BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Случај Арцаха и одбрана Републике Српске

Случај Арцаха и одбрана Републике Српске
02.12.2020. год.
Драгоцена искуства и поуке из најновијег рата на Закавказају нам са аспекта геостратегије пружају мноштво корисних информација за припрему одбране Републике Српске

 Недавно се окончао рат (по мишљењу руског војног експерта Константина Сивкова, тек оружани конфликт)[1] у Закваказју, који је трајао 44 дана. Формално посматрано, зараћене стране су били Република Азербејџан (иницијатор рата) и међународно непризната јерменска држава Арцах (Нагорно-Карабах) на територији Азербејџана, са којом је тесно садејствовала Република Јерменија.

Суштински, био је то сукоб између оружаних снага Јермена у обе државе (свеукупно око три милиона становника, како у самој Јерменији, тако и у Арцаху) и оружане силе више него троструко бројнијих Азербејџанаца (око десет милиона житеља) из којих је у политичком, дипломатском, пропагандном и војно-техничком смислу, као и у људским ресурсима (саветници, инструктори, специјалисти различитих профила), стајала Република Турска (преко 80 милиона становника). Циљ рата био је потпуно азербејџанско заузимање Арцаха и стратешког тампона око њега (седам срезова).

Како је почетком новембра запазио коментатор израелског Бегин-Садат Центра за стратегијске студије (BESA) Лев Стесин, „на стратешком нивоу, Јерменија je у конфликту са Турском, a не са Азербејџаном“.[2] На ово запажање могло би се још додати, зарад прецизности, да је у овом рату „главни извођач радова“ била Турска, а „подизвођач“ Азербејџан за којег су током не предугог трајања сукоба били резервисани крв, сузе и зној (на крају, наравно, и славље). Природно, када је тако манифестан асиметричан однос супротстављених снага, уз присуство низа објективних и субјективних фактора који су ишли у прилог јачој страни, једини исход могао је да буде јерменски пораз (могло би се слободно рећи – капитулација) и азербејџански (турски) тријумф који ће за пет година, по свему судећи, бити сасвим комплетиран.

Рат се завршио уз руско посредовање, споразумом о примирју, по којем ће у делу Арцаха који није војнички пао под Азербејџан бити распоређен контингент руских миротвораца, док ће све остало око Арцаха бити под азербејџанском чизмом, укључујући и срезове које Баку није успео да освоји током рата. Аранжман траје пет година, а продужава се аутоматски ако ниједна страна не изађе из њега.

Када је у мају 1994. године, након вишегодишњег рата између два народа, закључено примирје између Јерменије (Арцаха) и Азербејџана, ситуација је била сасвим другачија – не само да је највећи део Арцаха остао у јерменским рукама, већ је и седам срезова, који су већински били насељени Азербејџанцима, а који окружују ту древну јерменску земљу, остало под јерменском управом. Ти срезови представљали су својеврстан одбрамбени тампон који је Арцаху, у војном погледу, давао не само тактичку, већ и оперативну дубину, и омогућавао организовање јаче и ешалониране одбране.

Реч је о феномену који би се најадекватније могао описати синтагмом Јована Цвијића – „антиетнографска нужност“. У питању је заузимање етнографски туђе области зарад очувања властитих виталних интереса, односно зарад животних потреба сопствене нације. Без тих срезова, Арцах је тешко брањив јер се он не наслања непосредно на Јерменију, већ је спојен са њом само једном саобраћајницом, тзв. Лачинским коридором који такође пролази преко територије једног од тих седам срезова. Након најновијег рата, све јерменске војне тековине из 1990-их година су поништене, пошто уговором о прекиду ратних дејстава Јермени морају оне срезове које нису војнички изгубили да препусте својим љутим непријатељима. Сада, након овог рата, Лачински коридор ће такође бити под контролом руских миротвораца.

Сценарио за Републику Српску

Свеукупно посматрано, у Србији и Републици Србској овај рат у медијској сфери није изазвао пажњу коју иначе завређује. Штета, требало би. Јер оно што се збивало на Закавакзју, и посебно катастрофа која је задесила јерменски народ, са којим србски народ може да пронађе више заједничких тачака за упоређивање, саосећање и идентификацију, може да се понови, додуше у другачијој форми, констелацији и контексту, и на Балкану, односно србском народу или прецизније Републици Србској.

