Тоша Искруљев: Распеће Србског народа у Срему

Ту су  у ствари два наслова  у истој књизи,  поновњено издање  из 1936.:  „РАСПЕЋЕ србског народа  у Срему 1914.  године и Маџари (1) „ и „СА МАЏРАСКЕ ГРАНИЦЕ,  бајски трокут,  Сент Андреја „(2).

Ово дело Тоше Искруљева (Јасеново  код Беле Цркве  1885. -Београд 1974)  плодног публицисте и познатог истраживача ратних злочина које је над Србима  починила мађарска војска у Срему за вереме Првог светског рата,  први пут је обајвила Матица  Србска у Новом Саду  1936.  г.

После 1945.   г.  „Рспеће. . . “  није  штампано да се не бисмо замерили Мађарима, ако би се осветлили стравични злочини њихових хонведа над  Србима у Срему, па је књига постала  библиографска реткост.

Зхаваљујући пре свега  куражи,  видовитости, дубоком познавању историје  србског народа и надасве посвећености изадваштву,  оснивача,  власника и главног уредника „Прометеја„ Зорана Колунџије,  читаоци могу да „савладају ново градиво“ досад ретко доступно о  нечувеним звесртвима које су мађарски  војнци починили у Срему за време велике војне,  а које је од заборава и опроштаја  чак и у назнакама,  сачувао  неуморни  истарживач,  учитељ,  општински бележник, публициста и родољуб србски,   Теодор Тоша Искруљев,  Банаћанин,   изданак старе и гласовите српске породице која води порекло из Херцеговине,  односно Влашке.

Искруљев је завршио Учитељску школу у Темишвару али се,  будући  болешљив,  није дуго бавио просветитељским позивом,  па је прешао у бележнике. 

Од  ватреног припадника Радикалне   странке  и непоколебљивог следбеника   Јаше Томића  приближио се   странкама социјалситичке оријентације .

Плодан публициста и истарживач са више стотина радова у којима се бавио  националним,  историјским, социјалним,  културним и демографским темама објављеним у листовима „Бачванин „,  Нови гласник“,  Југословенски  гласник„,  „Дан“. . .

Успео је  да између два рата објави поред „Страдања. . “  још две  књиге:  „О Војводини и њеној колонизацији „(Нови Сад,  1925. ), “и „Србобран и Србобранци „(Нови Сад,  1936. ).  У рукопису су му остале две књиге припремљена за штампу. “Историја србског народа  у Аустроугарској„ и „Историја инжењерства у Србији и Црној Гори„.

Мађари су вршили зверства, бездушност,  убијања,  крвопролиће  над мирним србским становништвом у Срему

Аутор у предговору наводи како су науоружани Маџари по повлачењу српске  војске  из Срема (у лето 1914. ) будући да нису могли да се освете наоружаној срспкој војсци   због упада у Срем,  одлучили  да се зато освете мирном и голруком  становништву у Срему. . .

“ Над својим поданцима  у Срему вршили су такве  нечовечности и бездушности убијања и крвопролића,  да човек  здравог разума  просто није могао да верује  да је могуће да се у Средњој Европи један народ на овако зверски начин може кињити,  убијати и спаљивати“.

Он даље навди да је 1932.   године обишао Доњи Срем  да покупи од живих сведока и страдалника (којих још има у животу,  мада у хрђавом),  „најглавније податке  о извршеним дивљаштвима  над нашим народом “   на основу којих се може закључити „каква су свирепа и  зликовачка дела  вршиле дивље хорде  маџарских и аустријских  војника по Србији,  Црној Гори,  Босни и Херцеговини. “
 
Крајња  северна  линија у  Срему до које је допрла србска војска у лето 1914.  била: Шашинци, Јарак,  Буђановци, Сибач,  Пећинци, Попинци,  Голубинци и Стари Бановци на Дунаву. У некима од њих, као у Голубнцима и Старим Бановцима српске јединице су  се у лето 1914. после прелакса Саве задржале само неколико сати. 

Писац тврди да је од 40 општина (у то време је свако село било засебна општина) колико их је било  у том простру до Саве, Доњем Срему,  било 37 са чисто или преовлађујуће србским становништвом,  а само три су била са чисто хтрватским  или мешовитим швапско- хрватским  живњем:  Нови Бановци, Хртковци и Никинци,  у којима није био као ни у малим србским селима Крњешевцима и  Сремским Михаљевцима.

Аутор наводи да је податке које је добио приликом обиласка ових  35 сремских села са чсто србским  или већинским живњем од преживелих  мученика, родбине страдалника или од виђенијих личности,  унео у чланке које је сабрао и обајвио у овој  књизи. 

У биткама од 6.  до 14. септембра  1914.  расуте кости србских војника по Срему

Иако је  „Распеће. . . „ скоро искључиво посвећено страдању Срба у 35 србских села Доњег Срема на широком појасу од  Батајнице  до Кленка и Шашинаца,  у књизи се  нашло места да се у историјском контексту спомену и наговесте,  без већег упуштања у  навођење детаља, изузев опширнијег  приказа  трагедије Тимочке дивизије на Легету 6.  септембра 1914. ,  велики губици Прве армије  која је  тог 6.  септембра напредовала  све до Старе Пазове и Инђије на северу и Руме на западу.

Током ове  офанзиве,  јединице  Прве армије српске војске,   како наводи Искруљев, током пет дана,  од 7.  до  15.  септембра  водиле  су више битака са аустро-угарском војском. Тако је 7.  Септембра вођена већа битка код Бечмена   пред Сурчином, затим је борба  вођена код   Деча и опет код Бечемена (9.  септембра), код Пећинаца 10. , код Попинаца и код Јарака 11.  и код Војке и Крњешевца  15.  септембра,  итд.

Србијанска војска се повукла,  а остадоше Срби Сремци  да гину

Након што су  се све јединице  српске војске  15.  септембра повукле из Срема,  имао је ко да гине-Срби Сремци. Мађасрка  и аустријска војска  се побринула   да Сремци ту шансу „искористе „:  и искористили су је-погинуло је неколико хиљада сремачких Срба, наводи Искруљев у књизи „Распеће србског народа у Срему 1914.  „  

Потресне стрaнице

Књига “Распеће србског народа у Срему 1914.“ Тоше  Искруљева чита се као узбудљиво,  живописно књижевно штиво,  само што  уместо   фикције  у њму налазимо  на истините догађаје и  реалне  личности,  Србе страдле  у геноцидном походу аустријско-мађарских  хусара у Срему у лето 1914.

Страдање  калуђера и паљевина манастира  Фенек

Већ  4.  августа  1914.  извесни  Геза Херцфенд,  поручник 38.  пешаке регименте,  родом из Кечекемента,  у цивилу чиновник једне банке у Бечкереку са још 4  до зуба наоружаних војника разваљује  врата српске праволсавне светиње, манастира Фенек,  и уз пребијање,  злостављање,  грдњу,  псовку, шамарање,  кундачење хапсе дветочлано мансторско брататство и послугу на челу са  игуманом Данилом  Брзаковићем и отерају их у суседно село Јаково,  а одатле у Сурчин. Њихова гологота ће потрајати месецима од Батајнцие ,   Инђије и  Руме па све до царског града Загреба. Генрал Литгендорф,  чувени  србождер који  је „столовао“ наизменично у Батајици  и Старој Пазови,  захтевао је безсуловно њихова погубљења, па  је наредио да их  стрпају  у теренска кола и одвезу у Стару Пазову где имају бити „софорт стријељани „.

Следи старвичан опис паљевине манастира Фенека  који је до темеља изогрео,  зликовци су поставили нужник пред олтаром! Мађарски варвари  су починили такав покор и срамоту,  таква бестијална дела,  страшна и брутална,  да су просто невероватна,  каже аутор.

Пре него  га је  запалила,  непријатељска хорда је ушла у цркву „ у олтару обише   сандук где су одежде, епитрахиљи, разни стихари; из калуђерскх соба донеше разне мантије,  камилавке, шешире, и све то навлаћише на себе,  затим метнуше на лице браде направљене од вуне; потом ухватише рипиде,  чираке,  разне крстове, барјаке,  итд.  и тако удешени играли су у цркви,  а затим око цркве. Ту су приређивали и разне безобразне игре  и уз силну дерњаву грдили све Србе, краља Петра  итд. “  (44. с. )

Књига препуна описа стравичних призора

И у осталим поглављима у  књизи читалац ће наићи на  опис стрвичних призора питајући се да ли су оваква дивљаштва и суровости пуни простаклука могући у ХХ веку који је већ био поприлично поодмакнуо од  свог почетака (четртанеста му беше година,  још мало,  па пунолетсво). Тако  наилазимо на описе  на бездушног убијања у Кленку,  близу Руме,  где душмани Мађари у срспкој праволсавној цркви затварају људе и коње, а затим је  до темеља руше и најзад све српске куће спањују.

Паљевина србских кућа је иначе омиљена активност и и „дброчинство“ аустројских и мађрских хорди у Срему у септембру 1914.

Паљевиниу  србских кућа  као „најаатрактивнију тачку„  мађарско-аустријски  анасмабли „песама и игара страве и ужаса „ на свом гостовњу  у Срему изводе  при крају програма своје „културно-уметничке самоделатности „тек  после  силних убистава,  као што су то чинили на „гостовању „ у Платичеву и Јарку на пример.

Неприајтељско држање наше браће Словака,  житеља Бољеваца

Аутор не заборавља да помене и  држање „наше браће Словака „ у Бољевцима  нарочито упочетку рата, кад је владало њихово врло велико  нерасположење према Србима“. Искруљев им две деценије после тих збивања   нити опрашта нити заборавља што  „њихова (словачка срца)  није ни у најмањопј мери прожимала словенска љубав према браћи својој,  Србима, -већ туђинска мржња.  И она  је за време светског рата отоврено и тирјумфално  избијала из њих,  што је код Срба изазвало велики бол.“ 

У поглављу VII (Бољевци -Јаково)   можемо да прочитамо узроке оваквог  разочарења  срспског становништва у Бољевцима понашањем својих комшија   словенске браће,  Словака:

“Кад су Србијанци покушали да пређу Саву,  и кад су је чак и прешли, од Словака су многи од њих испред Србијанаца  кидали телефонске жице, трачали и јављали противнику колико је Србин јак, где су му трупе,  итд.“ (77.  с. )

Бешка у црнини

У поглављу  „Бешка„ догађаји који су се дешавали   након (узалудног) очекивања да уђе србска војска почетком септембра 1914.  описани су таквом снагом да се могу поредиоти са грчком трагедијом.
 
Ово поглавље (од 64.  до 76. с. ) једно је од најпотреснијих сегмената у књизи:  у њему је упечатљиво пренета  хроника старадаља Срба у овом  сремском  селу у коме  су биле насељене и Швабе.

У Бешки, које ће постати  село у црнини,  војна регимента из Петроварадина  ухапсила је 9.  септембра  38 Срба,  међу којима и прву сремску академску сликарку  Дану Јовановић,  свештеника  Светозара Дујановића,  бележника Владимира  Марковића и друге  угледне Бешчане. Одвели су их у Петроварадин,  затворили у казамат, затим их по пресуди преког суда која им је прочитана на немачком језуику  стрељали и потрпали у заједничку раку у једном јарку.

Сликарка Дана Јовановић је само  неколико дана пре хапшеља дошла из  Минхена у коме је завршила ликовну академију,  у Бешку својој мајци и  сестрама и ухапсили су је усред бела дана у центру села  где је шетала са својим пријатељем Миланом Варићаком, апсоловентом ветерине кога су такође стрељали у Петроварадину. . .

Едиција „Сбија 1914-1918“

У едицији „Србија  1914-1918“ која садржи десет наслова поред  „Распећа. . . “ објављена су и следећа дела: Оливер Јанц: “14.  Велики рат“;   Ђорђе Станковић:  „Ратни циљеви Србије“; Ђорђе Ђурић:  „Србија у Првом светском рату“; Катарина Штурценгер: “Србија у рату  1914-1916“;  Бруно Барили: “Србски ратови“;  Владислав Пандуровић: “Србска писма из светског рата“;  Зоран Радовановић: “Срби на Корзици „;  Лука Горголини: “Проклети са  Азин Аре „;  Милош Ковић: “Гаврило Принцип“, документи и сећања.

Књига на чије поновно издање се чекало скоро осам деценија

Књига Тоше Искурљева „Распеће србског народа  у Срему 1914. “ на  коју се после првог,  одавно рапродатог издања (1936) чекало  скоро осам деценија добродошла је у свим библиотекама и школама, првеснствено у Срему.


Ради упознавања са овим делом  непролазне  вредности, снажног докуменатрног обиља, писаног живим,  приповедачким стилом,  које  обогаћује не само историографију о Првом светском рату    него и српску родоњубиву свест,  упутно би било  организовати јавно,  живо читање поглавља која се на њих односе  у сваком од 35 места у Срему   у којима је описано   распеће  Срба.

Ето часног  посла за општинске библиотеке и  њихове  селске огранке и шанса за заједничко,  мисионарско деловање библиотека и  основних школа,  како би се   на најприкладнији начин обележила стогодишњица почетка Велике војне подсећањем на догађаје који су се збили баш у њиховом селу.

Бранко Ракочевић