Петар Пећанац , први човjек из Српске и БиХ коjи jе освоjио Монт Еверест

РЕПУБЛИКA Српска добила jе jош jедну истинску спортску величину - Петра Пећанца, бањолучког алпинисту коjи jе поставио српску тробоjку на наjвишу тачку на планети, Монт Еверест, висок 8.848 метара.

Овим подвигом Пећанац jе ушао у историjу као први човjек из Српске и БиХ коjи jе стао на кров свиjета.

- Jош не могу да вjеруjем да ми се то десило. Jош сам у облацима Хималаjа. Тек када сам угледао онолико народа на дочеку у Бањоj Луци и чуо како скандираjу моjе име, постало ми jе jасно да сам учинио нешто велико за Бању Луку и Републику Српску - изjавио jе у интервjуу за "Глас Српске" Петар Пећанац.

? Како сте се осjећали у тренутку када сте крочили на наjвиши врх на свиjету?

- То jе фантастичан осjећаj. Помало нестваран. Као да се налазите на другоj планети. Мир jе. Зора jе рудила. Нема ништа љепше од свитања на Хималаjима. Сjећам се тог jутра, сунце jе полако излазило и обасjавало jедну страну свиjета, друга jе била у мраку, на облацима испод нас поjавила се сjена леденог и стjеновитог горостаса у облику пирамиде. Тек тада нам постаjе jасно да су природа и Бог господари свега, а да смо ми људи само кратко, у пролазу, на овом свиjету.

? Aлпинисти воле да кажу да Еверест не признаjе побjеднике...

- То jе тачно. Еверест можете освоjити само и искључиво вољом леденог дива, никако другачиjе. Морате поштовати Еверест да би он поштовао вас. Многи алпинисти су тврдоглаво jуришали ка врху, по великом невремену, значи, нису били стрпљиви и зато су, нажалост, заувиjек остали на планини. Да бисте га походили, морате бити стрпљиви и мудро осваjати метар по метар, што бисмо ми алпинисти рекли, "Еверест се главом пење". Наравно, неопходно jе да сте здрави и физички спремни, али психичка стабилност jе пресудна. Броjни су алпинисти одустали свега неколико стотина метара пред врхом. Jедноставно су посумњали у себе, неки су то учинили из страха, други су умислили да су добили висинску болест, да су им промрзле руке и ноге, да не могу да дишу... Мени се, на срећу, то овога пута ниjе десило. Вjеровао сам у себе. Никада нисам посумњао да ћу одустати. Имао сам циљ и ишао сам наприjед. И док сам врх гледао кришом из базног кампа, знао сам да ћу стати на њега, за разлику од мог приjатеља Симе Драгичевића, коjи jе одустао на 8.500 метара. За нас алпинисте и то jе велики и храбар потез, jер некада jе теже одустати него кренути наприjед. Поштуjемо његову одлуку, jер jе оциjенио да jе за тим тако наjбоље.

? Шта Вас jе мотивисало да кренете на овако захтjевну и опасну експедициjу?

- Иначе, у свему што радим у животу желим да постижем наjбоље резултате. По професиjи сам фотограф и за добру фотографиjу спреман сам да се пењем на наjвеће дрвеће и стиjене, да се спуштам у шпиље, да чекам по неколико сати за добру фотографиjу, залазак сунца, одсjаj муње на небу... Такав сам и у алпинизму. Када сам открио чари овог веома тешког, али недовољно признатог спорта код нас, одмах сам приjатељима рекао да ћу освоjити Еверест. Наравно, неки су се тада смиjали, сада ми честитаjу. Колико сам био упоран да остварим своj животни сан, показуjе и чињеница да сам без имало размишљања отишао у Aмерику, гдjе сам радио као менаџер-фотограф на броду. Jер, само тако сам могао да зарадим новац потребан за алпинистичке експедициjе. Исто тако, моj посао jе jедна велика авантура, на броду сам обишао велики броj земаља, упознао много људи, учио стране jезике, упознавао различите културе...

? Колико jе траjала експедициjа на наjвиши врх свиjета?

- Два мjесеца. Из Београда смо кренули за главни град Непала, Катманду, 31. марта. Сам завршни успон jе траjао четири дана. Еверест смо освоjили 20. маjа. Из базног кампа, коjи се налазио на висини од 8.300 метара, кренули смо ка врху у 23 часа. На врх смо сригли уjутро око 8.45 часова. Горе смо се задржали сат и по, иако се, због послиjеподневног невремена, препоручуjе максимално задржавање до 15 минута. Сачекао сам другу групу алпиниста, а уjедно сам снимао камером и фотопаратом прелиjепе хималаjске пеjзаже. На врху може да стане десетак људи.

По повратку сам био исцрпљен. Леђа су ме jако бољела. У том тренутку рекао сам да се нећу више никада пењати на Еверест. Међутим, чим сам стигао у базни камп и одморио се, синула ми jе идеjа да поново походим Еверест са непалске стране, jер смо овога пута ишли кинеском.

? На Евересту су заувиjек остали броjни алпинисти?

- Нажалост, то jе истина. И ми смо наишли на смрзнуто тиjело чешког алпинисте. Jапански алпиниста jе настрадао приликом силаска с врха. Настрадали су и неки Шерпаси - водичи. То заиста ниjе нимало приjатно гледати. Посебно jе тешко било Драгани Раjбловић, коjа jе била jедина жена међу нама. Ове несреће су jе биле мало узнемириле. Међутим, то нас ниjе сприjечило у остваривању нашег циља. Многи нам замjере што се, како они тврде, беспотребно излажемо опасностима, али оно што ми доживимо на врху, то се не може описати риjечима. Таj осjећаj и ужитак се не може ничим платити. Кинези за Еверест кажу да jе трећи пол.

? Овим подвигом показали сте младима да jе у животу све могуће?

- На дочеку у Бањоj Луци младима сам поручио да свако треба да има своj Еверест. Не мора то бити планина. То може да буде успjех у послу, образовању, породици, љубави... Све jе у нашоj глави. Нема препреке коjа не може да се савлада. Само jе битно имати визиjу и циљ коjем стремимо. Резултати ће доћи сами. Чињеница jе да млади данас нису превише упорни, да немаjу стрпљења, да нису превише амбициозни. Jа сам наjбољи примjер како остварити своj сан. Истина, jа сам помало специфичан, авантуристички сам дух, то наjбоље знаjу моjи родитељи, коjи живе у Новом Саду. Готово пола свог живота провео сам на путу, у аутобусу, авиону, броду... Увиjек сам у покрету. Jедноставно сам такав и не бих се миjењао за неки чиновнички посао.

? Шта и куда даље?

- За мjесец дана се враћам у Aмерику на брод. Морам да радим како бих вратио кредите и дугове приjатељима, без коjих не бих могао отићи на Еверест. Потрошио сам око 40 хиљада марака на овоj експедициjи. Само jе дозвола за осваjање Евереста коштала седам хиљада долара. Опрема jе такође веома скупа. Путни трошкови... Сада ћу се неко вриjеме смирити на броду и враћати дугове. A послиjе тога планирам да кренем у осваjање наjвиших врхова на свих седам континената. Жеља ми jе, такође, да себи купим jедрилицу с коjом планирам да опловим земаљску куглу. Звучи нестварно, али нећу се лако предати.

ЧЕЛИЧНA ВОЉA

? Животни путеви одвели су Вас широм свиjета...

- Рођен сам у Дрвару. Основну и средњу школу сам завршио у Новом Саду, гдjе сам и провео наjвећи дио живота. Потом долазим у Бању Луку, гдjе сам радио у jедноj фотографскоj радњи. Због жеље да освоjим Еверест, одлучио сам да одем у Aмерику. Нисам имао пара за папире, па сам морао да продам своjу камеру и фотографску опрему. Да бих скупио 2.500 долара, колико ми jе било потребно за пут, отказао сам и стан у коjем сам био подстанар. Спавао сам у подруму фотографске радње. Сад видим да су се труд и одрицање исплатили.