На такав могући сценарио је почетком октобра указао (и фактички га призвао) извесни Емир Суљагић, тренутно директор Меморијалног центра Сребреница. Суљагић је лепо приметио да су одмрзавање сукоба у Нагорно-Карабаху и његов ток од велике важности данас за регион бивше Југославије.[3] На крају свог кратког огледа, он наводи како је Нагорно-Карабах био рани модел за „успоставу међународно непризнатих ентитета (…)“, док „сада може послужити као модел уклањања таквих ентитета из хисторије“.[4]

Крај Суљагићеве реченице је формално-логички посматрано бесмислен, јер не може Нагорно-Карабах бити модел уклањања нити самог себе, нити себи сличних појава, већ то може бити само оно што се тада у октобру реално и збивало, а то је рат. То је у ствари онај процес/инструмент којег Суљагић и већина његових сународника прижељкују, али још увек немају „петљу“, попут некадашњег генерала Армије БиХ Сефера Халиловића, да то отворено и кажу.

Фото: Танјуг/Зоран Жестић

Грађани Бањалуке за тробојком током обележавања Дана Републике Српске, 09. јануар 2017. (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

 

 

 

Сада, када је исход рата познат, и на радост босанско-херцеговачких муслимана сасвим у корист Турске и њеног штићеника Азербејџана, може да се са врло великом сигурношћу претпостави да се у појединим главама наших комшија са друге стране Дрине већ уобличавају призори турских беспилотних летелица како доминирају босанским небом, док доле, на земљи, храбре газије исправљају (пардон, поништавају) једну велику, како недавно рече Бакир Изетбеговић, неправду – Дејтонски мировни споразум[5] – фактички, саму Републику Српску.

Пошто, међутим, о питању рата и мира на овим просторима не одлучују само Срби и босанско-херцеговачки муслимани, као што о скорашњем рату (његовом отпочињању, току, исходу и последицама) на Закавказју нису одлучивали само Јермени и Азербејџанци, ваљало би бацити светло на понашање већих актера током најновијег јерменско-азерског рата, које ови мањи народи перципирају (погрешно или не, тек ће се показати) као покровитеље и кључне помагаче у реализацији/заштити виталних националних интереса.

Поред Азербејџана, ретко где је у исламском свету Турска тако омиљена земља као код босанско-херцеговачких муслимана (као, уосталом, и код оних које живе у Полимљу и Рашкој области). С друге стране, и у Србији (Републици Србској) је немали број људи који се куну у „мајку Русију“ и призивају њену заштиту и помоћ. Ваљало би стога сагледати/анализирати како су се понашале ове две државе током судбоносна 44 дана.

Самоуверена Турска

Какав год став имали према лику и делу Реџепа Тајипа Ердогана, не може се оспорити да је под његовим, скоро дводеценијским вођством, Турска израсла у истинску регионалну силу, способну да пројектује своју моћ у ближе и даље окружење, комбинујући политичке, економске, пропагандно-психолошке и војне инструменте моћи. Турска је већ почетком 1990-их година почела да увлачи споменути Азербејџан у своју сферу утицаја преко трговине, инвестиција, медија, школовања и усавршавања азербејџанског официрског кадра.

Ипак, сви ти поступци били су ограничених размера и домета будући да је Турска тада још увек била чврсто укотвљена у НАТО-у, под америчким надзором, релативно нејаке привреде и скромних финансијских могућности. У међувремену, највише током Ердоганове владавине, свеукупна турска моћ се вишеструко увећала (економија, технологија, финансије, масовна култура и забава, војна индустрија), што је омогућило њеном владару да се осионо понаша на међународној сцени, демонстрира силу према мањим и слабијим државама (на пример према Кипру или Грчкој), док са већим, посебно европским земљама, води непрекидан вербални рат, користећи често вокабулар који није ни дипломатски, нити пристојан.

Фото: Clemens Bilan/EPA

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган током завршне конференције за медије на самиту Г20 у Хамбургу, 08. јул 2017. (Фото: Clemens Bilan/EPA)

 

 

Поред тога, Ердоган се представља, како то добро примећује француски геополитиколог Александар дел Вал, као „заштитник/лидер сунитског света“ када су му конкуренти ирански шиитски револуционарни исламизам и саудијски вахабизам, али и као национални вођа који „свуда брани турску и туркоманску браћу тамо где су они у опасности“.[6] Тако Ердоган већ дуже време „брани“ вишеструко бројнију „азербејџанску браћу“ од Јермена, и то чини, мора се признати, врло успешно. Још у априлу 2016. године, током краткотрајног оружаног сукоба (четири дана) између оружаних снага Арцаха и Азербејџана, Турска је недвосмислено стала на страну Азербејџана, који је и тада први започео сукоб.[7] Ипак, реална, опипљива и победоносна подршка стигла је током овог рата (септембар-новембар).

Иако овај рат, према мишљењу познатог италијанског војног аналитичара Ђанандреје Гајанија, има све одлике међунационалног конфликта са територијалним, етничким и верским (муслимани против хришћана) мотивима, он може да се тумачи и као део ширег турског офанзивног маневра, односно тај рат се може читати, сматра Гајани, као „последња (за сада) турска ратна иницијатива, након окупације различитих делова северне Сирије, војне интервенције у Либији, и војних провокација учињених на штету Грчке и Кипра у источном Медитерану“.[8] (Намерно цитирамо ставове Дел Вала и Гајанија будући да се ради о западним аналитичарим који нису русофоби; штавише, показују благу наклоност ка Русији.)

Свеукупно, што симболички, што у значајнијем обиму, турска војска је присутна у 13 земаља (Кипар, Сирија, Либија, Ирак, Азербејџан, Сомалија, Катар, Авганистан, Албанија, Либан, БиХ, КиМ-Србија, Судан).[9] Но, вратимо се Кавказу. Турски геостратегијски циљ је у овом рату остварен само делимично. Азербејџан јесте повратио највећи део територија које је изгубио почетком 1990-их година (остатку се може надати након пет година), али између Турске и азербејџанске покрајине Нахчиван и главнине територије Азербејџана и даље нема директне копнене везе, јер се између њих налази уклињена територија саме Јерменије, понегде ширине свега тридесетак километара, односно тзв. Мегрински рејон. Још док је рат био у пуном јеку, руски стручњак за Кавказ Александар Крилов констатовао је да данас Анкара у Арцаху без сумње решава властите задатке, али да тај правац за њу има секундарни значај, односно да је за њу главна ствар заузимање Мегрија. То је, сматра Крилов, „вероватно главни циљ Турске у региону“.[10]

Идентично упозорење сународницима упутио је, отприлике у исто време, и председник парламента Јерменије Арарат Мирзојан који је устврдио да уступање Арцаха значи уступање Мегрија, а потом и предају самог Јеревана. Циљ рата је претварање Јерменије у јадан реквизит (в бедную бутафорию), можда њено брисање са политичке карте и потпуно истребљење.[11] На јерменску жалост, један део ове турско-азерске агенде је већ реализован. У сваком случају, Турска би преко територије Азербејџана могла много лакше да пројектује свој утицај даље, преко Каспијског мора на Средњу Азију.
Наравно, Турска није велесила, и њена моћ такође има знатних „шупљина“. Технолошки, она још увек значајно заостаје за главним центрима иновација и производње софистикованих система електронике, комуникација, као и када је реч о класичној машиноградњи. Тако се испоставило да „славна“ турска беспилотна летелица „бајрактар“, у ствари, и није баш турска, с обзиром да барем десетак важних компоненти (на пример мотор и камера) нису домаће производње, већ су увезени са Запада.

 AFP Photo

Турски дрон „бајрактар TB2“ у војној ваздухопловној бази Гецтикале близу Фамагусте на Северном Кипру (Фото: AFP Photo)

 

Такође, финансијска ситуација није сјајна – доста инвеститора напушта ову земљу, а турска лира је у паду, па је турски кредитни рејтинг означен са Б2, што је на нивоу Египта, Руанде и Јамајке.[12] С друге стране, посебно када је реч о војној индустрији, Турска с времена на време направи значајан корак напред. Крајем октобра ове године обзнањено је конструисање првог турског беспосадног пловила Улак (Ulaq), са врло напредним технологијама које ће имати радијус од 400 км и брзину од 65 чворова на сат.[13]

Може ли и колико дуго Турска да одржава своје империјалне амбиције, остаје да се види. Чак и после Ердогана, када једног дана оде са власти, не треба очекивати да ће Турска тек тако одступити од своје политике неоосманизма, упозорава Дарко Танасковић.[14] Ипак, једна друга сила се још увек нада да ће некако спласнути турске геостратегијске аспирације, да ће Турска у међувремену банкротирати, да је са Турском могуће начинити трајнији компромис, и да се од Турске може створити поуздан, ако не савезник, онда макар партнер, мада су у данашњем свету обе ове речи – савезник и партнер – у знатној мери обесмишљене и испражњене од садржаја. Знају то добро у Јерменији.

Неодлучна Русија

Из протеклих догађаја, ако је ишта несумњиво, јесте чињеница да је Турска савезник Азербејџана и да је Азербејџан напао Арцах, односно Јермене (дакле, започео рат). Пратећи интензивно рат на Кавказу, међутим, никако нисам могао да одгонетнем шта данашња Русија дође Јерменији, односно јерменском народу?

За почетак, треба да се пође од просте и несумњиве чињенице. Јерменија није најавила излазак из ОДКБ-а, није ни званично покренула процедуру напуштања, а камоли изашла из „руског НАТО-а“ чији је члан од зачетка тог одбрамбеног савеза. Није изашла ни из режима обједињеног ПВО-а (Руска Федерација и Јерменија). Дакле, делује на први поглед, ипак савезник. Чак и након тзв. обојене револуције у Јерменији 2018. године. Ипак, током овог последњег кавкаског рата, Русија се држала уздржано, за разлику од Турске чији су, како сами руски медији преносе, тројица генерала и двеста војних саветника[15] (не заборавимо дронове) донели победу Азербејџану.

Када једна држава неће да помогне другој, такво поступање може да „оправда“ са стотину разлога. Руски председник Владимир Путин определио се за не баш оригиналан изговор – међународно право. Како је рекао у једном интервјуу, сажето препричано, заштита ОДКБ-а односи се само на територије држава-чланица, Јерменија није била нападнута, а Арцах није Јерменија, чак ни Јерменија није признала Арцах. Дакле, по међународном праву, та територија је Азербејџан – из чега произилази да он има право на ту област.[16] Напомена како чак ни Јерменија није признала Арцах није ни умесна, ни фер. Како каже латинска пословица – што је допуштено Јупитеру, није допуштено волу (Quod licet Iovinon licet bovi).

Јерменија је у прошлости пажљиво избегавала пружање повода Азербејџану за рат (casus belli), дакле да призна Арцах или да га припоји себи. Да је то учинила, осим што би пружила сјајан легитимитет азербејџанском нападу, притисак тзв. међународне заједнице на малу и сиромашну кавкаску државу био би неподношљив. Тај „луксуз“ давања признања могу себи да приуште веће и јаче државе (као што је Турска својевремено признала Северни Кипар). А иначе, Русија се држи међународног права као „пијан плота“. Осим када својеручно посеје и узгаја туце непризнатих државица на пост-совјетском простору (Придњестровље у Молдавији, Донбас и Луганск у Украјини, Абхазија и Јужна Осетија у Грузији… беше некад и Аџарија), а неке, богами, и призна. И осим када део друге државе (Крим) припоји себи без њене сагласности (Украјине).

Путиново објашњење са међународним правом примљено је у србској јавности „здраво за готово“. Ипак, да ли оно реално објашњава мотиве руског понашања? Да је којим случајем Азербејџан, попут Грузије или Украјине, током последњих деценија од стицања независности, формулисао као свој политичко-безбедносни приоритет учлањење у НАТО, бранила би Русија оберучке Арцах (упркос међународном праву), исто онако одлучно како је то чинила у случају Абхазије или Јужне Осетије, зато што је још 1994. године Алијанса установила правило да нема учлањења у њу без решених територијалних спорова и питања.

Примарна мотивација руских интервенција у Грузији или Украјини (и креирања непризнатих ентитета) било је спречавање учлањења тих држава у НАТО. Азербејџан је по том питању свакако био мудрији. Мада, Азербејџан је учинио једну другу, врло интересантну ствар – током рата, он је фактички претпочинио своју оружану силу једној другој армији (турској), која је, гле чуда, још увек део НАТО.

Фото: AFP/Arif Akdogan/Anadolu Agency

Турски министар одбране Хулуси Акар (у црном) са припадницима оружаних снага Турске током заједничке војне вежбе са Азербејџаном, Перекешкул, 13. август 2020. (Фото: AFP/Arif Akdogan/Anadolu Agency)

 

Дакле, то што је Путин навео сигурно није разлог руске апстиненције. Осим тога, територија Јерменије је током овог четрдесетчетвородневног рата више пута нападана (бомбардовање Вардениса, обарање јерменског СУ-25 над њеном територијом, уништавање ракетног постројења у срезу Гехаркуник, обарање азербејџанских дронова над Јереваном),[17]али на све то Москва је, како добро примећује јерменски коментатор Давид Степањан, затварала очи, док се Јерменија није ни обраћала ОДКБ-у, схватајући фиктивну суштину тог савеза, већ директно Русији.[18] Поред тога, у јулу ове године, када су на граници између Јерменије (дакле, не Арцаха) и Азербејџана (опет на његову иницијативу) избили озбиљни оружани окршаји (више мртвих са обе стране), Јерменија је затражила посебно заседање у оквиру ОДКБ-а, које, међутим, никада није одржано.[19]

Пошто је аргумент са међународним правом и компетенцијама ОДКБ-а плитак, руска „дворска“ аналитика и њени домаћи преписивачи дохватили су се друге тезе – не би се Јерменима догодила катастрофа само да су у Јерменији биле на власти проруске странке, и да Јерменија није окренула леђа Кремљу. Зато, да би се оспорио овај аргумент, вратимо се само за тренутак у април 2016. године, када је између Арцаха и Азербејџана избио краткотрајан, али изузетно жесток четвородневни оружани сукоб.

Тада је у Јерменији на месту председника био Серж Саргсјан, а премијер Овик Абрамјан, обојица из Републиканске странке Јерменије. Реч је о странци повезаној са јерменским олигарсима, који су опет са своје стране били, а вероватно и остали, у добрим односима са руским бизнисменима. Рекло би се – проруска власт. Међутим, и тада, 2016. године, руска реакција на изузетно јак азербејџански напад била је врло уздржана, и Русија је једино имала функцију посредника. Нешто доцније „зли језици“ у Русији сугерисали су како је Кремљ још онда прижељкивао да уведе своје миротворце у Арцах, управо тамо где су азербејџанске трупе напале – на северу, у рејону Мартакерта, и на југу, у рејону Хорадиза.[20]

Одржавање „баланса”

Наиме, по овом тумачењу, у Кремљу је постајао сценарио – кратак, али жесток сукоб у коме Азербејџан брзо напредује, док Јерменија тражи помоћ од ОДКБ-а/Русије, и убрзо после тога миротворци се распоређују у Карабаху, а Русија стиче полуге управљања и над Јерменијом, и над Азербејџаном. Међутим, 2016. године се нису стекли основни услови за тако нешто – Азербејџан тада није направио никакав већи напредак (дронови нису коришћени у великој мери и јерменски отпор је био тврд), а Саргсјан (наслућујући можда руску тактику) није затражио помоћ Москве, већ је одмах по потписивању примирја отишао на заседање Европског парламента у Берлин, где је наводно изјавио да Јерменија од сада нема политичког покровитеља, што је био сигнал Западу за могућност зближавања.[21] Тиме је, према неким тумачењима, себи потписао политички крај, односно лишио себе руске подршке.

Две године касније, многим посматрачима биће изненађујућа индолентност Москве када су Саргасјана незадовољна јавност и опозиција приморали на оставку. Међутим, паралелно са тим догађајима, појавила су се сведочанства у којима се недвосмислено наводи да су „побуњеници“ око Никола Пашињана имали контакт са руским званичницима и службеницима амбасаде РФ, и да је суштински, захваљујући изостанку било какве подршке из Москве Саргсјану, преврат извршен глатко и без насиља.[22]

Из перспективе савезничких односа Русије и Јерменије, увек је био проблематичан и вишегодишњи (деценијски) трансфер убојитог руског наоружања у Азербејџан, који је, поред Турске, кључни јерменски непријатељ. Јерменска страна је ту трговину с времена на време спочитавала Москви јер, мора се признати, ствар делује врло чудно – имаш стратешког савезника чијем крвном непријатељу „немилице“ продајеш властито наоружање. Било би то као када би САД, мимо Израела, снабдевале Хамас или Хезболах својим најсавременијим системима за, рецимо, противавионску или противтенковску борбу. У руској аналитици и званичном ставу Кремља, продаја оружја Азербејџану се образлаже ставом да се тако одржава баланс у региону (а какав је „баланс“ у питању, видело се током овог последњег рата).

