booking.com
Почетна страница > Новости

Дарко Ристов Ђого: Русофилија себичности

Дарко Ристов Ђого: Русофилија себичности
28.09.2019. год.
Када ми је један до драгих пријатеља, Рус, послао нови спис Никите Бондарјова, морам признати да сам се заиста обрадовао, цијенећи ширину и изврсност његовог познавања србско-руских односа, али и ставове које је раније износио у својим јавним наступима. Међутим, како сам читао поменути текст, морам признати да сам осјећао све већу горчину и изненађеност.

 Иако дијелим његову потпуну сумњичавост према свим политичким актерима који су било када били спремни да онемогуће развијање србско-руских односа, остао сам фрапиран елементарном поставком ствари коју нам је понудио Бондарјов (да, србска транскрипција је неодлучна и често задржава недосљедност руске разлике између правописа и изговора)

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе“ каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш. Погледајмо, онда, како ствари стоје са његовим поставкама.

(Имао бих шта да кажем и о његовим увидима и то као политичко биће. Међутим, како сам свештеник СПЦ, што значи да 99% читалаца овог текста неће разликовати грађанина и свештеника, остављам по страни политичке примједбе. Усредсредићу се само на два аспекта потпуно погрешно постављене призме посматрања.)

РУСИЈА И ПРАГМАТИЗАМ

Први методолошки проблем који Бондарјев чини јесте једна уска и опортунистичка аутоидентификација своје позиције. Није сасвим јасно шта би она требало да представља осим некакво чудновато и у суштини безобразно саопштавање србском читаоцу става Никите Бондарјова да га није брига шта јесте србски интерес или му је србски на неком небитном мјесту.

И ту долазимо до централног проблема овакве поставке ствари. Ако је опортунизам легитиман став у једном међуљудском односу (и односу међу народима), зашто би онда уопште Србима у Србији или Србској било битно шта је добро за Русе у Русији?

Гдје је крај овом „мене интересује моје а не оно опште/заједничко?“ Није ли можда онда за Русију најбоље да покуша да, рецимо, сасвим одустане од принципијелног става о непризнавању сецесије АП Косово и Метохија и да се ради добра „Руса у Русији“ нагоди са Западом у замјену за неку политичку услугу?

Не би ли, на линији политичког опортунизма Никите Бондарјова, онда за „Србе у Србији“ стварно било најбоље да се приклоне јачем, „ускладе спољњу политику са спољњом политиком ЕУ“ (= уведу санкције Русији), пристану на НАТО интеграције итд? Када се једном одустане од онога што је опште/заједничко, а опортунизам (или прагматизам) узведу у начело, границе домета опортунизма нису ничим одређене.

И док већина (квази)либерала нема проблем са „реалполитичким“ утемељењем својих виђења и препорука, морам да признам да ме комбинација опортунизма и позива за дружење испуњава нарочитом врстом зачуђености. Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо.

Јер – и то је оно што Бондарјов у почетку одбацује а представља суштину руско-србских односа кроз вијекове – не постоје одвојено, руско становиште и србско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове? Наша повезаност није случајна, она нам се није десила. Она није парола, није само сентимент блискости, ми нисмо само родные једни другима. Ми јесмо једна цјелина.

Таквим нас посматра исти тај Запад (узмимо само за примјер Бжежинског и Хантингтона, ако је потребно уопште наводити примјере).

Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према „русофилији“, а не према, рецимо, „сопственом“ народу није само некултурно него је и бесмислено.

Ако се Србија или Република Србска окрену у геополитичком смислу од Русије и Русија од њих, ако схватимо наш однос као мање-више ствар себичног прагматизма, огромне су шансе да са временом нећемо ни имати „русофилију“ или да ће она бити друштвено и политички ирелевантна.

ПРАГМАТИЗАМ И РУСИЈА

Оно што Бондарјов такође не примјећује (или не жели да примијети) јесте веза између прагматизма и симболичког представљања.

Осим апсолутно бесмислене тврдње да је тек за вријеме најскорије политичке структуре у Србији „русофилија постала мејнстрим“, Бондарјов прави још једну грешку која би, чак и за најпрагматичнијег Руса морала да буде јасна: ако је поента јавне русофилије ширење љубави према Русији, онда једном Русу (и русофилу) не може бити сасвим свеједно шта неко ко себе представља као русофила или човјека иза кога стоји Руска Федерација ради у Србији.

Ако ће русофили (прави или лажни) да униште једно друштво, одрекну се Косова и Метохије и наставе геополитичке процесе које су „западњаци“ започели, онда за руско-српску ствар нису потребни гори непријатељи него што су такви русофили.

Штавише: ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације. Ако ме лопови краду, радије бих да то не буду ни Руси, ни „русофили“.

О томе ко је и на који начин био истинити а ко лажни русофил и ко је уопште више учинио за руску ствар у Србији и српску у Русији, водиће се полемике и сигурно да се могу наћи свјетле и мрачне странице у свим србским политичким гарнитурама од 1992.до данас.

Одмах морам да кажем, да управо као неко ко српске и руске земље доживљава као своје отачаство, задржавам право да будем критичан и према недовољној осјетљивости руске и српске политичке елите од 1992. наовамо, а према питањима „сопствених народа“.

Русија и Србија (а и Република Србска) и даље су земље у којима су једина нерјешена национална питања оно руско (русский вопрос) и србско. Имали бисмо ми разлога да будемо критични према свима и као слободни људи имамо право да никоме не вјерујемо безрезервно, него да погледамо који су ефекти његовог себепредстављања и рада.

На моје питање о једном од бивших предсједника Србије, један херцеговачки чобанин ми је анегдотски, са мудрошћу вијекова рекао:

„Знаш како: Ако лаје к’о пас и чува ти овце – онда је пас. Ако завија к’о курјак и једе ти овце – онда је курјак. Ако лаје к’о пас, а једе ти овце – није ни битно шта је, нестаде ти оваца“.

О томе ко је и када вук или пас чувар, да ли нас чува или нас нестаје – свако од нас нека донесе одлуку. Словени смо, словесна смо бића.



  • Извор
  • Фото: фронтал.срб/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Гардероба друга рука, рачуни прва рука. Такса на порез, и на то ПДВ. Шницла замрзавана, батаци такође. Виршле од сада и са месом.


Пре 75 година одвијала се најжешћа битка при форсирању Дунава на нашем подручју. Јединице Трећег украјинског фронта и Главног штаба Војводине су херојски јуришали преко ове велике реке, над...

Први пут од свога оснивања НАТО је испољио масовне ударе управо по србским земљама


  У сарадњи с Руском Федерацијом, у Србији ће бити изграђен центар за нуклеарну науку, технологије и иновације. Наша научна заједница ће добити трансфер знања и искустава руских експерата у...

 Систем ГУЛАГ је у Стаљиново доба покривао целу територију СССР-а, од Поларног круга до Казахстана и од западних граница до руског Далеког истока.



Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА