booking.com
Почетна страница > Новости

Антифашистички манифест Двери српских

31.10.2009. год.


Српски сабор Двери, у име православне и слободарске Србије, поздравља и подржава поход Русије на европско сећање, обнову антифашистичке традиције и истине о борби против фашизма насупрот многих релативизација које воде у заборав и изједначавање жртава и злочинаца.

Српски сабор Двери овим прогласом започиње идејну борбу за вредности српског антифашизма, а против свих историјских лажи и релативизација.
Истине о антифашизму:


1. Антифашизам није апстрактна теоријска расправа већ конкретна историјска истина.

Европски парламент и сличне бриселске институције Европске уније често се позивају на апстрактни антифашизам и са те позиције критикују народе и државе које су баштиници конкретног историјског антифашизма.

Историјска истина је да су у Европи током Хитлерове окупације једини ефикасан и оружани отпор, по цену великих људских жртава, пружали углавном словенски народи, пре свега Руси, Пољаци и Срби. Државе и народи који сада чине Европску унију су или сарађивали са Хитлером или су мирно чекали да се рат заврши, а онда да се прикључе победнику**.

Велика Британија је ратовала са Хитлером и под својом војном командом окупила остатке неких европских војски, док је у окупираној Европи имала мрежу својих обавештајаца и диверзаната, али ова мрежа никада није била у стању да и један европски несловенски народ подигне на отворени оружани устанак против Хитлера. То је истина о антифашистичком доприносу садашњних чланица ЕУ и један велики мит о њиховим покретима отпора. Овом истином не желимо да умањимо херојски допринос оних Француза, Данаца, Холанђана, Немаца, и других Европљана који су своје животе дали у борби против Хитлера. Напротив! Њихова малобројност у односу на жртве народа који су се оружаним устанцима супротстављали Хитлеру је само доказ колико је њихова лична жртва била велика, јер је ишла насупрот већинског расположења у њиховим народима.


2. Руски народ и његова армија дали су највећи допринос ослобођењу Европе од Хитлерове окупације.

Поред Руса Европу су ослобађале и англо-америчке снаге под чијом командом су се борили и остаци армија других европских народа. Ипак, без низа пораза на Источном фронту, где је Русија примила најжешћи удар Вермахта, Немачка не би била значајно ослабљена и чувено савезничко искрцавање у Нормандију не би имало изгледа на успех. Зато је успостављање савремене Европе на антифашистичким традицијама немогуће без посебне улоге која се мора признати руском народу.


3. Неодрживост апстрактног антифашизма

Потреба бриселске бирократије и других органа ЕУ да преко неозбиљних интелектуалаца осмисле некакав модел апстрактног антифашизма којим се перманентно боре против народних традиција и идентитета европских народа је недопустива и неодржива.

Тако челници Европске уније покушавају да прикрију истину како је сама идеја евроатлантских интеграција зачета од политичара и личности који су током Хитлерове владавине имали блиске односе са нацистичким властима у Немачкој или са вишијевским структурама у Француској.

Тако садашњи евробирократи, никли на традицијама шездесетосмашке леволибералне побуне, користе свој стари екстремни идеолошки апарат па све конзервативне покрете и народе у Европи оптужују за „фашизам“. Тако зидају некакав свој неолиберални концепт глобалистичког „антифашизма“ којим покушавају да релативизују истину о једином правом словенском антифашизму који је сломио Хитлера.


4. Родно место фашизма била је Западна Европа а против њега су морали да се боре народи које је та Европа увек одбацивала.

Истина о томе да су Немачка, Италија, Аустрија, Шпанија, Мађарска, Хрватска, па и Француска, имале своје јаке и аутентичне фашистичке покрете на власти добро је позната. Међутим, нова открића у архивама британских обавештајних служби сада осветљавају и чињеницу да су британски агенти били и људи попут фашистичког вође Бенита Мусолинија (од 1917. године) или усташког поглавника Анте Павелића (од 1925. године). Све ово додатно баца сенку сумње на улогу Велике Британије у подстицању и рађању фашизма у Европи између два светска рата. Када се овоме придода и чињеница да су Британци, заједно са обавештајцима САД, помогли многим нацистичким, усташким и фашистичким злочинцима да се сакрију у државе Латинске Америке током Хладног рата, онда крајње лицемерно звучи свака њихова опаска на рачун некаквих фашистичких тенденција у савременом свету.

