Живе од социјалне помоћи и надница. Цвркутава водитељка пита " Па јел би волели нову кућу и купатило, интернет..." а саговорник ће хладно "Па знате, деца и ми сањамо да се добро наједемо!" Крај прилога. 

 

Колико људи у Србији 'сања да се добро наједе' није познато, али је познато да надлежне та бројка и не интересује претерано. Већина њих је ионако заузета решавањем регионалних и светских криза, исправљањем историје и криве Мораве. 

 

И тако, нама путницима се намеће питање - има ли машиновође у возу?

 

И докле иде ова пруга? 

 

Иван Трајковић