Dušan T. Bataković: Nije smeo da se podiže Berlinski zid između Kosova i Srbije

U izdanju Jekatrinburškog univerziteta na ruskom jeziku izašla je knjiga Kosovo i Metohija: istorija i ideologija, direktora Balkanološkog instituta SANU dr. Dušana T. Batakovića. Sa poznatim naučnikom i diplomatom Glas Rusije je razgovarao o zabrani njegovih udžbenika, Berlinskom zidu između Kosova i Srbije i koncepciji „nadzirane autonomije“.

Gospodine Batakoviću, zašto je za vas važan „ruski prvenac“?

- Godinama sam živeo i radio po zapadnjim zemljama, što kao istoričar što kao ambasador. U Francuskoj sam početkom 90-ih počeo da objavljujem knjige na francuskom i engleskom, jer sam video da je nesporazum Srba i sveta oko razumevanja srbskog pitanja upravo na Zapadu. Zato sam i hteo da ona istorijska znanja, koja sam stekao u međuvremenu, podelim sa širokom čitalačkom publikom u nastojanju da se taj nesporazum smanji i da se debate svedu na nivo naučnih rasprava.

U Rusiji je situacija nešto bolja, ali je stepen poznavanja suštinskih elemenata srbskog pitanja i jugoslovenske krize, uprkos nekoliko dobrih knjiga, još uvek nedovoljan. Bila mi je velika želja da objavim nešto i na ruskom jeziku, kolege su me pozvale i zamolile da pripremim jednu knjigu. Izabrao sam knjigu o Kosovu, jer sam mislio da se kroz ovo pitanje prožima skoro sve ono što karakteriše srbski i nekadašnji jugoslovenski prostor i da se kroz kosovsko pitanje, kao kroz prizmu, prelamaju sva pitanja nacionalnih sukoba, verskih podvojenosti, ideološke ostrašćenosti i da kroz to možemo da objasnimo i čitavu istoriju našeg prostora na način koji će biti razumljiv i ruskoj široj publici.

U svojoj knjizi ističete da se posle povlačenja ruskog kontigenta sa Kosova 2003. godine međunarodna zajednica bavila isključivo jačanjem albanske administracije pokrajine i prestala je da se bavi srbskim problemima. Sa druge strane, Dmitrij Rogozin, nekada stalni predstavnik RF u NATO-u, objasnio je da je odluka o povlačenju ruskog vojnog kontigenta sa Kosova bila ispravna. Ako se naše desatne jednice nalaze pod komandom koja sprovodi drugu, od nas daleku politiku, mi nismo u stanju da obelimo grube greške koje vrši ova komanda,  – govorio je Rogozin.

- Dok je bilo ruskih trupa, Srbi na prostoru Kosova i Metohije, a i određeni politički činioci u Beogradu, očekivali su da će biti pronađeno međusobno prihvatljivo rešenje i da će pregovori o budućem statusu Kosova imati i neku objektivnu dimenziju, a da neće biti samo formalni pregovori koji vode ka stvaranju „Albanskog Kosova”, kako ga ja zovem. Već je od početka prisustvo ruskih trupa, sećate se, na aerodromu Slatina kod Prištine, unelo izvesnu pametnju u redove KFOR, mada je to formalno trebalo da bude široka međunarodna koalicija pod vođstvom NATO. Već tada je došlo do zategnutosti. Mislim da bi situacija bila drugačija da je već tada na vlasti bio Putin. Ali, ruska prisutnost na Kosovu ostala je simbolična i bez stvarnog uticaja. Ja sam čak u jednom trenutku tokom pregovora 2006.-2007. godine, kao savetnik predsednika Srbije predlagao da se Rusija još jednom vrati na Kosovo i pošalje simbolično 100-200 ljudi, pretežno oficira i podoficira u srpske enklave, jer pokazalo se da tamo gde nema ruskih trupa Srbi se ne osećaju sigurno. Tada mi je rečeno da je to suviše skupo, što je po meni bio izgovor. Međutim, stvari su se već odvijale veoma ubrzanim tokom i tek u jednom trenutku, skoro pred kraj pregovora o Kosovu moglo da se vidi da sve teče ka instaliranju albanske države. Reakcija Rusije je jako dobrodošla, pre svega oko Ahtisarijevog plana, ali iz ugla srbskih interesa bila je ipak nedovoljna i zakasnela. Čini mi se da ipak trebalo pokušati da se tu uspostavi makar neki minimalni balans a ne da Srbi budu ostavljeni na milost i nemilost albanskim ekstremistima, protiv kojih KFOR nije imao ne samo snage nego ni volje da se bore.

Smatrate da koncepcija „nadzirane autonomije“ koju je predložio Beograd ne bi dovela do onog do čega je dovela „nadzirana nezavisnost“ Martija Ahtisarija?

- Smatrali smo da sve što treba Kosovu, od evropske budućnosti do tolerancije, može da se ostvari i u okviru Srbije, sa jednom veoma širokom autonomijom. Ali smo se suočili sa devetnaestovekovnim konceptom nacionalne države, koja je zasnivana na nipodaštavanju bilo čijeg drugog identiteta osim albanskog. Upozoravali smo da će Kosovo biti presedan, a ne i slučaj sui generis. Ne možete vi u međunarodnoj politici, ma kako ona vama izgledala kao slabo kontrolisana džungla, neprestano i bez posledica primenjivati dvostruke standarde, to na kraju pokaže se kao greška, koja vam se vraća u nizovima. Sve ono, na što je beogradski pregovarački tim upozoravao, sve se nažalost potvrdilo u godinama koje su došle. Niti je Kosovo nezavisna država u onom smislu kako su oni to zamislili, niti je u međunarodnom pravu napravljen korak napred, niti je neka nepravda ispravljena.

Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za Kosovo Kaj Ejde još 2005. godine je izrazio nezadovoljstvo procesom povratka Srba u pokrajinu. Sada, krajem 2014. godine, svedoci smo kako se srpske kuće u Đakovici ruše u sred bela dana. Ko je pre svega kriv za to što niema nikakvog progresa?

- Krivo je rešenje koje je jednostrano nametnuto, to je ta lažna država Kosovo. Sećam se jednog razgovora sa Redžepom Ćosijom u Prištini, 1991. godine. On mi je rekao, znate, kolega Batakoviću, dajte mi da srušimo taj Berlinski zid između Albanije i Kosova. Ja sam mu rekao da nemam ništa protiv toga ali da sam protiv toga da se podigne novi Berlinski zid na Jarinju i na Merdaru. Upravo to se dogodilo. Kada vi podignete Berlinski zid prema Srbiji, onda i starosedeoci i povratnici nemaju nikakvu budućnost. Kada zauzmete neovlašćeno nečiju imovinu, a nema nikoga da vas spreči, onda je to zakon jačeg, i krivi su oni koji su izgurali koncept nezavisnog Kosova po albanskom konceptu etničke isključivosti.

Kada će se Vaša knjiga koja je izašla na ruskom pojaviti i na albanskom? Pitam zato što se sećam kako je 2010. godine nekakva komisija na Kosovu zabranila vaš udžbenik za 7. razred, pošto su u njemu Albanci prikazani kao „ljudi koji su koristili nasilje protiv Srba“?

- Desila se klasična stvar da Albanci na Kosovu podmetnu nekoliko Srba, koji rade za njih, da tu knjigu proglase nepoželjnom. A sve zbog jedne jedine rečenice gde sam rekao da je na Kosovu u 19.veku situacija bila teška, jer su albanski odmetnici proganjali hrišćane. O tome postoje milioni dokumenata, ja sam istoričar a ne falsifikator, i ne mogu da kažem da su međuetnički odnosi bili idealni i da je suživot već tada bio moguć. Nažalost, sve je bilo suprotno od toga, ja sam uvek i tražio neki dobar primer da i njega istaknem, da to ne bude jednostrana slika istorije. Međutim, tih primera je bilo toliko malo da nisu zasluživali da budu istaknuti. Sećate se priče o albanskim vojvodama koji su štitili manastire na Kosovu? Sada je od toga napravljena jedna mitska priča, kako hrabre albanske vojvode štite manastire… Ali od koga? Od Albanaca - ekstremista, koji su pokušavali da ih opljačkaju i zapale. A ko su te vojvode? To su časni ljudi iz tih krajeva, međutim, oni to ne rade besplatno. Oni su plaćeni zaštitnici, njima ti manastiri plaćaju u hrani, u šumi, u novcu.

Nikakvo umivanje istorije neće nam pomoći da dođemo do boljeg razumevanja. Mislim da je lekovito da se zna istina, čak i ako se piše u udžbeniku za sedmi razred osnovne škole. Inače je taj udžbenik na Kosovu veoma čitan, tako da je zabranom, onima koji su to uradili napravljena medveđa usluga.

Kada govorimo o Albaniji, na albanskom je izašla jedna knjižica od 70 strana, odlomak iz jedne moje knjige na engleskom o Srbiji i Albaniji u Prvom svetckom ratu. Doduše, to je piratsko izdanje, ali ja se svejedno radujem tome. Kako čujem, ona je dobro primljena. Mislim da je veoma važno da se prevode i čitaju međusobno srbski i albancki autori, naravno ako se radi o knjigama koje imaju naučni, a ne propagandni karakter. Jer nauka na kraju ipak nađe svoj neki put, iako nije netačna ni ona maksima da pobednici pišu istoriju.

Timur Blohin,