После свега, искрено и неодступно против фашизма су се борили само Русија и словенски народи који су подигли оружане устанке и који током Хладног рата нису имали интерес да икакве фашистичке злочинце скривају.

Истина о српском антифашизму


Не постоји никакав југословенски антифашизам. Једини антифашизам који је на просторима бивше Југославије током Другог светског рата постојао је српски антифашизам. Хрвати, босански муслимани, Шиптари, Мађари, Бугари и други били су савезници Хитлера и често су суровије сатирали српске устанике и српски народ него сами нацистички-немачки и фашистички-италијански окупатори. Постоје часни изузеци али они су још мање присутни у овим народима него слични антифашисти у горепоменутим западноевропским народима.

Српски антифашизам се манифестовао кроз два оружана, герилска покрета отпора, међусобно сукобљена, али мање-више једнако антифашистички опредељена.

Та два покрета су били Југословенска војска у отаџбини - Равногорски покрет ђенерала Драже Михајловића (ЈВуО) и Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВиПОЈ). Данашњи покушаји омаловажавања било партизанске било четничке антифашистичке традиције потпуно су неприхватљиви и историјски неутемељени.

Двери су инсистирале на обнови равногорске антифашистичке традиције зато што је српски народ преко пола века у титоистичкој диктатури био обмањиван да су четници били сарадници окупатора. Што је био врхунац антисрпске пропаганде, четници су изједначавани са усташама (крволочним хрватским фашистима) иако би то било исто као када би се француски ДеГолов покрет отпора изједначавао са немачким СС трупама.

Двери антифашистичку традицију и партизана и четника посматрају као огроман морални капитал српског народа који нам даје право да са израженим престижом говоримо о доприносу Срба ослобођењу Европе од Хитлера.

Ипак, време коме припадамо даје нам и право на историјску дистанцу према политичким идејама партизанског и четничког покрета. Одговорна национална мисао двадесетпрвог века мора спознати да политички концепти било једног било другог покрета нису показали своју историјску оправданост за будућност српског народа. Међутим, то што су оба покрета баштиници политички промашених пројеката не умањује њихову моралну оправданост и значајни антифашистички капитал који је остао као наслеђе будућим генерацијама.

С друге стране, захтеви за рехабилитацију појединих личности које су сарађивале са окупатором јесу оправдана цивилизацијска тековина која има везе са исправљањем личних неправди које су овим људима учињене. Те рехабилитације никако не значе и историјску рехабилитацију њихове колаборационистичке политике, пошто се ова политика никако не може оправдати, иако се у неким сегментима може разумети као допринос елементарном физичком спасењу српског народа, који је у време Другог светског рата био можда и најугроженији у Европи. Када се узме у обзир колективна колаборација са Трећим Рајхом највећих европских народа, ништа слично се не може наћи у српском народу, док су појединци који су радили на спасавању онога што се спасти може управо баштиници европског принципа незамерања са Немачком и чувања свога народа од непотребних жртава.

Тако, када захтевамо да се рехабилитује ђенерал Милан Недић, ми сматрамо да треба рехабилитовати човека који је без пресуде ликвидиран у затворима Титове тајне полиције, човека који је омогућио збрињавање 500.000 избеглица у Србији, који је сачувао српску привреду, који је спречио биолошко уништење Србије и њено распарчавање између геноцидно настројених суседа, човека који и поред све угрожености и немогућности свог положаја није дозволио да се иједан српски војник бори на Источном фронту против Русије. Данашњи сарадници са НАТО окупаторима имају много мање оправданих разлога да ту сарадњу спроводе него што је то имао ђенерал Недић који је том сарадњом спасавао српски народ од биолошког уништења. Ипак, ма колико лично ђенерал Недић био велика и трагична личност у нашој историји, његов режим је сарађивао са нацистичким окупатором, његов режим је спроводио репресију над српским патриотама који су се оружано супротстављали Хитлеру и његова политика нема историјско оправдање јер је занемаривала чињеницу да Хитлеров поредак није предвиђао будућност за српски народ као народ изразито слободарске традиције. Једноставно, ма колико реалполитички било оправдано, сарађивање са Хитлеровим новим светским поретком је било толико морално неоправдано и супротно свим традицијама српског народа да таква политика ничим не може бити рехабилитована. Истину о српском антифашизму и улози српских политичара у Другом светском рату данас морамо ослободити од свих наслага личних анимозитета ветерана четничког, партизанског или било ког другог покрета. Нормално и разумљиво је да ови људи, као актери поменутих историјских догађаја, немају објективну слику ствари. Зато је нашим генерацијама неопростиво да буду једнако острашћени као и учесници ових ратних дешавања.

Истина о српском антифашизму ипак није само историјска лекција већ је морална поука која нам је данас посебно битна у тренутку сусрета са новим фашизмима који немају само идеолошку манифестацију. Савремени фашизми се огледају у томе што чине исте трагове у времену као и некадашњи фашизам.



Савремени антифашизам


Лажни је сваки антифашизам који свој допринос у борби против фашизма своди на медијску и политички коректну борбу против маргиналних омладинских и поткултурних група које се онда приказују као некаква велика фашистичка опасност. То је само лицемерни медијски маневар којим се скреће пажња јавности са озбиљних фашистичких тенденција које угрожавају савремени свет.

Постоје многе теорије фашизма, од којих су неке политички и историјски утемељене јер се баве анализом конкретних појавних облика овог политичког концепта, док су неке толико фантастичне и научно неутемељене да су одлике фашистичке доктрине толико прошириле да се сваки политички систем у свету може окарактерисати као фашистички.

Оно по чему је фашизам увек био препознатљив је спремност да се државни и национални интереси једног народа остварују агресивним ратом против интереса других народа, а увек уз кршење правила међународног права. Фашистичка држава, дакле, има експанзивно империјалистичку политику и своје интересе је спремна ратном машинеријом да остварује широм света, без обзира што се њене интересне сфере налазе хиљадама километара далеко од државних граница.

Фашистичка држава у свом окружењу производи освајачке ратове, руши међународни правни поредак, док у унутрашњој политици спроводи тоталитарну контролу целокупног друштва и суспендује грађанска права и слободе засноване на либералном правном поретку.

Дакле, данас постоји тенденција да САД, Европска унија (кроз диктат бриселске наднационалне бирократије) и НАТО пакт остваре све елементе фашистичке опасности у светским размерама. У том смислу бити искрени антифашиста данас значи бити против диктата из Брисела и Вашингтона и борити се против НАТО пакта.

Такође, данас бити сарадник фашизма значи бити за безусловно испуњавање диктата из Брисела и Вашингтона и помагати проширење НАТО пакта.

Српски сабор Двери наставља антифашистичку традицију четника и партизана, подржава обнову истине о антифашистичком доприносу Русије ослобођењу Европе, не дозвољава да буде играчка у међусобном разрачунавању острашћених ветерана било које српске војне формације из Другог светског рата и у том смислу позива на једино оправдано национално помирење – помирење на традицијама антифашизма.

Двери истовремено не заборављају да фашистичке тенденције и данас угрожавају слободу и опстанак човечанства и у том смислу позивају све искрене антифашисте да се супротставе НАТО пакту, окупационим режимима и агресивним ратовима САД и њихових сателитских држава из Европске уније.

У Београду, 20. октобра 2009.

Управни одбор Српског сабора Двери


  • Повезане теме


Коментара (2) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Портпарол Министарства спољних послова Марија Захарова коментарисала је изјаву америчког амбасадора Џона Хантсмана о носачима авиона и посаветовала му да учи историју. „Хтела бих да подсетим господина амбасадора да се...


Фокус на стратешким пројектима – инвестирано више од осам милијарди динара


Министар одбране Републике Србије, Александар Вулин, састао се у оквиру Осме безбедносне конференције у Москви, са министром националне одбране НР Кине, генералом Веи Фенгхеом. Ово је трећи узајамни сусрет...

Украјински парламент усвојио је закон о језику, чиме се украјински сматра јединим државним језиком на целокупној територији земље.


Западне земље цинично „крцкају“ Венецуелу на исти начин као што су то радиле са Либијом и Сиријом, провоцирајући хуманитарну катастрофу у близини сопствених територија, изјавио је шеф Спољне руске...


Остале новости из рубрике »
HrvatskaTravel
BTGport.net - у1
Инвестирајте у своју будућност

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА