Фаина Савенкова: Заборављене судбине

07.05.2021. год.

Листајући старе породичне албуме, загледам се у лица на пожутелим од времена фотографијама. Људи сасвим обични, ништа на њима особито. Многе од оних, чији је живот забележио непристрасни негатив, ја чак и не познајем. А не знам ни како су се нашли, у том заустављеном тренутку прошлости, баш поред мојих рођака, како су им се путеви укрстили. Различите судбине, готово заборављене и изгубљене негде на страницама историје. Историје, коју су они сви заједно стварали, често жртвујући јој не само своја имена, него и своје животе.

Моја прабака се родила и провела детињство много западније од Луганска, са друге стране Дњепра. Три сестре, које су сувише рано одрасле у рату. Деца, која су остала без родитеља и која су преживљавала у нељудским условима – била је то тада сурова свакодневица. Прабака већ две године није са нама. А далеке 2014, док смо на ТВ гледали извештај о бандеровској бакљади у Кијеву, она је само рекла: «Зашто их све четрдесет пете нису докрајчили?»

Бака је знала шта говори: само због магле, ти исти, које данас називају херојима, нису дошли до њиховог села. И управо зато су моја прабака и њене сестре остале живе. И зато и ја данас постојим. Данас ми је тешко да разумем, како се то догодило да су се напори многих сведока Великог Отаџбинског рата да се успостави мир у нашој земљи, а сами њихови животи, претворили у прах и обезвредили за само неколико година. Зар је могуће остати равнодушан, држећи у рукама старе фотографије својих прадедова и прабака? Зар не пожелимо да разумемо зашто су они постали онакви, каквим их памтимо: снажни, пуни љубави, радосни због обичних ствари? Негирајући и преписујући њихову прошлост по свом нахођењу, зар ми не издајемо не само своје претке, него и сами себе? Ја у ствари немам одговоре на сва та питања.

И мислим да их ни многи други немају. Али оно што имам, јесте вера да ће садашње грешке бити исправљене, пре него што буде касно. И у Кијеву ће опет одавати пошту онима, који су ослобађали тај град, а не онима, који су убијали његове житеље. Веза покољења је у тежњи ка миру и стваралаштву ради среће своје деце, а не у тежњи да се све поруши. Чини ми се да је то оно најважније, чега се морамо сетити уочи празника Победе. И више никада то не смемо заборавити

Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда.

Превео: Владимир Кршљанин

Извор
Танјуг
/ vostok.rs

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Чија је Босна?

У контексту неодрживости „дејтонске Босне“, Американци мало-мало па поруче како имају свој „незавршен посао на Балкану“. Хоће ли им Руси дозволити да на босанском „огледном геополитичком пољу“ покушају да...

Опасна игра Братислава Гашића

Како је шеф србског безбедносног сектора предао Американцима поверљива службена документа и саставио прву читуљу србско-руским односима.

У потрази за националним приоритетима — Милош Ковић

Хоће ли се Универзитет у Београду икада ослободити илузија, да би коначно научио да препознаје приоритете и потребе ове земље и овог народа? Цена би и овога пута могла...

Милан Ракић – песник који је постао ратник

Ракић је био правник, академик, бавио се и обавештајним радом, учествовао је у пребацивању оружја за српске чете, посредовао у њиховом формирању. А историја га првенствено памти као песника,...

Музеј НАТО кривице: Какав меморијални центар треба да буде на месту Генералштаба

Најпримеренија намена ове зграде била би преуређење у музеј, са сталном поставком која би се тицала Одбрамбено-отаџбинских ратова у Хрватској и БиХ 1991-1995, као и на одбрану КиМ 1999,...