
ПЕСНИКУ ЗАВИЧАЈА И ПРАОТАЦА У ЗЕМЉИ РОБОВА И ТАЛАЦА
Песнику Момиру Лазићу на дан Светог Трифуна Лета Господњег 2020.
Од првог до последњег даха , од сунчевог пољупца до самртног ропца ,
живео за песму, земљу Православну, борио се пером , за претка, праоца .
Борио се песмом , рвао са слутњом , видари му били гнездиште врабаца,
а свака му песма потсумни тестамент, као родна њива здравих клијанаца,
у земљи заточених , робова, искушења , где вијуга и змија палаца ,
где свако сам себе хапси , учаурен ко метак , та реч бритка , за слободну
родну груду , где се чује први дечији плач , без клетви на уснама и талаца ,
ко учаурени метак који изненада сам себе вијукне као опомена ,
у земљи избеглица , згрчених вилица , да му родна њива прероди
од здравих клијанаца за земљу дечијих колица , коевки и пелена ,
земљу вредних људи , где уз стари орах младица израста ,
да подмлади ову земљу крајпуташа , беспомоћних , заборава ,
канцера, радијације , старачки дом јалових , безубих , излапелих стараца .
Сам себи наногицу ставио од металних звона стихова ,
да звече ко манастирски звоник , кад прође ко испосник ,
обучен у мантије ноћи , у звездане крвотоке вена .
Стихови му сада и јава и збиља , ко ваздух кад граби стари бунарџија ,
са извора воду матер да понесе , место обрамице стакленку чашу
из бокала бунарских да долива , право из подземних река ,
који доносе жубор и траг завичаја …
Ко лучевина пред згаснуће звезда , трептаја трептај, преплетај ока ,
обасја тмину и пресели се међ песнике живе ,
на Небу да залива месечеву светлосну рефлексију , јагорчевину.
И његов живот тек сада поче , надземаљски , надљуски ,
ко јабука презрела која сакри семе да га ветар развитла , у тој
пегавој семенки, љуски , да сваког ко пипне ијданке
лозу Православну , трњикама пера да кожу му раздире .
Да чува огњишта у земљи живих и мртваца ,
од свих крвожедник , он песник Видовдански
вијукну ко златни метак , пут Неба , да разбије тај камен
кишу од камења , што од Храма нашег праве рушевину .
Да постане хитац перо опомене, у време кад муња небом наилажи ,
да одјекне гласом снажним громовитим ,
кад се змија безбожника на Србе исплази .
Да стигне пре Сретења до Светих Устаника ,
са војском Светаца и песника оштрих , да одјекне хитац ,
пуцањ опомене да се врати сам себи Србин непролазни .
Славица Јовановић новинар и књижевник
Прњавор Мачвански
- Извор
- Славица Јовановић
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Кривичне истраге против технолошких гиганата само ће нашкодити француској економији, тврди Павел Дуров
Премијер Никол Пашињан 8. јула објавио да стати на чело покрета против руководства Јерменске апостолске цркве. Оштро је говорио о свештенству, наводећи да је „кућа Исуса Христа окупирана од...
Вашингтон и Брисел воде спор око повећања царина од фебруара
О везама украјинске службе безбедности са ЦИА
Крајем маја 2025. године на Телеграм каналу Борбени ефективи објављен је интервју са Русланом Сичевским, припадником украјинских оружаних снага који је постао руски заробљеник у Курској области. Током лета...
Амерички државни секретар описао је разговор са руским министром спољних послова у четвртак као „отворен“ и „важан“
Остале новости из рубрике »