booking.com
Почетна страница > Новости
Бошко Антић
ЈУНАЦИ СА ЦЕРА И КОЛУБАРЕ НА МОРУ

МОРЕПЛОВЦИ У СРПСКИМ ОПАНЦИМА (1)

МОРЕПЛОВЦИ У СРПСКИМ ОПАНЦИМА (1)
28.02.2018. год.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их Савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српког војника.

ИШЧЕКИВАЊЕ СПАСА ИСЦРПЉЕНЕ ВОЈСКЕ

 У јесен 1915. године Савезници су одлучили да српску војску снабдевају преко Јадранског мора. Велика Британија је требала да испоручује све потребе, а трошкови да се равномерно поделе са Француском и Русијом. Средства је требало прикупљати у Великој Британији, а поморским операцијама је поверено да риководи италијанска морнарица, чиме је признат њен приоритет инререса на Јадранском мору. Италијанском адмиралу су додељене знатне француске и британске поморске снаге, па су Италијани повели свој рат на Јадрану, подређујући својим интересима савезничке. То је нарочито дошло до изражаја за време снабдевања српске војске и њеног певожења на острво Крф.

Дуго су Савезници преговарали где да сместе српску војску, само захваљујући француској војној мисији у Бриндизију на челу са генералом Мондезиром донета је последњих дана децембра одлука о месту где ће се пребацити србска војска на опоравак и реорганизацију. Србска Врховна команда је сматрала да се само морем може спасти србска војска са албанских обала, под заштитом савезничке флоте. Италија је предлагала да се груписање српске војске обави код Валоне, а не код Драча. Италијанима је највише одговарало да српске трупе маршују ка Валони, али је француски генерал Жофр правилно проценио опасност која прети исцпљеној србској војсци на овом маршу, па је у договору са Великом Британијом и Русијом извршен притисак на Италијане да се србска војска превезе на Крф.

Србска војска је током децембра 1915. године пристизала у Медовски залив. Ту је стрпљиво чекала савезничке бродове, који треба да дотуре храну и да транспортују војску. Као бродоломници на пустом острву чекали су исцпљени војници упртих погледа према пучини. Прва је пристала у залив лађа “Цита ди Бари”, пробијајући се кроз минска поља и заседе немачких подморница. Пошто је истоварила храну, прихватила је чланове српске Владе, чланове Народне скупштине и одређен број избеглица. Други су остали да чекају.

Почетком јануара стигла су два велика санитетска брода са заставама Црвеног крста. Усидрили су се на 400 метара од обале због плитког залива. Више од хиљаду болесника, жена и ђака чекало је на обали да се укрца на брод “Кониг Алберт”. Преко дрвених мостића спуштали су се у барке које су их превозиле до брода. непријатељска авијација није нападала санитетске бродове, али је изручивала товаре бомби на барке пуне избеглица. Само захваљујући ватри једне српске батерије избегнута је катастрофа.

У три часа по подне брод је дигао сидро и кренуо далеко од албанске нагостољубиве обале. Подморница је пресрела брод и спровела га у Котор. После дугих прегледа Швабе су морале пустити брод, који је наставио пут и прошавши кроз Месински теснац упутио се ка Марсељу, а затим на Корзику. Дочекани су са одушевљењем од Француза на овом острву. Ту је почело опорављање измучених србских избеглица.

Било је предлога да се војска директно превезе у Солун. У међувремену је француска влада донела одлуку о превожењу српске војске у Бизерту. Предлози су се стално мењали, а србска војска је и даље чекала на албанској обали, болесна, исцпљена и гладна.

“Једно јутро пробудише нас радосни узвици!”, пише Драгослав В. Ненадић у књизи  “Кроз Албанију 1915-1916”, “ Дошла је лађа! Дошла лађа! У нашој соби су већ били на ногама. Извукосмо се и ми брзо испод стола... Доиста, недалеко од обале, укотвљена, мирна, црнила се наша лађа. Њен незграпни мрки труп оштро је одударао од светле воде. Сумњам да је ико од нас осетио према једној мртвој ствари толико љубави као тога јутра према обичној транспортној лађи.

Сва лица у пристаништу су као преображена, радост и нада горели су у свима очима, а страшна авет као да се одједанпут уклонила испред новог спасиоца, кога су, чинило нам се, послали неки далеки моћни богови.

Међутим, следило је разочарење на обали, јер се сазнало да се на брод могу укрцати само одабрани. Укрцала се стотина, две, а више од хиљаду гледало је са очајањем на пучину у коју је лађа отишла. 


СРПСКА ВОЈСКА НА ОБАЛИ МОРА

Настадоше разни призори: један плаче, други псује све на свету, трећи као да прети некоме, говори гласно како ће се још ноћас убити; неки се свадјају медју собом и бацају кривицу један на другога што се нису укрцали, други лагано, клонуле главе, неми и очајни одлазе некуда и посрћу. Свима тим изнуреним људима нада је данас подигла последње снаге и зато су заједно са њом пале и оне, а остао само неки болеснички умор, тупа клонулост и очајање”.

Превожење за Бизерту почело је 6. јануара 1916. године, испловљавањем из Бриндизија четири мала пароброда за Медову и Драч. Италијански бродови су укрцали 700 војника у Драчу и превезли их у Бриндизи. У Медови није дошло до укрцавања, јер је један брод потонуо пред самом луком, а други се вратио без војника.

Француска је донела одлуку да превози српску војску у Бизерту, али је и даље тврдила да је за то најпогоднији Крф. Због ривалства медју Савезницима није лако донета одлука о томе, наиме, да би се користио Крф, као територија Грчке, која није била у рату, било је потребно да га француска војска окупира. То није одговарало Италијанима, а тога се бојала и Велика Британија. И поред неслагања Савезника, француска влада је 5. јануара донела одлуку да се србска војска превезе на Крф, а Савезницима је саопштено да француска восјска нема намеру да окупира острво у било коју другу сврху осим у циљу прикупљања, снабдевања и реорганизације српске војске.

Француски пловни састав од четири оклопна крсташа, две крстарице и неколико торпиљарки и патролних бродова, са укрцанинм батаљоном алпских ловаца, испловио је из Бизерте 9. јануара и око 11.00 часова 11. јануара искрцано је 1.500 француских војника са батеријом топова, који су без отпора окупирали Крф. После искрцаваЊа француски крсташи су се вратили у Бизерту, а крстарице и мањи бродови су остали на сидришту испред Крфа. Грчка влада и даље није пристајала да се србски војници превезу на Крф, али се на крају помирила са тим.

Одмах после поседања Крфа, француска морнарица је почела да се припрема за одбрану базе полажући противподморничке мреже и мине на северном уазу у Крфски канал и противподморничке мреже с индикаторима на јужном улазу. Две крстарице су распоредјене на прилазима Крфском каналу, а за осматрање сидришта одредјено је осам торпиљарки, 26 ловаца подморница и два миноловца.

Укрцавање у Медови је извршено под веома тешким условима. Било је веома мало чамаца за превожење до транспортних бродова, а и време је било веома лоше. Потпуно незаштићени на голој обали, на леденој киши и ветру рањени и болесни официри и војници чекали су укрцавање.

 

У БОЈ ЗА НАРОД СВОЈ


Пре ових догадјаја, док се србска војска пробијала ка Јадранском мору, а црногорска борила у чувеној мојковачкој бици, у заливу Сан Ђовани(Шенџин) догодила се трагедија у којој је страдало 328 добровољаца, који су кренули у помоћ својој браћи. 


УКРЦАВАЊЕ ЦРНОГОРСКИХ ДОБРОВОЉАЦА НА ЈАХТУ “РУМИЈА”

 Добровољци су кренули из Америке, како пише “Политика” од 5. јануара 1996. године, где су се окупили на позив представника добровољачких одбора у Србији и Црној Гори. Кренули су из Траверса у Канади, где су британске власти за њих подигле војнички логор. Сврстани су у водове, чете и батаљоне. Командант им је био доктор Ђуро Гуча из Војводине. На рукавима су носили српску заставу са ознаком: “У бој за народ свој”.

На брод су се добровољци укрцали у Халифаксу. Укупно је било 508 људи. После 25 дана пловидбе преко Атлантика, избегавајући немачке ратне бродове који су водили крстарички рат, стигли су у Напуљ 31. децембра 1915. године. Два дана касније продужили су за Бриндизи.

На Бадњи дан 1916. године трговачки брод “Бриндизи” са укцаним добровољцима стигао је пред Медовски залив. На обалама Албаније налазило се око 100.000 србских војника. Брод је избегао ратну флоту Аустроугарске, која је контролисала Јадранско море.

У пратњи “Бриндизија” биле су четири италијанске торпиљарке, као заштита од аустроугарских подморница, а по крми се налазио и један полутеретни брод са муницијом, два велика топа и 25 артиљераца. Добровољци су се радовали што ће се убрзо прикључити србској војсци. Изненада је одјекнула експлозија и то у моменту када је брод улазио у Медовску луку. Била је магла, а  даљина до обале била је око 600 метара. Брод је био завијен димом, торпиљарке су се повукле на пучину, а са полутеретног брода су спуштени чамци за спашаваЊе, али мало кога су спасили. Море је било немирно са високим таласима. Брод је брзо тонуо и смрт у таласима је нашло 328 добровољаца.

Никада није разјашњен узрок експлозије. Не зна се да ли је брод наишао на мину или га је торпедовала аустроугарска подморница.

 

СУМАРЕН НАПАДА

Готово у исто време одвијала се друга драма са добровољцима на Средоземном мору. Француски брод “Провенце” укрцао је у Солуну неколико стотина србских младића, који су због болести и опште изнурености били привремено ослободјени војне обавезе. Дан укрцавања очекиван је с нестрпљењем, многи су били тешко болесни, медју њима и аутор Јован Ћирић који описује ово путовање. У многима се осећао страх од путоваЊа преко мора, јер су највећи број од њих први пут ступили на један прекоокеански брод, а увелико се говорило о нападу подморница. Захватила их је на путу морска болест, спасило их је француско вино и бели хлеб.

На команду: “Опасност! Подморница! Сви на палубу! Дрешите чамце!”, настао је силан метеж. Све је било спремно за напуштање брода. Топовска паљба је одјекнула са брода. Иако је ово био трговачки брод био је наоружан топовима за борбу против подморница у површинској вожњи. Топовска паљба је отерала подморницу. Драматични тренуци су се препричавали све до Француске, а они што су скочили од страха у море били су мета шала. Наши ђаци су стигли и Марсељ, али “Провенце” није избегао злу судбину. На повратку из Марсеља потопљен је и том приликом је страдало много француских војника који су одлазили на Солунски фронт. Страх од швапских подморница није био безразложан.

 

ПАНИКА НА ОБАЛИ МОРА

 Превожење из Медове извршено је од 20. до 24. јануара. Укупно је превежено 12.000 људи.

“Тек сада настадоше сцене које узбудјују”, пише М.Ђ.Недић описујући стање на пристану ту у Медови, “свест и душу. да би се дограбили брода, плаћени су црногорски чамци, барке, реморкери, златом. Људи се избезумише. Безобразно, преко рањеника који лежаху у маси на пристаништу, газећи и урлајући често, гураху се само да се приближе броду. Са малим мостом који везиваше копно са оним местом где су пристајале барке за утовар, обарали смо старе, жене и децу у море. Страх и паника захвати и културне људе и људе на високим положајима. Нико не хтеде да зна за другога”.

Страх је захватио српску војску, а он је последица у коме се она нашла. Док су србски војници били гладни “Италијани за своју војску довозе храну у изобиљу. Поред тога, аустроугарска војска се приближавала Скадру и Медови. О томе је Никола Пашић писао србским посланицима: “Црна Гора се налази пред катастрофом, а због њене катастрофе пред катастрофом је и србска војска која се налази у Скадру и Сан Ђовани ди Медуа. Пропала је комбинација да нам Италијани помогну. Из свега онога што је Италија учинила за нас у току месеца,..., ми смо дошли до закључка да Италија не жели да нам учини стварну помоћ. Напротив, она својим одуговлачењем иде на то да наша војска буде уништена или да капитулира. Све ово да би се ослободила уображеног противника у Албанији и на Јадранском мору”.

Кад је савезничка експедиција напуштала Медову, заштитница српске војске из састава Прве армије била је већ 30 километара на маршу према југу. Аустроугарске трупе су ушле у Скадар 23. јануара, а Медова је заузета 26. јануара.

Укрцавање у Драчу и Валони било је интензивније. Мађутим, и ту је било проблема, јер је дошло до успоравања превожења и тек је 28. јануара то убрзано. Крајем јануара и почетком фебруара превожење је напредовало, и на Крф је превежено 4.000 до 5.500 војника.

Хенри Барби, ратни дописник париског листа “Јоурнал”, провео је у Србији време у току борби 1915. године. Са србском војском је стигао на обале Јадранског мора. У свом делу “Албанска голгота” верно описује агонију србског народа на обалама овог мора. То је време када је сва нада полагана у савезничке бродове, који су били једина помоћ и спас од мука након претрпљених страдања код преласка преко Албаније. Измучена србска војска стајала је на обалама мора.

“Море, које се шири пред самим очима”, пише Барби, “само оно раставља нас од Италије, од Италије која нас чека и која нам је пријатељица и којој би нас за кратко време најмања лађица могла пребацити”. Али те ладјице нема, јер “после посете аустроугарске флоте и бомбардовања није смела ни једна лађа војничка нити трговачка да се излаже опасности до Драча”. Непријатељ је стално претио, а “сумарени су постављани у заседу и на улазу у залив”.

Деветнаестог децембра коначно је Барби угледао лађу, али и  “црна леђа једног сумарена који на површини испитује пристаниште”. Сумарен је приметила и ладја која је дошла у помоћ, али и топџије Есад-паше које су отвориле ватру на сумарен. “Сумарен, као да се ругао пројектилима, који су падали, међутим, далеко од њега. Мирно, он је променио своје место и продужио свој посао. Ја сам страховао при помену, да он сигурно може послати једну торпиљу мојој ладји... Богу благодарећи, у том моменту, једна граната боље управљена њега удари - што је на мене учинило не мали утисак. На неколико секунди он се изгуби испод таласа”.

Та лађа, о којој пише Барби, звала се “Дауно” и припадала је италијанском друштву из Пуље. била је наоружана против подморница, као што су то биле све трговачке ладје, са два топа малог калибра. У 14.30 часова на брод се укрцао и Барби и 300-400 Срба. Брод је био спреман за полазак, а Барби у чекању да се “заврши мучење” сентиментално размишља и пише у свом делу: “ Мали сумрак, који кроз пару осветљаваше месец, покри нас и ми се љуљушкамо на таласима, као да смо на језеру, у којима стара лађа млитаво балансираше.

Слатки тренутак, после толико мука и невоља, одбацио је све несреће, које су остале далеко на земљи проклетој и укаљаној, али која остаје света Отаџбина, бегало је се...

Срце стегнуто силном емоцијом... ја верујем да чујем душу саме Србије мучене како плаче и јеца у оним песмама меланхоличним, у свим песмама без наде, где се износи сав бол ових несретника, који су све изгубили и пред чијим очима се друго не појављује, сем непознато уточиште”.

Целу ноћ укрцани људи проводе на малом броду. Нема још противподморничких бродова(контраторпиљери, како их назива Барби) који треба да прате брод. Ујутро се опет појављује сумарен, “који је без сумње пазио на излазак из залива, то је могао благодарећи месечини”. Дубина је била мала у заливу па се подморница није могла приближити бродовима ронећи.

Најзад, брод је испловио 21. децембра, хране није било и укрцани људи су гладовали. “Преко ноћи заиста”, пише Барби, изненадно један италијански  контрапиљар нагло се појави из магле на неколико метара од нас клизећи без шума са угашеним светлима, полако по мору. Три друга њему су следила. То су били наши пратиоци”.

Око поноћи “Дауно” је испловио ка луци спаса - Бриндизију. Пловио је дуж албанске обале. Пратила су га два контраторпиљера. “Око 14.00 часова штићени са једним малим француским торпиљером, који је дошао да нас прихвати на догледу пристаништа и коме смо следовали полако, да би избегли  торпиљере, који се одмарају, ми смо ушли у Бриндизи.

Ту је крај путовања. То је крај мука...”.

Најинтересантније превожење из Драча и Валоне трајало је од 2. до 20. фебруара. После дугог ометања превожења, Италијани су увидели своју грешку и настојали су да надокнаде пропуштено. Закључно са 3. фебруаром евакуисано је из Албаније 47.455 србских војника. На Крфу је стално постојао проблем искрцавања и тај проблем све се више повећавао. Десетог фебруара већ  је превежено 98.603 србска војника. Последњи ешелон од 4.066 војника отпловио је из Драча за Крф ноћу 8/9. фебруара на једној крстарици. Италијаска бригада “Савоја” је дочекала аустроугарску војску, али је због надмоћности морала напустити луку 28. фебруара.

 

КОЊИЦА НА МОРУ

После 10. фебруара остатак српске војске налазио се у логорима на десној обали Војуше и код Арте чекајући на укрцавање у Валони. Од 10. до 23. фебруара превежено је из Валоне на Крф 30.528 војника, тако да је 23. фебруара укупно из Албаније на Крф пребачено 135.591 војник. Тако се главнина српске војске нашла на Крфу.

“Превожење српске коњице  почело је 27. фебруара” пише Берислав Висковић,”. Дан раније Врховна команда је наредила да се на Крф транспортују само официрски коњи и 2.400 товарних, док је Коњчка дивизија и остатак јахаћих, товарних и теглећих коња, на захтјев Савезника, требало превести бродовима директно у Солун. Прије укрцавања коње је прегледала комисија састављена од представника француске, италијанске и српске војске, и одбацила 2.000 грла, тако да је за транспорт остао 10.151 коњ. Транспортну флоту сачињавали су италијански бродови ‘Цордова’, ‘Равена’, ‘Перасо’ и ‘Енрицо Мило’, којима су се касније прикључили британски ‘Елобy’ и ‘Цамерониан’ и француски ‘Цолберт’...

... Због закашњења бродова, мартовских непогода и још увијек неизвјесног одредишта за смјештај Коњичке дивизије, превожење се одвијало веома споро. До 14. марта превезено је свега 4.130 људи и око 3.000 коња. Осамнаестог марта било је у Албанији још 6.000 људи и око 7.000 коња. УкрцаваЊе Коњичке дивизије почело је 22. марта, али је због тешког мора у Валонском заливу завршено тек за четири дана. Од 28. марта, доласком француског брода ‘Цолберт’ и, нарочито британског ‘Цамерониан’ који је само у двије пловидбе превезао 2.000 коња, превожење је нагло убрзано, тако да је за наредних осам дана превежено све преостало људство и 5.000 коња. Са италијанским бродом ‘Персео’, који је упловио у крфску луку 5. априла, стигао је последњи ешелон, а с њим и комисија за укрцавање и четири болничара. Евакуација српске војске је најзад завршена”.

Кад је краљ Никола стигао у Скадар тражио је да види свог унука регента Александра. Сусрет здравог и јаког “дједа” и болесног унука био је дирљив. Кад су се упутили ка барци којом је краљ Никола требао да иде за Бриндизи, Александар је схватио да је брод “Бронцета” намењен за његовог дједа, а “Анимозо” за њега. На саопштење о томе, Алекснадар је био љут, јер он “није тражио торпиљар за Бриндизи него за Драч”, јер у Бриндизи неће ни покоју цену, радије са својом војском у Драч, макар и пешке. Регент се вратио за Љеш, а за Драч су га његови гардисти носили на рукама. Био је то чин вредан дивљења. Бесан на покушај да га одвоје од његове војске, одбио је да користи француски торпиљар и за превожење до Драча, одговоривши француском генералу Мондезиру:

“Мени су Савезници обећали транспортовање моје војске чим стигнем на Јадран, али су ме ето, преварили. Војска је због тога очајна и обесхрабрена.

Што се мене тиче, хвала! Ја нећу напустити моје војнике. Ићи ћи с њима упркос својој болести, ма шта ме то стало.”

 

ИАКО ТЕШКО БОЛЕСТАН. ВРХОВНИ КОМАНДАНТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР НИЈЕ НАПУСТИО СВОЈУ ВОЈСКУ
 

Превожење српске војске трајало је од 6. јануара до 5. априла 1916. године - укупно 90 дана. Главнина је превежена од 28. јануара до 23. фебруара. Из Албаније је евакуисано 150.064 војника и 8.500 избеглица.

У обезбедјеЊу превожења Савезници су изгубили једну крстарицу, два разарача, две подморнице и шест миноловаца, док су Централне силе изгубиле два разарача и пет подморница.

 ПЛОВИДБА ЛЕШЕВА

 Србски војници, како су пристизали на Крф, прво би били постројени. Санитетски официри ишли су од једног до другог и онај за кога би промрљали - “морибунди”, био би одредјен за Видо. Тога није било могуће спасити. Припадао је онима који ће умрети. Био је већ умирући.

У јануару и почетком фебруара 1916. године дневно је по неколико лађа довозило са Крфа изнемогле војнике, смештене у четири огромна шатора, који су подигли Французи, затим и безброј мањих шатора расејаних на све стране. Француским лекарима и болничарима убрзо се придружило болничко особље Моравске и Шумадијске дивизије, чачанске, пиротске и младеновачке резервне болнице. Дневно је покаткад умирало по 150 људи. Највише су умирали регрути.

 


 ПРЕВОЗ МРТВИХ НА ОСТРВО ВИДО

 Мртве су у почетку носили на гробље на Виду, израдјено на страни до Крфа у више степенастих тераса, укопано у тврду камениту земљу. На том србском гробљу били су четвртасти плитко укопани гробови, читаве алеје заједничких гробова, у сваком по дванаесторица преминулих, а за све њих стајао је на гробници само по један крст. Гробове су копали Французи, мртве су полагали Срби.

На пристаништу, на самој обали, слагане су гомиле лешева као метрена дрва, у више спратова, до изнад  човечјег раста, у дужини од десетак метара и више. Ту су их доносили и слагали током целог дана, а ујутро су их морнари товарили у чамце француског болничког брода “Свети Франсоа од Асиза” и одвозили у позадину Крфа на 25 километара даљине, потапајући их усред матице канала Крфа и Албаније.

Потапани су у врећама са гвозденим теговима, да би што брже и сигурније потонули. Када је доцније број лешева нарастао, а гвождја нестало, вреће су испуњаване камењем кога је, као и лешева, било у изобиљу. Кад су вреће нестале, онда су лешевима везиване ноге жицом и о њу су качили камен. Када је и жице нестало, бацали су их без ичега. Лешеви нису тонули. Читав месец дана таласи су их носили, ударали њима о обалу, избацивали их на суво. Грчки сељаци, ужаснути од страха, нису смели да иду у своје маслињаке који су се налазили близу мора.

Постоје поуздани подаци да се ретко који од тих француских морнара чиста ума вратио кући.





Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Позадинске јединице које учествују на такмичењу "Рембат", које се одржава у оквиру Међународних војних игара, спремали су кафу и кајгану на топлоти тенковског мотора. Топота мотора Т-80 загрејала је...


Пакистански новинар је стекао велику популарност на интернету након што је извештавао о поплавама ушавши у воду до грла, како би направио телевизијски извештај о тешким условима. Новинар "Г-ТВ" Азадар...

Бескрајна лепота Арктика забележена је у свој својој слави са једног од највећих руских нуклеарних ледоломаца, "Јамала", док се његова жестока "вилица морског пса" пробијала кроз ледене хумке, клизећи...


У време распадања Совјетског Савеза Сергеј Крикаљов је био у свемиру. То и јесте разлог зашто је у орбити провео два пута више од предвиђеног времена. Нова држава једноставно...

Изгледа да руски морнари нису били превише забринути због блиског сусрета са америчким ратним бродом у Источноm кинеском мору, барем према снимку где су оштре оче приметиле да се...


У руским поморским градовима светионици нису само навигациони знаци, већ и цркве и градске знаменитости. Неки од ових светионика су прелепи, а од неких пролазнике подилази језа. 1. Светионик Анива,...


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Невероватни Борјан

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА