Колективни романи

Најзанимљивије је то што су  аутори тог  романа  девет младих немачких  писаца  који су на позив новинара Томаса  фон Штајнекера то  дело написали за само  три седмице.   

Подстакнут филмом „Немачка  јесен“  који су као реакцију на  крај првог покољења  терористичке  организације „Фракција  Црвене армије“   својевремено снимимила  11 немачких режисера, Томас фон Штајнекер  је   сматрао и  да   феномен „Исламске државе“ такође заслужује одгворајући   уметнички одгoвор.

То нас је подстакло да истражимо ко је  све  у свету  и због чега  прибегавао жанру  колективног  романа  у последљих сто година.

1.    „Цела породица” (The  Whole Family),  1908,  12  аутора

Уредница Елизабета Џордан:
„Мој циљ је био ни  велики ни мали:  да сакупим  најгенијалнији,  најграндиoзнији и најзаслепљујући „тим снова” аутора који су било кад  ствoрили неко  дело“.

Један од  првих колективних романа ХХ века  настао је захваљујући двојици   ентузијаста. На идеју је дошао Виљем Дин Хоуелс,  познати писац и утицајни  књижевни критичар,  патријарх америке књижевности.  Он је дошао на идеју да предложи   популарним ауторима да заједнички напишу роман о томе како  обична веридба може из основа да промени живот двеју  породица. Сваки аутор је био обавезан да напише по једно поглавље у име свог  лика,  али се при томе ауторство поглавља   неће обелодањивати.

За остварење пројекта пријавила  се Елизабета Џордан борац за женско право гласа,  уредница првих романа Синклера Луиса,   која је  од 1900.  до 1913.  радила  у Harper's Bazaaru.

Она је за пројекат прво привукла Хенриј Џемса (тадашњег   свог  љубавника),  а после њега пристао је да учествује у овом занимљивом подухвату  и Марк Твен и онда се ређало још десетак популарних писаца.

Али је  подухват неочекивано постао мучан: изненадно су  аутори почели да отказују сарадњу,  слали су мање текстове него што је било договрено,  таржили су веће хонораре него што су их добијале друге колеге. 

Али и поред свих тих недаћа,   савко издање  Harper's Bazara   са редовним главама романа    плануло  би  за само један дан, а  касније, кад је  у једној књизи   објављено свих 12 глава,  дело   је доживело  више издања.  

„То није књига,  него јавна кућа“,  говорила  је о њој сама уредница  Џордан, али главно је било да је традиција утемељена. 

2.    „Велики пожари“ („Большие пожары“), 1927,  25 аутора

У представљању овог романа који је изашао у издању „Агањока“  (Огонек),  руског веома популарног часописа са дугом  традицијом,  је писало:

„’Агањок’  ствара јединствени  у свом роду уметнички документ у коме ће бити концетрисане особености стила и  карактер стваралаштва  свих   данашњих     активних књижевних  групација  у лицу њихових најугледнијих представника.“

Први совјетски колективни роман смислио је  Михаил Кољцов,  главни уредник часописа  „Агањок“  још 1926,  годину пре него што је Партија донела одлуку о колетивизацији. 

Био је  то генијални корак,  али не идеолошки,  него комерцијални.

Нeдавно  обновљени „Агањок“ није оскудевао у сарадницима   са звучним именима   међу  професионалним  ауторима,  па се писање романа пирхватило 25 славних совејтских   писаца међу којима су били:  Исак Бабељ,  Леонид Леонов, Константин Феђин,  Алексеј Толстој,  Михаил Зошченко,  што је још више подигло славу часопису.

Заплет првог колективног романа у совјетској књижевности  смисилио је Александр  Грин:   загонетни богаташ стиже у провинцијски град  у коме  почињу да бесне необични пожари  пре којих се увек појављује као најава  плаво-жути лептир. У даљем току радње провинцијски град  прераста у губернијски центар са изласком на море,   за богаташа се испоставило да је  Марсовац, али  узроци загонетних пожара ипак нису били  откривени.  

Финале је написао сам Кољцов који je позвао да се напише наставак  од догађаја из  стварног живота: „Велики пожари“ -назад, огромни - напред!“

После експеримента „Агањока“,  колкеитвни романи о фабрикама, градилиштима,  изградњи, почели су да излазе из штампе малтене сваког месеца.

Али,  нажалост те заслуге родоначелницима  жанра  ништа  није помогло - шесторо од њих,  укључујући и самог Кољцова, су  постали жртве Стаљинових репресија током неколико година.
Прво  засебно издање „Великих пожара“  изашло  је тек 2009.

3.    „Последње пливање адмирала“ (Тhe  Floating  Admiral), 1931,  14 аутора 

„Најбољи начин да се писци детектвских романа међусбно посвађају је да – заједно напишу књигу. Нама је било весело,  а  сад,  да ли ће се  разевесити и читалац,  то није наша брига.“  (Дороти   Ли  Сајерс).

„Последње пливање адмирала“  је у почетку  био роман-игра са унутарцеховским намдетањем професионалних  припаданка  шаљиве гилде „Детективског клуба“.

Овај клуб су 1928.  основали главни представници детективског жанра међу којима су били Агата Кристи, Дороти Ли Сајерс, Роналд Нокс и други.  Сви су  они у то време већ били измисилили свог Поароа, Визни,  Бридона и налазили се на врху стваралачаке продуктивности.

Први  колективни рад чланова Клуба постао је зброник детективских  правила (1929),  затим два детективска радио- сериајла (1930.  и 1931.),  а следећи корак био је заједники роман.

Услови су били једноставни:  поглавља романа су писана по редоследу,   о току  приповедања и завршетку није расправљано,  свaки учесник „колективног детективског  подухвата“  је био дужан да  измисли сопствену  разраду и мотив убиства  надовезујући  се на детаље које је сачинио претходни  аутор,  али не комликујући радњу  у тој мери у којој би решења писца – претходника  могла изгледати толико   нереална. 

Финале које је сводило и уједнило  све сижејне линије  написао је Антони Беркли,  пролог је из пера  Хилберта Честертона,  првог председника „Детективског клуба“. 

Алтернативне  ауторске варијанте  убиства  су дате  у прилогу   и садржавале су постхумни спор с Артуром Конаном који је преминуо годину дана пре изласка романа из штампе и засниовао се на тези да  правилно прикупљени докази  допуштaју само једну могућност  интерпретације.

4. „Цар није умро“  („Lo zar non e'morto“ ),  1929,  10  аутора

Милијарде киломтара деле  футристичку осећајност Маринетија од носталгичног  сензибилитета Филипа М.  Мартинија.

Да би  публици представила ту дистанцу у  милијардама  километара,  „Група десет“  је написала роман  „Филипо Томасао Маринети“. 

Године 1928. Филипо Томасо Маринтети,  аутор Манифеста футуризма и коаутор Манифеста  фашизма предузео је мере   да футуризам учини  државном уметношћу  Италије. Он је позвао главне  авнгардне писце  који су припадали  разним правцима и удружењима,  убеђујући их да једино тако могу достићи  највише уметничко-патриотске   врхове.

Тако је настала „Група десеторице“  или,  како је назвао Маринети,   „Иницијативна  група“  позвана да служи италијанском роману у Италији и  ван њених предела“.      

Главно,  и могло би се рећи једино достигнуће те групе,  био је колективни политичко-фантастични роман  „Цар није умро“   чија се радња   збива 1931.  У Француској је заведена диктатура,  у Кини је успостављено републичко уређење. У једном малом селу на северу Манџурије  живи  старац који каже да је   цар Николај II  побегао  из Јекатаринбурга.  Социјалистички поредак у Русји је у опасности, a његови непријатељи по целом свету се спремају да  искорсте тог цара-самозванца да окончају са СССР-ом.

Роман „Цар није умро“  постао је  невероватно популаран.  Истина,  многи су уверени да његовој популараности није допринела уметничка  вредност овог колекитвног авангардног  писма,  него Маринетијево обећање да ће новчано наградти оне чиатоце који погoде који  је од 10  аутора написао поједине главе   романа.

5. „Пећине“  („Caverns”),  1989,  14 аутора

„Сумњам да се на овакв начин може створити  велико дело,  али  је могуће научити како се стварају.“ (Кен Кизи)

Упавши 1988.  у  озбиљну  стваралачки кризу,  Кен Кизи  је прихватио предлог Универзитета  Орегон да води практични семинар  из технике писања прозе. Први пут кад се суочио са студентима,  Кен Кизи  је поступио радикално: уместо да их упућује у изучавање стилова и мајсторства  прозних стваралаца,  он је предложио  групи од 13 студената,  учесника семинара,  да напишу роман.

Заплет је он сам  смислио:  неки  археолог у време Велике  депресије одлази у Јуту где у друштву Мормона,  филмског продуцента  и пар  ветерана из Првог светског рата  изучава слике урезане у стене.  Сав даљи процес писања романа је био искључиво колективни:  два пута седмично уесници семинара су се окупљали код Кизија у његовој  кући, гласањем бирали продужетак  фабуле,  делећи је на сцене,  бацали коцку и током  пола сата  писали - сваки своје погавље.

Резутат је био обелодањен 1990.  у издању  куће  Pengun,  а као аутор је назначен   O. U. Levon (кад се прочита с десна у лево добија се:  „роман Универзитета Орегона“). 

Њујорк тајмс је  тада забележио:    

„Пећине“  су негде на средини између „Индијане Џонс“  и „Кентеберијских прича“. 

У целини је критика прихватила  роман више него благонаклоно  проглашавајући га за  стваралачко завештање Кена Киза. 

Слутње се нису обистиниле:  свој последњи  роман  „Морнарова песма“  Кензи  је написао тек  две године  касније.

Ниједан од учесника семинара,  аутора „Пећине „ није постао познат писац.

6. „Непозната се појавила гола“ („Naked Came  The Stranger“),  1969,   25  аутора

„Ниједан нормални човек на би  имао толико стрпљења да  седне  и сам напише  у целини једну такву књигу. Али по једну главу,  свако може написати.“ (Мајк Макгрејди)

Године 1966.  Мајк Макгрејди,  колумниста  листа  Newsday осмслио је начин на који ће   доказати   да  је масовна култура дотакла дно дна   и да било каква несувисла глупост   може постати хит.  Тај начин је био писање колективних романа састављених по обрасцима  авантуристичког,  љубавног и детективског жанра који си из године у годину постајали бестселери у САД.

Фабулу је смислио сам  Макгрејди:  водитељка јуатерњег радио програма сазнавши да је муж вара,  решила је да за освету пошаље свим мушкарцим  Лојг-Ајленда  детаљна упутства и инструкцију  за писање текста који би обиловао   сексом,  насиљем и сценама суровости,  а уз то био написан по литерарним клишеима и пун граматичких грешака.

Он је цео свет америчке журналистике позвао да учествује у забави:   најбољи коментатор бокс-мечева  Боб Вотерс је писао  о љубавним доживљајима боксера,  Боб  Грин,  будући лауреат Пулицерове награде,  а у то време шеф сектора   Newsday,   био је задужен за што сочније описе љубавних згода мафиоза.

Кад год  би Макгрејди оцено да   текстови  нису у довољној мери  бледи и неизражајни,  враћао би их ауторима на дораду - да их   што год могу више учине  још горим. 

Како би  експерименат  био што успешнији,  аутори су измилили чак и писца књиге - Пенелопу Еш,   срамежљиву њујоршку домаћицу.

„Незнака се показала гола“  је објављена   1969.   и током неколико  недеља била међу пет најпродаванијих књига на топ-листи Њујорк тајмса.

Пенелопа Еш,  коју је,  иначе,  измислила сестра  Макгрејдија,  није излазила из ток–шоуа чак ни кад  је мистерија била разоткривена,  интересовање за роман  није опало.

Чак су Макгрејдију предложили 500.000 долара за наставак романа,  али до њега није дошло.

7. „На непријатељској територији“ („In territprio  nemico“),  2013,  115 аутора

„Желели смо да превазиђемо  ограничења  стандарднoг метода и коришћења  оне методе коју нуди   модел „Википедије“  (Вани Сантони)

Италијански писци Вани Сантони и Грегорио Мађини  2011. озбиљније од свих су пришли техници колекитвног књижевног писма.

Измислили  су нови  модел  списатељске сарадње:   замишљена дела су разврстана на „листиће“ -  невелике одломке у којима се описују ликови,  место збивања радње   или конкретни догађај,   али тако да сваки од њих паралелно описује неколико аутора.

Из готових листића саставља се коначна варијанта. 

Тако се сада дело указује целовито,  а не по главама или фрагментима које су написали поједини аутори. 

Пошто су испробали свој метод  са пет коаутора на краткој прози,   Сантони и Мађини су одлучили да  створе  opus magnum - историјског романа  о италијанском Покрету отпора у духу неореалзма.

Учесници пројекта су сакупили сећања очевидаца Другог светског рата  која су разврстали у три сижејне линије: официр се враћа кроз целу земљу к сестри,  сестра се запошњава у фабрици и прилази Покрету отпора,  њен бивши младожења бежи  са фронта и скрива се  на сеоском имању где полако силази с ума.

Експерименат  Сантоне и Мађинија показао  се веома успешан - италијанска књижевна критика је писала  о  ренесанси  неореалистичке традиције у књижевности,  хвалила  мозаичку структуру  романа, и чак дошла до закључка  да историјско приповедање   са својим многласјем  јунака лакше се  прима код колектива него код једног  аутора.

8.  „ За мртваца мира нема“  („No Rest For  The  Dead“),  2011,   26 аутора 

„Хтели смо да верујемо  да смо се сви сагласили да учествујемо у овом пројекту  зато што  сам  ја његов уредник,  а не зато што ће добијена средства отићи у добротворне сврхе.“ (Ендру Гали,  аутор идеје)

У  XXI  веку  колективни роман се усталио као сигуран пут да се привуче пажња критике и  ефикасан начин да се заради новац.  Отуда је одлука Ендре  Галија да се овај  формат искористи у добротворне  циљеве била више него логична.

Ради остваривања овог подухвата,  Гали,  који је  био главни уредник  детективског магазина   „The  Strand  Magazine“,  окупио је најпопуларније америчке писце детектива  међу којима су били Џефри Дивер,  аутор једног од последњих романа о Џемсу Бонду  „Катрт-бланш“, затим Тес Геритсен, мајстор медицинског  детектива, па Александр  Макола Смит,  аутoр  серије о првој женској детективској  агенцији  у Босвани.

Фабулу је смислио  сам  Гали:  Розмари  Тмас,  десет година после  издржане казне због убиства свога мужа,    калифорнијског галеристе, чији леш је у саркофагу   био послат у Берлински историјски   музеј,  детектив који је истраживао  овај случај је схватио да је она осуђена невина и  наставио да тражи правог убицу. 

Гали је признао да  га је поразила чињеница   да су  аутори са укупним тиражом својих дела близу 500 милиона примерака,  заборавили на свој списатељски его  и да су му се за време рада на роману потуно потчињавали,  без поговра спроводећи сваку замисао коју би им он предложио.
   
„За мртваца мира нема“  је дспео на топ-листу Њујорк тајмса,  а сав приход  добијен продајом романа Гали је пренео Фонду  за борбу оболелеих од леукемије и лимфних жлезда,  у знак сећања на своје родитеље који су обоје умрли  од леукемије.

9.  „Санта –Клаус и компанија“ („Mos Craciun&Co“),  2012,  53  аутора

„Хтели смо  с једне старне да докажемо како су Румуни ипак способни да  ураде нешто корисно сосптвеним  напорима, а  с друге  - да привучемо  пажњу к румунској књижевности   која се сада налази у задњем  дворишту светске“.  (Габриел Декубле)

Четири писца - Габриел Декубле,  Флориан Јару, Резван Цупа и  Маркос Киву, добивши подршку Унветитета у Букурешту и издавачке куће „Editura  Art”   решили су  да  подсете свет да постоји и румунска књижевност и да иствремено уђу у Гинисову књигу написавши колективни роман у  рекродно кратком времену.

У тим је било позвано 49 аутора,  а као жaнр је одабрана божићна  прича.

На дан 15.  децмбра  аутори су се окупили у једној дворани  Букурештанског  универизитета,  сели за компјутере и истворемено почели да пишу у једном фајлу.  Четворо организатора су поделили  међу осталим ауторима фрагменте  које је  било потребно написати,  готове текстове су  редиговали, слали коректорима који су седели у истој тој сали, затим одмах у штампу.

У Гинисову Књигу рекорда је ушло:  за писање и штампање  првог  примерка  било је потребно    9 сати,  5 минута и 8 скеунди.

Нажалост,   рекордна брзина  румунских писаца није им донела и успех код читалаца. 

Књижевна критика је дело „Санта –Клаус и компанија“  назвала „књижевним Мекдоналандсом“,  од  укупног тиража  који није био већи од 1.000 примерака за пола године је продата само једна трећина.

10. „Шмрчи у марамицу“  („Keeping Mum”),  15  аутора

„Увек смо учили наше студенте да је главно  за писца  да се не боји ризиковања  и колекитвни роман је достојан  њиховог искушења“.  (Џон Симонс,  оснивач школе  „Dark  Angels”)

Чеврт века након експеримента  Кена Киза  његовим методом  се  послужила британска школа  Dark Angels  у којој се студнети обучавају  мајсторству  бизниса и индустрије.

Задатак се састоји   у томе што 15 предавача и бивших полазника ове школе  настоје  помоћу колективног писма да докажу да менаџари, маркетолози и бизнис – аналитичари могу да се обуче не само правилном енглеском,  него и како да  напишу  роман у духу Фолкнера.

Форму и сижејну линију они су преузели из романа „Кад сам умирала“  у коме приповедање иде у првом лицу од неколико ликова  која возе  умрлу мајку да је сахране у другом     граду.

Да би се дубље проникло у колективни рад,  свих 15 аутора се за време викенда затврило у једној шкотској колиби,  где су разрадили  фабулу,  утврдили  прелазак у приповедању од једног  лика на други и направили распоред јунака.

После тога током пола године они су дописивали своје  делове, и на својим блоговима измењивали утиске о „пређеном градиву“.

Објављена књига је  била такође  колективна,  а изашла је захваљујући  сакупљеним средствима на данaторској  платформи  Unbond.

 

Бранко Ракочевић