Почетна страница > Новости
Превео: Владимир Кршљанин
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Фаина Савенкова: Заборављене судбине
07.05.2021. год.
Листајући старе породичне албуме, загледам се у лица на пожутелим од времена фотографијама. Људи сасвим обични, ништа на њима особито. Многе од оних, чији је живот забележио непристрасни негатив, ја чак и не познајем. А не знам ни како су се нашли, у том заустављеном тренутку прошлости, баш поред мојих рођака, како су им се путеви укрстили. Различите судбине, готово заборављене и изгубљене негде на страницама историје. Историје, коју су они сви заједно стварали, често жртвујући јој не само своја имена, него и своје животе.
Моја прабака се родила и провела детињство много западније од Луганска, са друге стране Дњепра. Три сестре, које су сувише рано одрасле у рату. Деца, која су остала без родитеља и која су преживљавала у нељудским условима – била је то тада сурова свакодневица. Прабака већ две године није са нама. А далеке 2014, док смо на ТВ гледали извештај о бандеровској бакљади у Кијеву, она је само рекла: «Зашто их све четрдесет пете нису докрајчили?»
Бака је знала шта говори: само због магле, ти исти, које данас називају херојима, нису дошли до њиховог села. И управо зато су моја прабака и њене сестре остале живе. И зато и ја данас постојим. Данас ми је тешко да разумем, како се то догодило да су се напори многих сведока Великог Отаџбинског рата да се успостави мир у нашој земљи, а сами њихови животи, претворили у прах и обезвредили за само неколико година. Зар је могуће остати равнодушан, држећи у рукама старе фотографије својих прадедова и прабака? Зар не пожелимо да разумемо зашто су они постали онакви, каквим их памтимо: снажни, пуни љубави, радосни због обичних ствари? Негирајући и преписујући њихову прошлост по свом нахођењу, зар ми не издајемо не само своје претке, него и сами себе? Ја у ствари немам одговоре на сва та питања.
.jpg)
И мислим да их ни многи други немају. Али оно што имам, јесте вера да ће садашње грешке бити исправљене, пре него што буде касно. И у Кијеву ће опет одавати пошту онима, који су ослобађали тај град, а не онима, који су убијали његове житеље. Веза покољења је у тежњи ка миру и стваралаштву ради среће своје деце, а не у тежњи да се све поруши. Чини ми се да је то оно најважније, чега се морамо сетити уочи празника Победе. И више никада то не смемо заборавити
Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда.
Моја прабака се родила и провела детињство много западније од Луганска, са друге стране Дњепра. Три сестре, које су сувише рано одрасле у рату. Деца, која су остала без родитеља и која су преживљавала у нељудским условима – била је то тада сурова свакодневица. Прабака већ две године није са нама. А далеке 2014, док смо на ТВ гледали извештај о бандеровској бакљади у Кијеву, она је само рекла: «Зашто их све четрдесет пете нису докрајчили?»
Бака је знала шта говори: само због магле, ти исти, које данас називају херојима, нису дошли до њиховог села. И управо зато су моја прабака и њене сестре остале живе. И зато и ја данас постојим. Данас ми је тешко да разумем, како се то догодило да су се напори многих сведока Великог Отаџбинског рата да се успостави мир у нашој земљи, а сами њихови животи, претворили у прах и обезвредили за само неколико година. Зар је могуће остати равнодушан, држећи у рукама старе фотографије својих прадедова и прабака? Зар не пожелимо да разумемо зашто су они постали онакви, каквим их памтимо: снажни, пуни љубави, радосни због обичних ствари? Негирајући и преписујући њихову прошлост по свом нахођењу, зар ми не издајемо не само своје претке, него и сами себе? Ја у ствари немам одговоре на сва та питања.
И мислим да их ни многи други немају. Али оно што имам, јесте вера да ће садашње грешке бити исправљене, пре него што буде касно. И у Кијеву ће опет одавати пошту онима, који су ослобађали тај град, а не онима, који су убијали његове житеље. Веза покољења је у тежњи ка миру и стваралаштву ради среће своје деце, а не у тежњи да се све поруши. Чини ми се да је то оно најважније, чега се морамо сетити уочи празника Победе. И више никада то не смемо заборавити
Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда.
Превео: Владимир Кршљанин
- Извор
- Танјуг
- / vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Никоме није успело да укроти злогласну Дреницу, а то је 1999. године учинила 37. моторизована бригада из Рашке, која је из састава Друге армије претпотчињена Трећој армији, односно Приштинском...
Први руски председник, Борис Јељцин, био је окружен „стотинама“ агената Ције који су му говорили шта да ради током свог мандата на месту председника, каже Руслан Хасбулатов, некадашњи председник...
Амерички државни секретар Ентони Блинкен упутио је честитке поводом Дана Русије. „У име америчке
Вашингтон се нада да ће наћи пут напред у односима са Русијом, изјавила је портпаролка Беле куће Џен Псаки за „Си-Ен-Ен“.
Остале новости из рубрике »
СЛИКА СЕДМИЦЕ
ВИДЕО
ВИДЕО
ВИДЕО
