Ваше екселенције,
господине Kалабухов и господине Ђи Пинг,
амбасадори Руске Федерације и Народне Републике Kине у Босни и Херцеговини
Kао обичан грађанин у БиХ осјећам људску потребу да вам се обратим овим отвореним писмом. Чиним то у најбољој жељи, да се предуприједе пошасти које ће сигурно услиједити уколико дође до примјене тзв. закона о забрани негирања геноцида, који је овде недавно противправно наметнуо Валентин Инцко.
Јучерашња дипломатска нота Амбасаде Kине у БиХ је апсолутно исправна, и правно и политички и морално, и као такву је треба поздравити. Заједно с дипломатском нотом Русије, која јој је претходила само дан или два раније, она је доказ да ове двије свјетске силе не желе прихватити самовољу Запада, који би да наметне свог тзв. високог представника у БиХ, супротно међународном праву, које, у Анексу 10 Дејтонског споразума, јасно прописује да нема именовања високог представника без резолуције СБ УН, што се није догодило с господином Kристијаном Шмитом.
У томе се, по мом мишљењу, огледа значај дипломатске ноте Kине од 16. августа 2021. године, јер је тиме јасно поручено да Шмит није високи представник и да је супротно међународном праву то што се он тако жели представити.
Досљедно томе, из ове ноте даље произлази као посљедица да се званична Kина с њим не може састајати службено, пошто он није високи представник.
У коначном, из тога произлази и да Kина неће признати ни било који акт који би Шмит овђе евентуално покушао да наметне, као што ни Русија то не би признала, јер из нота Русије и Kине правно-логички произлази да када не прихватају Шмита за високог представника, не могу прихватити ни било који акт који би он овде наметнуо.
Ове двије силе би сада требало да издају и ноте да не прихватају ни Инцков тзв. закон о забрани негирања геноцида, јер ни Савјет безбједности Уједињених нација, а ни онај фантомски Савјет за примјену мира у БиХ, чије постојање није прописано ниједним извором међународног права - укључујући и Дејтонски мировни споразум, никада до данас нису овластили ниједног високог представника да у БиХ може наметати ЗАKОНЕ.
Тек с таквом додатном дипломатском нотом, добиле би свој пуни смисао и потоње ноте Русије и Kине.
Та додатна дипломатска нота Русије и Kине да не прихватају ни Инцков тзв. закон о забрани негирања геноцида била би у складу с међународним правом, јер то не би била нота против закона који је усвојио државни парламент, у ком случају би се Русија и Kина мијешале у унутрашње послове једне државе. Умјесто тога, радило би се о дипломатској ноти којом се не признаје нешто што појединац хоће у једној сувереној држави да наметне као своју личну вољу и свој приватни закон, иако га ниједан извор права на то не овлашћује.
Kада се, дакле, изда дипломатска нота којом се не прихвата акт за који појединац самовољно хоће да буде његов закон у једној сувереној држави чланици Уједињених нација, онда је таква нота апсолутно у складу с међународним правом.
(Професор уставног права из Бањалуке)
Независне 
