Умакао усташама, дочекали га партизани

 

Чича Стево данас има 87 година, али га здравље и сјећања на дане рата одлично служе.

 

- Куд сам све ишао, богами, и ноге ме још добро служе - започиње своју причу старина.

 

Овај некадашњи припадник бригаде Павла Ђуришића, из Херцеговине је са групом официра 1944. одступио преко Поповог поља и Љубиња, преко долине Неретве и Босне, гдје се у Палама, након сусрета Драже Михаиловића и самог Ђуришића, пребацује у Градишку.

 

- Ту нас је, изгледа, издао Секула Дрљевић, који је имао договор с Павелићем, јер му је дата часна ријеч да никоме неће фалити длака са главе, гдје су се усташе паметно досјетиле и поштовале обећање - никоме није ни зафалила длака са главе, него цијела глава - присјећа се чича Стево.

 

У Градишци су их, након разоружања и пљачкања, одмах одвели у злогласни Јасеновац, гдје, додуше, није преживљавао голготе ових казамата, јер су неколико дана по довођењу огољене и глађу измучене српске војнике ноћу одвели на скелу, како би их тамо побили.

 

Чича Стево, који је био на крају једног од бројних редова, у којим су везане људе бацали у Саву тако што би првог ударили маљем у главу, а остали би попадали за њим и тако се везани давили у води, успио је ослободити руке и препливати на другу страну ријеке.

 

Одатле се пребацио на планину Козару, а онда у Дуго Село, код Загреба, одакле слиједи његова друга голгота - Зидани Мост, Цеље, Дравоград, гдје су и четници, и "љотићевци", и бивши краљеви официри, чак и Рупниковци из Словеније, тражили спас и дошли у Аустрију, коју већ као своју зону држе Енглези.

 

- Одатле су нас враћали према Југославији, а ја сам отпремљен у Марибор, с неколико хиљада бивших војника, гдје су нас смјестили у некакве бараке и гдје ме је један Ђуришићев официр насавјетовао да се пријавим међу момке млађе од 18 година, иако сам имао 24, јер су малољетне пуштали кући - присјећа се даље чича Стево.

 

Никада, каже, неће заборавити поуку овог официра, који му је тада рекао: "Преживјели смо Јасеновац, ко зна хоћемо ли ово, него ти мали иди с овим до 18 година, не пише ти на челу колико си заиста стар, а документа немаш".

 

Тако се чика Стево спасао сигурне смрти, по други пут, јер су сутрадан све његове другове у Марибору партизани стријељали, али ни слутио није да ће на слободи бити веома кратко.

 

Из Марибора је одвезен у Загреб, гдје је први пут, након неколико дана, појео комад сланине који му преко жице убацио неко од мјештана, а одатле је, с десетак другова, распоређен у радну јединицу у Зрењанин, али ни ту није остао дуго, већ завршава на суду. Ни тај суд, присјећа се старина, није било лако преживјети, али с обзиром да против њега није било никаквих доказа о злодјелима, осуђен је на годину и по затвора, које је провео у Сремској Митровици, одакле се коначно дочепао слободе, након двије године голготе и тамновања, како каже, и код фашиста и код антифашиста.

 

- Послије свега сам се вратио у родно Требиње, гдје сам се бавио трговином и природом посла поново се враћао својим некадашњим стратиштима, посјећујући и Далмацију и Загреб и Београд и Војводину - каже на крају Стево.

 

Иако је из здравствених разлога ове године изостала његова посјета Доњој Градини, Стево Мићановић је претходних година и деценија редовно одлазио на обиљежавање годишњице пробоја логораша Јасеновца. Ако га здравље послужи, наредне године сигурно ће ићи, каже старина, с поносом показујући чланску карту Удружења бивших логораша Јасеновца.

 

 

Стево Мићановић је, како каже, и поред све своје голготе, данас ипак срећан човјек, јер је у родном граду створио највеће богатство што има, дом и породицу, изродивши петоро дјеце.

- Све петоро факултетски сам наобразовао, а од њих добио и дванаесторо унучади, од којих десеторо њих такође има завршене факултете, а и ово двоје ће, ако Бог да - додаје старина.