Петар В. Шеровић: Уочи 70. годишњице од ослобођења Београда

14.10.2014. год.

Историја 20. столећа бележи да Срби и Руси, према броју поднетих жртава, заузимају сасвим посебно место у аналима људског страдања. Велики рат, Бољшевичка револуција, Стаљинова страховлада и Други светски рат однели су огроман број људских живота.

2014. је година сећања на два велика догађаја која су оставила дубок траг у заједничкој историји србског и руског народа и утемељила заједничку свест о братској љубави између два народа која је, може се сасвим слободно рећи, крвљу запечаћена.

Реч је о обележавању стогодишњице почетка Великог рата, као и 70. годишњице ослобођења Београда од немачког нацистичког окупатора.

Историја 20. столећа бележи да Срби и Руси, према броју поднетих жртава, заузимају сасвим посебно место у аналима људског страдања. Велики рат, Бољшевичка револуција, Стаљинова страховлада и Други светски рат однели су огроман број људских живота у Руском царству и СССР-у где је, у периоду од 1914. до 1953. страдало око 60 милиона људских душа! Србија је током Великог рата изгубила 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. године. Изложен готово апокалиптичким размерама усташког геноцида и разорним дејствима светског и грађанског рата, србски народ је у периоду од 1941-45. претрпео жртве свакако блиске цифри од око једног милиона.

Када је реч о Великом рату, учинак царске Русије у контексту очувања највиталнијих интереса србског народа био је неизмеран. Србски народ са својом војском је у највећој мери биолошки опстао и остао фактор свеукупног ратног напора против Централних сила готово искључиво захваљујући несебичној подршци царске Русије, а посебно њеног тадашњег суверена, цара Николаја II Романова. Захвалност за ту подршку у једном од најтежих тренутака своје историје србски народ је исказао искреном добродошлицом и помоћи коју је између два светска рата указао браћи Русима избеглим од крваве Бољшевичке револуције.

Други светски рат је још једном укрстио судбине србског и руског народа, овога пута у њиховој заједничкој борби против нацизма и фашизма. Одлучујући је допринос и огромне су жртве руског народа у борби за коначни слом Хитлеровог Новог светског поретка. Србски народ је своју улогу у заједничкој антифашистичкој борби свакако показао и доказао добровољним успињањем на сопствену голготу. Ипак, и руски и србски народ би требало, бар сада на почетку 21. столећа, да исправе једну од највећих неправди која им је нанета у новијој историји. Реч је о томе да се ни у Русији ни у Србији још увек не одустаје од покушаја да се појам антифашистичке борбе искључиво посматра у светлу идеолошко-политичког програма Коминтерне. То се најлакше може запазити у упорном форсирању знамења комунистичке идеологије – црвене звезде петокраке, српа и чекића – као симболима антифашизма.

Није спорно антифашистичко деловање носилаца тих знамења, ни Црвене армије нити НОВЈ, али је споран став и настојање да се укупна антифашистичка борба једног целог народног корпуса затвара у уске идеолошке оквире и везује за припаднике неке идеолошки инструментализоване војске. Када је реч о Србији, историјске чињенице указују на то да се антифашистичка борба србског народа никако не може везивати искључиво за партизански покрет, одн. НОВЈ. Штавише, поштујући своје обавезе према Коминтерни и важећи споразум Молотов-Рибентроп о међусобном ненападању између СССР-а и нацистичке Немачке, руководство КПЈ се првобитно одређивало према рату у Европи и окупацији Краљевине Југославије као нечему што се није директно тицало радничке класе и КПЈ као њене „авангарде“. Тек након 22. јуна 1941, када је дошло до вероломног напада Хитлерове Немачке на свог дојучерашњег савезника – Стаљинов СССР, КПЈ је почела да организује и оснива прве партизанских одреде на територији западне Србије.

У Србији је знатно раније, бар од прве половине маја 1941, покренута борба против нацистичког окупатора и то онда када је пуковник војске Краљевине Југославије, Драгољуб-Дража Михаиловић, почео са оганизовањем и извођењем четничког облика ратовања против Немаца. Легална и међународно призната Влада Краљевине Југославије у избеглиштву унапредила га је потом у виши чин и поставила, јануара 1942, за министра војске, ваздухополовства и морнарице. Ово постављење, као и оно следеће, када је постао начелник штаба Врховне команде (10. јуна 1942), допринело је да Михаиловићев Равногорски покрет, одн. Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), буде признат на међународном плану као један од фактора укупних савезничких снага и напора у борби против сила Осовине.

Из овога следи да су у Србији постојала два антифашистичка покрета с тиме што је онај партизански, предвођен КПЈ, паралелно стремио револуционарном преврату, одн. насилном успостављању „радничко-сељачке совјетске власти“ у послератној Србији, одн. Југославији. Покрет Драже Михаиловића је, у оквиру те стратегије, виђен као експонент „старог ненародног режима“ и као главна сметња за остварење циљева револуције. Тиме се овај други антифашистички покрет, одн. ЈВуО, нашао стешњен између репресивне активности окупаторa, апокалиптичног учинка усташког геноцида и разорне револуционарне делатности КПЈ. У ситуацији када је народ у Србији био суочен са до тада нечувеном наредбом Врховне команде Вермахта (бр. 888) да ће за сваког убијеног Немца у Србији бити погубљено 100, а за сваког рањеног 50 цивилних талаца, генерал Михаиловић се упустио у борбу за очување биолошке супстанце србског народа и каквог-таквог уставног континуитета у земљи тешко обремењеној разорним и дезинтеграционим дејствима светског, а сада и грађанског рата.

У лето 1944. руководствo КПЈ je поставило за свој главни војно-политички циљ освајање и потчињење „Михаиловићеве Србије“ као својеврсног бастиона контрареволуције. Пошто су јединице совјетске Црвене армије већ биле на домаку североисточних и источних граница тада још увек окупиране Србије и Југославије, и пошто је било јасно да се без њих не може обезбедити победа револуције, одлучено је да већи део снага НОВЈ изврши продор у Србију и успостави физички контакт са „Русима“. Наиме, још од сламања општенародног устанка у Србији 1941. присутво партизанског покрета у Србији било је тек спорадично и, суштински, готово безначајно. Главно тежиште његове активности је, силом прилика, померено на територију НДХ и то је остало тако све до лета 1944. Када је реч о Србији, Немци и Недићева управа држали су веће вароши под контролом док је србско село све време било под покровитељством Михаиловићеве организације која је имала велики углед у становништву и уживала прећутну подршку већине припадника Недићевих оружаних снага и државне администрације.

Београд је, као што је познато, ослобођен од Немаца 20. октобра 1944. Без умањивања пропорционалног доприноса НОВЈ, одлучујућу улогу у тој операцији свакако је имала Црвена армија. Трагично је било то што је одмах затим у Београду и Србији успостављање „народне власти“ пратио крвави обрачун са носиоцима политичког, културног, верског и јавног живота предратне и окупиране Србије, али и бившим припадницима супарничког покрета отпора – ЈВуО. Већ током првих дана ослобођења припадници партизанског покрета су преко својих посебних јединица, тзв. ОЗН-е, вршили физичке ликвидације својих идеолошко-политичких неистомишљеника и то најчешће ноћу, без спровођења било каквог судског поступка, или на основу пресуда преких војних судова. Датотека до сада прикупљених података државне Комисије за тајне гробнице говори о неколико десетина хиљада овако пострадалих на територији Србије у периоду од септембра 1944. до половине марта 1945.

Преостаје да се сада, приликом предстојећег обележавања 70. годишњице ослобођења Београда од немачког нацистичког окупатора, захвалимо на братској љубави и жртви коју су за нас и у наше име поднели многи Руси заједно са осталим припадницима Црвене армије и бројним борцима НОВЈ. Међутим, ако ће ова манифестацијa бити у функцији евоцирања колективног сећања на свеукупни допринос србског народа у борби против наци-фашизма, онда би било логично и исправно да се у њеним оквирима свакако нађе место и за допринос тој борби Југословенске војске у Отаџбини.

И на крају, али не и најмање важно, никако се не смеју заборавити ни оне десетине хиљада душа које је после ослобођења Београда и остатка Србије, у налету ликвидација „класних непријатеља револуције“, покосио црвени ураган; ако ни због чега другог онда зато да би се коначно суочили са феноменима репресије, тоталитарног и недемократског наслеђа из времена револуционарних превирања и недвосмислено демаскирали тоталитарну политичку културу која би да говори да је сваки политички неистомишљеник уједно државни непријатељ и легитимна мета за одстрел.