Savez tragačkih odreda Rusije

Pre skoro 70 godina čuli su se poslednji pucnji Velikog Otadžbinskog rata. Ali njegovi odjeci čuju se do sada. U raznim krajevima zemlje i dalje mogu da se nađu neeksplodirane mine i granate. I bezimene grobnice. Traganjem za njima bave se specijalni odredi. Oni sahranjuju nađene ostatke vojnika sa svim počastima i pokušavaju da nađu rođake poginulih.

Savez tragačkih odreda Rusije nastao je još krajem 80-ih pod okriljem CK komsomola. Sada je njegova parola: Svi samo govore, mi radimo! Savez traži nepoznate ostatke, rekonstruiše sudbinu i imena tih vojnika, saopštava rođacima i sahranjuje branioce domovine sa svim vojnim počastima. Ali kada je pokret tek nastao, nikakvog organizovanog rada u tom pravcu u zemlji nije bilo, govori predsednik uprave Saveza tragačkih odreda Jurij Smirnov.

- U Kalugi su se okupili momci tragači iz čitave zemlje. Rukovodioci koji su tamo prisustvovali bili su začuđeni kada su momci počeli da govore da je od Bresta do Sahalina sve zasuto kostima. Napravljena je organizacija CK Komsomola. Kada se savez raspao, automatski je registrovan SPO u Rusiji, u Belorusiji organizacija Pošuk, u Ukrajini je bio registrovan Obelisk.

Koliko je takvih nestalih vojnika po čitavoj zemlji i bivšim sovjetskim republikama, niko ne zna tačno. Radi traženja njihovi ostataka odredi rade intenzivno. Pre svega treba znati gde i šta da se traži. Zato posao počinje u arhivima. Tamo tragači proučavaju konkretne delove fronta, smer glavnih napada i mesta gde su jedinice trpele najveće gubitke. Uporedo sa tim, sakupljaju se i podaci o vojnim odredima i njihovom ličnom sastavu.

I tek zatim odredi kreću da traže. Municiju koju nalaze na terenu predaju Ministarstvu unutrašnjih poslova i FSB. Medaljone kriminolozima. A posle toga počinje traženje rođaka.

Po istom principu deluju praktično svi tragački odredi, govori predsednik regionalnog odeljenja Tragaškog pokreta Rusije Sergej Ščerbinjin.

- Kako bi se izašlo u šumu, treba imati dokumenta, mape, pregledati sam region, istražiti materijal, šta je bilo na tom terenu, zatim izvršiti izviđanje, naći mesta bitaka. Svaki čovek može da učestvuje: naučićemo, samo ako postoji želja. Iz prvog puta, naravno, ne uspeva. Treba jedno tri godine raditi.

Ali pored traganja za nepoznatim grobnicama i rođacima nestalih vojnika, članovi tragačkog pokreta imaju još jednu važnu ulogu – očuvanje sećanja. Ne samo u vidu spomenika i ordena. Najvažnije je da sećanje na ove bitke i hrabrost ruskih vojnika ostane u srcima novih generacija. Organizatori tragačkih odreda ističu da ljudi koji učestvuju u tom radu uče da trezveno misle i izvode svoje zaključke. Šta više, oni na drugi način gledaju svoju zemlju, kažu da niko od mladih ljudi koji su učestvovali u traganju nije odbio da služi vojsku.

Marija Baljabina,