Двоје заборављених

02.08.2020. год.

Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре на њиховим лицима постају све дубље, док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...

Било је то на почетку Великога рата, 1914. Када воз писну и крете се из станице, они задрхташе обоје. Још неколико тренутака гледали су свога сина Милана док воз не измаче, и после су га само познали по белој марами којом им је махао из даљине, пише Политика.

Кад воз већ оде погледаше се немо, а тај поглед говорио им је много. Нешто их је гушило у грлу и једна пређоше ћутке пут од станице до куће, па се ту као деца расплакаше.

„Оде и он са осталом браћом” - рећи ће најзад чича Никола и приђе те нежно повуче жену, која се беше наслонила руком на сто и загледала се.

Колико и колико ноћи нису спавали док га не подигоше. Био им је јединац, а они сироти радници. Обоје су ишли у једну фабрику у Београду, радили од јутра до мрака док су га школовали. Кад је после дугог и жељног очекивања свршио школу и добио државну службу у једном малом месту у унутрашњости и они су пошли са њиме, те су се тако све троје од његове незнатне плате издржавали.

И, лепо су живели. Са оним што се имало располагали су и надали се да ће плата временом бити већа, па још ако се њихов Миле ожени. Онда ће тек они моћи у своје старе дане проживети и одморити се. И ето, прва година његове јавне службе и њиховог угоднијег живота, па се и то брзо прекиде и место свих лепих снова у срца њихова усели се нека зебња, страх и слутња.

Од чега?

„Па, вратиће се они, не брини” ‒ говорио је Никола жени. „Неће ни нас бог заборавити. Оде толики свет на границу, па неће сви изгинути.”

И док су у ониској собици, скромно намештној, разговарали међу се, њихов Милан седео је у униформи с пушком у руци, у вагону треће класе са осталим војницима, дубоко утонуо у мисли. Воз је лагано одмицао а њему се почеше ређати успомене од раног детињства па до тог часа.

Цео живот изађе му пред очи и он не нађе у њему ничега особитог и лепог, сем вечитог мучења за насушни хлеб и дугог ноћног седења над књигом поред чкињаве лампе. Само један једини светао зрачак у његовом животу беше мила мајка коју је безгранично волео, а свим тим горким успоменама, високо стајаше светла као његов увек будни анђео чувар.

И озари му се срце и засија светлошћу љубави.

Воз је убрзао и одмицао а њему је растанак са родитељима, које у беди остави, лебдео у свести. Пожеле, у једну трену, да се отргне и врати њима у загрљај, да их пази, чува, негује и помаже у старим данима.

„Да, мајка и отаџбина” ‒ прошапта он. „Две највеће светиње, али која је преча?” И он се очевидно борио у души својој. Најзад устаде, приђе прозору, погледа у даљину и поново утону у дубоко море својих мисли и успомена.

Из једног краја вагона поче се извијати снажно, весела песма:

„Отаџбино, мила мати...” и он у њој нађе оба своја идеала који су, спојени, правили дубоку бразду у души његовој.

Није то давно било. Двоје старих још су живи и сваког јутра и вечери излазе на станицу, чекају воз и жељно загледају у вагоне. Траже својега Милана, надају му се. Чекају га тако дуго и сваким даном све су блеђи, а боре не њиховим лицима постају све дубље, док њихове добре душе траже утехе своме болу и молитви богу. И у тихом, непрекидном јецању, које изумире у заглушном добу послератнога живота...

Ову српску тужбалицу исписао је и 1930. штампао јереј чачански, Живојин Гл. Алексић. А свака паланка наше поробљене отаџбине имала је таквих ко зна колико...

Гвозден Оташевић, Политика

Извор
Танјуг
Старац у јединици 1914, донео преобуку синовима и прича о биткама на Једрену и Јавору (Фото „Шумадијска дивизија 1914–1918”) / Политика/ vostok.rs

Повезане теме
Србија
историја
рат

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

VAšE FOTOGRAFIJE NISU ZAISTA VAšE

Fotografija i sam pojam 'fotografisati' dobili su neko drugačije, potpuno novo značenje. I dok su nekada dva ili tri filma, što je maksimalno oko sto fotografija, 'trajali' celo letovanje...

TEHNOLOGIJA UTIčE NA REZULTATE IZBORA

Posle veoma brzog razvoja LLM modela veštačke inteligencije (Large Language Model) u toku prošle godine, mnoge kompanije koje stoje iza ovoh softvera morale su da uvedu brojne promene.