Када су се 2016. године у јерменској јавности узбуркали духови због те продаје, тадашњи потпредседник руске владе, код Срба врло омиљени Дмитриј Рогозин, одговорио је недипломатским речником, поручивши како је (код Јермена) у питању, хајде да будемо пристојни у преводу, „вербална дијареја“ (словесный понос), како ће Русија наставити да продаје оружје Азербејџану, како они (Азербејџанци) то оружје плаћају, и наравно, како се том продајом одржава баланс.[23]

Фото: kremlin.ru

Председник Азербејџана Илхам Алијев и председник Русије Владимир Путин током заједничке конференције за медије након састанка у Сочију, 01. септембар 2018. (Фото: kremlin.ru)

 

Ако неко у србској јавности мисли да та трговина заиста није проблематична, замислимо следећу ситуацију – Србија је у ОДКБ-у, има на својој територији руску војну базу, и стицајем околности још постоји РСК, као непризнат ентитет којег Хрватска хоће да поврати милом или силом. И Русија испоручује тој истој Хрватској, рецимо, сто тенкова, шездесет хеликоптера, више десетина самоходних хаубица, вишецевних бацача ракета, комплекс С-300… (ово је само део оружја испоручен Азербејџану). Да ли то изгледа као савезничко понашање? Дакле, и овај „аргумент“ – да би Русија била ангажованија у последњем рату да је у Јеревану била проруска власт – пада у воду.

Русија је могла значајно да помогне Јерменији а да уопште не улази у рат са Азербејџаном (Турском). Како? Прво незгодно питање за Кремљ гласи: Да ли је руско руководство знало да Азербејџан припрема општи напад 27. септембра? Ако није, мада је тешко у то поверовати, онда је у питању још један велики „кикс“ руских обавештајних структура. Ако јесте – ако је Москва знала шта се спрема и када се спрема, зашто информација није прослеђена у Јереван, односно Степанакерт? У анализи руских војних стручњака, поред низа замерки јерменској страни, али и похвала борбеном моралу, посебно се истиче запажање да је преломни период овог рата заправо његов почетак, односно првих три-четири дана. Још давно је запажено „да савремени услови вођења рата све више показују тенденцију тражења одсудних решења у почетној фази“.[24]

Фактор изненађења

Анализирајући овај рат, руски војни аналитичар Алексеј Рам у тексту – Две тактике, једна победа – истиче, између осталог, да је Азербејџан у старту постигао изненађење, и да су у већини утврђених рејона одбране на јерменској страни биле само дежурне јединице, док се главни део људства налазио у местима сталног распореда, и када су почела борбена дејства то људство се под ватром морало пробијати ка својим позицијама. По његовом мишљењу, није искључено да команда оружаних снага Арцаха није перципирала напад Азербејџана као почетак свеобухватног рата и да је полазила од претпоставке да ће после два-три дана Азербејџан, претходно заузевши извесну територију, прекинути наступање, објављујући своју победу.[25]

Други војни стручњак, доктор војних наука Константин Сивков, сматрајући како је Азербејџан извео благовремену и потпуну концентрацију и припрему трупа за почетак наступања, истовремено примећује да су руководства Јерменије и Арцаха демонстрирала неопрезно понашање, што је сведочило или о недостатку информација о размерама војних припрема Азербејџана, или о потцењивању одлучности његовог руководства да почне борбена дејстава пуног обима.[26]

Ко је могао, морао и требало да пружи јерменској страни стратешку информацију о почетку напада? Ко је могао, захваљујући сателитима, радарима, опреми за праћење, осматрање и прислушкивање, да пружи јерменској страни информације стратегијско-оперативног нивоа о концентрацији, распореду и вероватним правцима напада азербејџанских снага? Ко је могао, не скоро на крају рата, већ пре његовог почетка или на самом почетку, да употреби моћна средства противелектронске борбе, попут напредних система Поље 21, и тако барем делимично отупи удар беспилотног арсенала Азербејџана, који је већ са првим пуцњем 27. септембра почео да сатире и људство и технику јерменске стране употребом беспилотних летелица?

Фото: Vugar Amrullayev/Azerbaijan’s Presidential Press Office 

Председник Азербејџана Илхам Алијев са војним руководством током посете окрузима Фузули и Џабраил у Нагорно-Карабаху, 16. новембар 2020. (Фото: Vugar Amrullayev/Azerbaijan’s Presidential Press Office)

 

Да ли је заиста могуће, како коментарише и Давид Степањан, да у Русији нису знали да се Азербејџан активно припрема за рат, да Турска још од лета пребацује технику, авионе, дронове, инструкторе и терористе у Азербејџан? Да ли би се икада Илхам Алијев усудио да започне тако свеобухватан напад у зони стратешких интереса Русије, а да није претходно добио пристанак?[27]Јерменима није потребан руски пешадинац, тенкиста или артиљерац на бојном пољу, већ стратешка подршка у виду обавештајних података, осматрања и противелектронске борбе. Зашто је нису добили?

Наравно, одговор у Србији сви знају – због Никола Пашињана. Руском суздржаношћу, међутим, није кажњен Пашињан (политичари долазе и одлазе) већ народ Арцаха, исти онај народ који је за време Великог отаџбинског рата подарио СССР-у, како је у свом писму Путину написао председник Арцаха Араик Арутјуњан, око 90 хиљада бораца, тридесетак генерала и неколико маршала.[28]

Разлози руске уздржаности (иако је било јасно да је Азербејџан повео рат, није било чак ни вербалне осуде руских званичника) захтевају посебан рад, али, за крај, могу се укратко навести неки одговори. Очигледно је да распоређивањем својих миротвораца Кремљ жели да „има у шаци“ обе стране (јерменску и азербејџанску), мада сада није сасвим очигледно како та стратегија може да функционише када прође пет година и када се, на пример, Азербејџан једноставно захвали Русији на услугама.

Попуштање Ердогану

Други део одговора крије се у очигледној жељи Москве да се не конфронтира са Турском, инсистирајући на наративу о стратешком партнерству, мада историјско искуство говори, као и нпр. дешавања у Сирији или Либији, да су Турска и Русија „природни непријатељи“ и да је свако партнерство са Ердогановом Турском, како би наш народ рекао, „сађење тикви са ђаволом“. Неке аналитичаре у Русији, попут Михаила Демурина, попуштање Москве у односима са Анкаром већ је толико забринуло да су почели да повлаче паралеле између текућих догађаја на Кавказу и периода између 1939. и 1941. године, када је Стаљин на сваки начин настојао да ескивира Хитлера (мислим да је јасно ко би данас могао да буде Стаљин, а ко Хитлер), попуштајући где год је могао.

Али, Ердоган ће, по Демуриновом суду, продужити антируску спољну политику (Крим, Украјина, Донбас) и наставиће да подстиче руске муслимане, не само против других конфесија, већ и против руске световне власти, и да стимулише сепаратистичка расположења.


  • Извор
  • Танјуг
  • фото: © Reuters/Stringer/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

У Вишем суду окончано изношење завршних речи у поступку против бившег начелника Генералштаба пуковника Миодрага Секулића и бившег припадника војске Владана Влајковића


Бивши начелник Министарства унутрашњих послова за Косово Сретен Лукић, којег је Хашки трибунал осудио на 20 година затвора, привремено је пребачен са одслуживања казне из Пољске у хашку притворску...

Најновије америчке санкције према броду "Фортуна" који полаже цеви за пројекат гасовода "Северни ток 2", очигледно су непоштовање норми поштене конкуренције, изјавила је портпарол Министарства спољних послова Мариј


Велика Британија ризикује да покрене дипломатски спор са Европском унијом, након што је одбила да додели пуни дипломатски статус Жоу Валеу де Алмеиди, представнику ЕУ у Великој Британији, што...

Немачка не одобрава америчке екстериторијалне санкције, став Берлина по питању „Северног тока 2“ се није променио, изјавила је немачки канцеларк Ангела Меркел. „Екстерито


Немачки министар спољних послова Хајко Мас одбацио је екстериторијалне санкције против гасовода „Северни ток 2“ и обећао да ће оне бити тема за разговор са новом америчком администрацијом. Додао...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Срећни новогодишњи и божични празници

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА