Како је Русија ослободила Балкан

Победом над Османлијским царством у рату 1877-1878. године Руској империји се указала прилика да постане хегемон на Балкану и уједно да добије директан приступ Средоземљу. Ту могућност су, као и обично, осујетили Енглези, пише Russia beyond.

1. „Десетине, стотине хиљада хришћана се убијају као штетна шуга, искорењују се и бришу са лица земље. Наша браћа умиру гледајући како им на њихове очи обешчашћују сестре, мајке су приморане да гледају како бацају њихову одојчад увис и дочекују на бајонете, насеља се истребљују, цркве се растурају у парампарчад“ – тако је Фјодор Достојевски у „Пишчевом дневнику“ бурно реаговао на брутално насиље којим су Турци угушили Априлски устанак у Бугарској 1876. године.

„Бугарске мученице“, 1877. На овом платну руског сликара Константина Маковског приказано је како османлијски башибозуци силују бугарске жене у знак одмазде за Априлски устанак.

Национални музеј уметности Белорусије

2. Крајем 19. века Османлијско царство је у великој мери изгубило некадашњу моћ и славу. Румунија, Србија и Црна Гора су се фактички ослободиле власти султана. Још увек нису биле званично признате у свету, и даље су биле у вазалном односу и плаћале данак Турцима, али су фактички већ биле самосталне државе. Најмање среће су имали Бугари. Они су били у непосредној близини центра Високе Порте и нису могли да васпоставе своју државу. Сви њихови покушаји покретања ослободилачке борбе немилосрдно су угушени у крви.

Пиотровски баташки покољ, 1889.

Public domain

3. Окрутност према Бугарима је изазвала талас негодовања у целом свету, па и у Руској империји. Када су у октобру 1876. године Србија и Црна Гора објавиле рат Османлијском царству, преко 5.000 руских добровољаца је отишло на Балкан да се бори против Турака. „Спахија, сељак, пензионисани војник, официр – сви су кренули у рат где се заједно са крвљу браће Срба већ проливала и руска крв“, писао је безимени савременик тих догађаја. (С. Кочуков. „Руски војник у балканској кризи средином 1870-их“. Саратов, 2011). Па ипак, савезници су овај рат изгубили.

Руски добровољци стижу у србију, 30. септембар 1876.

Public domain

4. Наредне године је Турцима објавила рат Русија. Кључну улогу у томе није одиграла власт него јавност која је буквално приморала императора Александра II да испуни свој морални дуг према братском народу и казни окрутне Турке. „У рат! Ми смо јачи од свих!“, позивао је Достојевски.

Одред донских козака испред царске резиденције у Плоештију, јун 1877.

Archive photo

5. Двеста хиљада руских војника заједно са шест дружина бугарских добровољаца ушло је 24. априла 1877. на територију савезничке Румуније. Ове трупе су у јуну форсирале Дунав и прешле у османлијску Бугарску. „Отргнути од Турака Бугарску, земљу у којој су они извршили толико злочина“ – тако је циљ рата формулисан у званичним документима руског Генералштаба. (Руско-турски рат: поглед из руског и бугарског угла. 1877-1878. Зборник сећања. Москва, 2017).

Руска војска прелази Дунав код Зимнице. Свиштов, 15. јун 1877, Николај Дмитријев-Оренбуршки.

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе

6. У првом периоду рата руска армија је била више него успешна. Руси су муњевито заузели стратешки важну тврђаву Никопољ, попели се на крајње важан превој Шипку преко Старе планине, чиме им је фактички био отворен директан пут према Константинопољу (Истамбулу).

Предаја тврђаве Никопољ, 4. јул 1877, Николај Дмитријев-Оренбуршки.

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе

7. Међутим, није било довољно резерви за одлучан марш на турску престоницу. Поред тога, Турци су приредили Русима непријатно изненађење. Двадесет хиљада турских војника Осман-паше неочекивано је заузело Плевну, онемогућивши Русима даље продирање и угрозивши њихов прелазак преко Дунава. „Да су Турци били мобилнији наша армија би могла у најбољем случају бити протерана преко реке, а у најгорем потопљена у њој“ – писао је познати сликар ратних сцена Василиј Верешчагин који је учествовао у том рату. 

Руси заузимају Гривицки положај у руско-турском рату 1877-4878. Неколико часова касније Турци су успели да га поврате, а коначно су га заузели Румуни 30. августа 1877. године. Николај Дмитријев-Оренбуршки.

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе

8. Борбена дејства нису вођена само на Балкану него и на Кавказу, али је главно поприште била Бугарска, тако да су и Руска и Османлијска империја третирале кавкаско ратиште као мање важно. Херојска епизода на том ратишту била је одбрана тврђаве Бајазет, у којој се налазио мањи руски гарнизон (1.500 људи). Руси су 23 дана одбијали нападе бројнијег непријатеља (20.000), све док нису пробили обруч.

Одбрана тврђаве Бајазет, 8. јуна 1877. Лев Лагорио, 1891.

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе

9. Руској војсци је било најтеже у августу 1877. године када су Турци покушали да преузму иницијативу у рату. Четрдесет хиљада турских војника је кренуло у напад на превој Шипку, који је бранило само 7.000 Руса и Бугара. Браниоци су одбили напад уз велике своје (2.500 људи) и непријатељске (6.000) губитке.

Одреди из Орела и Брјанска бране „Орловско гнездо“, 12. август 1877. године. Алексеј Попов.

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе

10. Кључни град у руско-турском сукобу и даље је била Плевна. Турци су у њој издржали неколико напада у којима је проливено много крви. Остали су у граду до почетка зиме, све док Руси нису пресекли пут за Софију којим се снабдевао гарнизон. Осман-паша је 10. децембра кренуо у пробој обруча али је доживео неуспех и капитулирао.

Заробљеног Осман-пашу, команданта турских трупа у Плевни, изводе пред руског императора Александра II на дан када су Руси заузели Плевну 29. децембра 1877. Николај Дмитријев-Оренбуршки.

Војноисторијски музеј артиљерије, инжењерије и везе

11. Када је Плевна најзад заузета руска команда је одлучила да не одмара војску преко зиме него да крене у велику офанзиву на свим фронтовима. Оваквој одлуци је ишла у прилог чињеница да је Русија имала апсолутну надмоћ у живој сили на балканском ратишту – 554.000 руских и 47.000 румунских војника против 183.000 Турака. Поред тога, после пада Плевне поново им се придружила Србија.

Велики кнез Александар Александрович са козачким конвојем после заузимања Плевне.

Public domain

12. У офанзиви су Турци разбијени код Филипопоља (данашњи Пловдив) и без битке су напустили Адрианопољ (Једрене), тако да су руске трупе стигле до Константинопоља. Тада се у конфликт умешала Велика Британија изјавивши да је заузимање Османлијске престонице (па макар и привремено) недопустиво. Ескадра адмирала Хорнбија са шест оклопњача и фрегата ушла је 13. фебруара у Дарданеле и укотвила се у Мраморном мору.

Турци бране Босфор. Постављање митраљеза.

Public domain

13. Русија није била спремна да зарати против Енглеза па је 3. марта 1878. склопила мир са Турцима у Сан Стефану. Према том мировном споразуму Османлијска империја је уступила Русији део територија на Кавказу и Балкану и признала независност Румуније, Србије и Црне Горе, као и аутономију Босне и Херцеговине. Најважнији услов мировног споразума било је васпостављање бугарске државе која је обухватала огромну територију од Црног до Егејског мора. Такође, било је предвиђено да Бугарска првих неколико година буде под непосредном руском управом.

Потписивање мировног споразума у Сан Стефану, 3. март 1878.

Public domain

14. Европске земље су биле шокиране тако наглим јачањем руских позиција на Балкану. Руси су фактички добили излаз на Средоземно море преко Бугарске која је сада била њихов сателит. На иницијативу Британаца великом брзином се формирала антируска коалиција, што је руски амбасадор у Константинопољу Николај Игнатјев овако прокоментарисао: „Нама је Европа дала право само да бијемо Турке, проливамо руску крв и трошимо руски новац, а никако да од тога сами имамо корист, нити да од тога имају корист наша једноверна браћа по сопсвеном нахођењу“. (Руско-турски рат: поглед из руског и бугарског угла. 1877-1878. Зборник сећања. Москва, 2017).

Потписивање мировног споразума у Сан Стефану, 19. фебруара 1878.

Public domain

15. Русија се фактички суочила са опасношћу избијања рата против уједињене Европе и била принуђена да пристане на преиспитивање услова Санстефанског мира на међународном конгресу у Берлину исте 1878. године. Тада је независност Румуније, Србије и Црне Горе потврђена, мада су њихове првобитне територијалне претензије знатно редуковане. Босна и Херцеговина је уместо аутономије добила „привремену“ окупацију аустроугарске војске. Непуних 20 година након тога овај регион је званично потпао под власт Беча.

Берлински конгрес, 13. јун 1878. Антон фон Вернер.

Живи музеј онлајн (Lebendiges Museum Online)

Велика Бугарска се ипак није појавила на карти света. Уместо ње, на знатно мањој територији формирана је вазална кнежевина са центром у Софији и аутономна провинција Османлијског царства под називом Источна Румелија. Тако је Русија остала без потенцијалног излаза на Средоземље. За помоћ у преиспитивању услова Санстефанског мировног споразума Порта је Великој Британији поклонила Кипар.

Борис Јегоров, Russia beyond