Кинези преотимају посао занатлијама

У Бањалуци је последњих година све мање обућара, часовничара, вуновлачара, кројача, а руке многих дугметара, шеширџија, кујунџија, бербера одавно су престале да раде. Нове технологије угасиле су већину старих заната са ових простора, а јефтина кинеска роба занатлијама полако отима и последњу корицу хлеба.

Они који се још увек боре и некако успевају да опстану на тржишту зарађујући сопственим рукама кажу да сваким даном имају све мање посла, а све је кренуло лоше од када су Бањалуку преплавиле кинеске продавнице са јефтином робом.
Вуновлачар Горан Ирић жали се да од посла којим се бави једва може да заради за режије. Занат полако изумире јер је све мање људи купује вуну и плете прслуке, чарапе, капе и осталу одећу.
„О јорганима и покривачима да не говорим! Од овога посла се тешко живи, а муштерија је све мање. Већина купује код Кинеза јефтину синтетичку одећу“, каже Горан и додаје како „ипак мора да се бори и заради колико-толико“.
Ништа боље не пролазе ни часовничари. Миле Поповић након 20 година сајџијског искуства каже да ће посао којим се бави сигурно изумрети јер не верује да ће имати ко да га наследи.
„После рата, у радњи је било троје запослених и нисмо могли све да стигнемо, а сада радим сам и немам довољно посла. Јефтини сатови се преплавили тржиште, па ће већина пре купити нови него поправљати стари“, каже Миле.
Иначе, у Бањалуци је пре рата било 14 часовничара, а данас их има свега шест, од којих већина само продаје сатове.
„Једино ја зарађујем, искључиво од поправки. Свака кошта између десет и 20 марака, па је лако израчунати колико може да се заради“, каже Миле.
Обућар Љубан Солдат је са синовима отворио радњу „из нужде јер нису имали запослење“, а каже да обућарски занат може да им обезбеди пристојан, али скроман живот.
„Људи све ређе поправљају обућу. Већина носи ципеле док их не упропасти и онда их баци. Поправка је обично десетак марака, а у продавницама има ципела по 30 и 40 конвертибилних марака. Код Кинеза су још јефтиније“, каже Љубан, уверен да ће све занатске услуге полако отићи у заборав.
„Како су занати нестали на западу, тако ће временом и код нас. Никоме се неће исплатити да поправља било шта када ће можда и за мање новца моћи да купи нову робу“, каже Љубан.

Бизнис центар за развој кућне производње

У Градској развојној агенцији отворен је Центар за мали бизнис који би требало да помогне онима који се баве занатима и кућном производњом да своје производе лакше пласирају на тржиште. Сви који се баве малим бизнисом посредством Центра лакше ће долазити до репроматеријала, а требало би да буду отворена и нова радна места.

И кројачи без посла

Бутици и тржни центри пуни су одеће, па је све мање оних који се одлучују да шију панталоне, хаљине, кошуље или сукње по мери. Кројачица Мира Бајић каже да муштерије обично долазе када треба нешто скратити или преправити, а само ретки доносе материјал и шију одећу. „То је сасвим нормално када у бутицима може да се купи шта год треба. И цене су на многим местима повољне тако да се више исплати купити готово него давати новац за материјал и услуге шнајдера“, каже Мира.