Домени и хостинг
Почетна страница > Новости

Нова Србија у степама Дивљег поља: Историја једне маште

Нова Србија у степама Дивљег поља: Историја једне маште
01.05.2020. год.

У првој половини 18. века Србија је пролазила кроз тешка времена: под чизмом Османске империје Срби су били приморани да напусте родна огњишта и преселе се преко Дунава. Народ је постао талац Аустро-турских ратова, јер Аустроугарска империја је доживљавала поразе и очекивало се од житеља пограничних области, односно од србских граничара да зауставе Османлије, преноси Балканист.

Користећи унутрашње немире у Османској империји 1739. Русија и Аустроугарска су заједничким напорима нанеле Турцима  пораз. Турска је изгубила тврђаве Хотин и Јаши и привремено одустала од територијалне експанзије. Владајућа у Аустроугарској династија Хабзбурга осетила је да јој србски граничари више не требају и подржала Мађаре који су тражили да се Срби разоружају и иселе. Распуштање србских војних јединица почиње 1743, а њихово место заузима мађарска војска.

Руско царство које се традиционално са симпатијом односило према православним Србима одлучило је да би било разумно позвати искусне и храбре ратнике у његову војску. Дипломате Михаил и Алексеј Бестужев-Рјумини нашли су међу граничарима жељне да се преселе на руску територију. Преговори су  понекад вођени у тајности, јер Аустроугарска монархија је била против масовних сеоба Срба.

До првих сеоба србских граничара на територију Руске империје дошло је још у време Петра I. Његовим старањем 1727. године недалеко од града Сољаној на Торским језерима (град основан 1676. касније добија назив Тор, а крајем 18. века Славјанск) стациониран је пук србских и црногорских хусара под командом мајора Јована Албанеза, раније емисара руског цара на Балкану и учесника ослободилачког покрета.

Неће бити наодмет истаћи да су очекивања Срба била претерана. Ако је веровати архиву спољне политике Руске империја, граничари су веровали да ће сваки од њих у Русији добити најмање чин пуковника. Док су по наређењу Петра I, србски добровољци добијали чинове према количини људи које су повели у Русију. 

Средином 18. века сеобе Срба са територије Аустроугарске попримају масовни карактер. Највећи траг у историји оставили су србски потпуковник Јован (Русима познат као Иван) Шевић, који је на територији савремене Луганске Народне Републике основао насеље Славеносрбија и пуковник Јован (Иван) Хорват, оснивач Нове Србије на територији савремене Кировоградске области у Украјини.



„Годину дана касније гроф М.П. Бестужев-Рјумин јавља о пројекту пуковника И. Хорвата који је обећао да ће довести хусарски пук, хиљаду сабаља и пешадијски пук од две хиљаде пандура. Као награду за то тражио је доживотну титулу генерала-мајора, официрске чинове за своје синове и земљу на којој ће се војници настанити. Те услове је прихватила Јелисавета Петровна и издала о томе указ 13. јула 1751. године. Прва ‘команда’ од 276 људи се уз дозволу императорке Марије Терезије упутила у Русију. Занимљив је састав тих људи, који нам даје јасну представу о каквим се досељеницима ради. Међу њима је било само 77 војника (26 официра и 51 редов), 82 члана њихових породица и 59 слуга, 196 коња“, писао је руски историчар Јуриј Костјашев.



Након доласка у Кијев Иван Хорват је тражио од локалних власти новац за пут у Петербург, а у личном разговору са императорком Јелисаветом Петровном граничар је обећао да ће у степе Дивљег поља довести десет хиљада хусара и подићи мношто варошица и утврђења. 

Претпостављамо да су повремени напади Татара, опасност од Турака и Пољско-литванске државне заједнице били прави разлози зашто је руска императорка не само дала овом авантуристи слободу да поступа како му је воља, већ му је касније и праштала многе лажи и поново га помагала и финансијски и војно. 

Из „Повести о Новоросијском крају“ архиепископа Тверског и Кашинског Гаврила написане 1851. године сазнајемо о географском положају Нове Србије: „Године 1752. као птице које лете у сусрет пролећу, долетели су нам у великом броју и други Срби, којима су заједно са онима који су се доселили пре њих, војницима и цивилима, дали у степи за Дњепром најбољу земљу, и то: од ушћа реке Кагарлика директном линијом до горњег тока реке Туре, а од горњег тока Туре до ушћа реке Каменке, од ушћа Каменке до горњег тока Берјозовке, од горњег тока Берјозовке до горњег тока Омељника, а отуд наниже до самог ушћа истог тог Омељника, где се улива у Дњепар; јасније и краће речено, добили су Херсонску губернију у окрузима Ољвиопољски, Новомиргородски, Александријски и део Јекатеринославске губерније у округу Верходњепровски.“



Срби су се населили на земљи старовераца и заиста су започели оснивање Јелисаветграда и изградњу земљане тврђаве. Иван Хорват је добио чин генерала. Али његово је понашање иритирало не само локално становништво већ и царску круну.

На крају, како пише архиеписком Гаврил: „Дошло је време блиставог царства Велике Јекатерине II, (1762). До ове чувене епохе од почетка србских сеоба прошло је не више од десет година (1752 – 1762); међутим државни трезор је на то потрошио не мање од 700 000 рубаља у сребру; што је по садашњем курсу 2 450 000 рубаља. Премудра Царица је одмах схватила да је више потрошено него што је користи од страног србског народа, тим пре што сам начелник тог народа Иван Хорват не показује очекивану верност, већ злоупотребљава своју власт, на шта се жале и мирјани и духовни људи. Али размишљали су и овако: ако се насељавање земље не настави, изгубљена су и сва раније уложена средства.“

Нова Србија је била укинута а на њеном месту се појавила Новоросијска губернија. Пројекат је коштао руски трезор 700 000 рубаља, а већи део тог новца присвојили су Иван Хорват и његово окружење. Због проневере новца војни трибунал је генерала осудио на смртну казну. Међутим, Јекатерина II је 1764. године наредила да се смртна казна замени протеривањем у Вологду, а 1775. „дозвољено је оном генералу-поручнику да поврати чинове и да живи у својим селима“. Хорват је помилован и до саме смрти 1780. живео је мирно на својим имањима, а његови потомци су постали војна лица, губернатори и државни чиновници. 



 Грб Шевића
За разлику од сународника, Јован Шевић није био тако грамзив. Потпуковник се није слагао са укидањем војне границе у Поморишју и разоружањем србских граничара. Али када је мађарска експанзија постала неподношљива, официр је 1750. године тражио да му се да статус цивила и пасош да би могао да се пресели у Русију.

Ухапшен је и суђен, али због недовољно доказа против њега ослобођен.  Деветнаестог октобра 1751. Јован Шевић је добио слободу и документа и тајно покушао да убеди друге официре армије да му се придруже и преселе се у Русију. Међутим, да би спречила сеобе Марија Терезија је 19. јуна 1752. издала специјални указ којим је Србима претила смртна казна за намеру да се одселе у Русију.

Шевић је био један од србских официра који је на територију дуж реке Доњец довео око 3000 србских породица. Чим су стигли у Кијев децембра 1752. године Срби су добили наређење да се населе у Новој Србији под управом Хорвата, али су то и одбили. Шевић и Рајко Прерадовић, пуковник Славонског хусарског пука, упутили су се у Санкт Петербург где су замолили да им се дозволи да оснују своје вароши.

Седамнаестог маја 1753. године руска императорка Јелисавета је потписала дозволу да се србским досељеницима које је предводио Шевић дозволи да се настане на територији између река Бахмут и Лугањ. Насељу је Шевић дао назив Славеносрбија. Иван Хорват је покушао да убеди људе које је Шевић довео у Русију да се преселе у његову Нову Србију, али пристао је на то само мали број Срба. 

Шевић и његови људи су постали део србског хусарског пука. У доба рата борили су се у армији Русике империје, а у мирна времена обрађивали су земљу. Сам Иван Шевић је добио титулу генерала. Србски хусарски пук је учествовао у Седмогодишњем рату заједно са пуковима из Нове Србије под командом Степана Фјодоровича Апраксина.



Славеносрбија је укинута 1764. године (највероватније због многих злодела Хорвата). По мишљењу србског историчара Михаила Лалића, догодило се то убрзо након Шевићеве смрти. Ипак србска насеља су прерасле у мале градове и села, а многа постоје и данас на територији Луганске Народне Републике. Рецимо, град Славјаносербск, где је подигнут споменик у сећање на пријатељство између Срба и локалног становништва.

Неки историчари сматрају да посебног пријатељства и није било од самог почетка, да су Срби започињали конфликте са Козацима. Ипак, почетком 19. века Срби су практично у потпуности асимиловани са рускофонским становништвом, и само се још око хиљаду људи представљало као Срби.

У Донбасу се и дан данас срећу србска презимена, као подсећање на машту о Новој Србији, машту којој није било суђено да се оствари.

Јуриј Коваљчук, Балканист
 


  • Извор
  • Танјуг
  • фото: Балканист.ру/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


"Храбар и поносан војник, пркосио је НАТО авијацији да би подигао борбени морал припадницима ПВО и херојски дао живот за отаџину на првој борбеној линији"

Да није било грофа Павла Шувалова не би било ни чувених Наполеонових сто дана, нити би се икада одиграла Битка код Ватерлоа. У пролеће 1814. године Француска империја је престала...


Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина...

„После заузећа Кајмакчалана, Браздасте и Рововске косе и усамљеног Ћувика нађосмо се очи у очи са Седмим пуком бугарске војске. Бијемо се и дан и ноћ, један другога немилосрдно...


За лозничког проту Јована М. Бошковића (1855‒1939) данас верујемо  ретко ко зна. Родио се у насељу Оријој Луци, у Данилов-градској општини. Богословско-учитељску школу завршио је на Цетињу. Иако је...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Историјске паралеле

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА