Nova ruska ideja: Narod, sila i pravda

Na pitanja odgovara doktor filozofije, profesor na Nacionalnom istraživačkom univerzitetu „Viša škola za ekonomiju“, Leonid Jonjin

Leonid Grigorjevič, zašto danas mnogo ljudi nastupa protiv globalizacije? Zašto je ona tako opasna?

– Globalizacija je istovremeno i neizbežna i neprihvatljiva ili čak opasna. Neizbežna je zbog tehnološkog razvoja. Na primer, sredstva komunikacije nam omogućavaju da virtuelno istovremeno prisustvujemo na bilo kojoj lokaciji u realnom vremenu. Možemo da vidimo šta se dešava na suprotnom kraju Zemljine kugle baš u trenutku kada se događaj odvija, dok su nam nekada bili potrebni dani, nedelje ili čak meseci da za njega saznamo. Druga stvar je sadržina globanih poruka. Njih određuje Zapad, pre svega SAD. To se mnogima ne dopada i to je sasvim u redu. Ali stvar je u tome što upravo Zapad omogućava tehničke mogućnosti globalnog prenosa. Naime, oni su je stvorili i njima pripada globalna infrastruktura i, sledstveno, njihova je volja kako će napuniti tu infrastrukturu sadržajima koji su po volji Zapadu.

Šta je demokratija zaista? Zašto je tako uporno nameću svetu iako sami glavni sprovodnici demokratskih vrednosti ne slede propagirane kriterijume?

– Demokratija se prevodi kao vladavina naroda. Postoje dva načina na koji se razume sadržina tog termina. Prvo, to je vladavina celog naroda, naroda kao celine. Ali narod kao celina ne može upravljati, u njemu ne postoji jedinstven zajednički mozak koji bi odlučivao. Drugo, to je vladavina svakog pojedinca iz naroda. Ali i to je takođe nemoguće jer kad bi svako odlučivao za sve druge i naređivao drugima, dobili bismo ne društvo, nego haos i rat svih protiv svih. Na tome se i završava demokratija kao vladavina naroda, odnosno demokratija u njenom bukvalnom smislu i počinje demokratija kao politička kategorija t.j. kao način političke organizacije društva. Ovde se već pojavljuju vođe i vođeni, vladari i oni kojima se vlada, principi i procedure oko izbora vlasti. Oni mogu biti više ili manje pravični, odnosno usmereni ka izboru najboljih ljudi u vlasti koja se sprovodi relativno strogo i dosledno. Ali, svejedno, na kraju neće upravljati narod u celini i ne svako od onih koji ga čine.

Demokratske procedure, ako se zamislimo, rađaju milion pitanja. Evo nekoliko. Zašto bi trebalo smatrati da je većinska odluka, pravilna odluka? Nema osnova za to. Treba li smatrati da u vlast putem demokratske procedure, glasanja na primer, ulaze najbolji ljudi? Valja sebe upitati: u kom smislu su oni najbolji, najpametniji su, najpošteniji, najmoralniji? Odgovor je očigledan: ne, demokratskim putem ne dolaze najbolji ljudi. Moguće je postaviti bezbroj takvih pitanja bez odgovora ili sa odgovorom koji ne ide u prilog demokratiji.

Može se sasvim ozbiljno tvrditi da je, na primer, izbor rukovodstva po žrebu (naravno ukoliko se prethodno izbace neadekvatne osobe) pravednije, jer se isključuju mahinacije i zloupotrebe i izjednačuju šanse pretendenata. Ima i drugih načina izbora: po naslednoj liniji na primer (kao u monarhijama) ili kad vladalac lično bira svog naslednika. Zli jezici čak govore da se kod izbora žrebom, nasledstvom ili naznačenjem u rukovodioca ili vladara od strane prethodnika može voljom slučaja dobiti pošten i pristojan čovek, dok je kod demokratskog izbora, u nizu prolaska kroz sve stepene političke hijerarhije, isključena pojava poštenog i pristojnog čoveka u vrhu vlasti.

Može se beskonačno dugo govoriti o tome kakva demokratija treba da bude ili kakva ne treba da bude. Ali, mi kao stanovnici zemlje i građani svojih država imamo posla upravo sa tim političkim ustrojstvom koje se ovde i sada smatra demokratijom. A to je politički sistem SAD i zemalja Zapadne Evrope. Oni i jesu rodno mesto te demokratije u kojoj sada živimo i oni svim silama štite i propagirau taj princip sopstvenog postojanja. A pošto su to najmoćnije zemlje sveta, oni pod zastavom demokratije zasada uspešno savlađuju svoje protivnike i konkurente.
Ne bolje od drugih

Ko su te demokrate i liberali u stvarnom životu?

– Kao što demokratija nije izvor sreće svih naroda, već način organizacije političkog života konkretnih zemalja, tako i demokrate i liberali nisu najbolji predstavnici ljudskog roda, već realni ljudi sa svojim ne uvek blagorodnim ciljevima i namerama. Demokrata, to je suviše nejasan termin, u našoj zemlji su se u vreme perestrojke i posle nje tako zvali kritičari i protivnici komunista. Koliko su oni „istinske“ demokrate, najbolje se vidi na primeru glavnog „demokrate“ Borisa Jeljcinja koji se proslavio posebno pucanjem na parlament.

Termin liberal je jasniji. Liberalima se nazivaju oni koji podržavaju liberalnu ideologiju, koji smatraju da je najvažnije ostvariti individualna prava i slobode čoveka i boriti se za minimalno uplitanje države u život društva, posebno u ekonomski život. Za liberala konkretni čovek i njegovi interesi stoje na prvom mestu, a interesi države na drugom.Liberalna država je „minimalna“ država koja se ne meša ni u šta i ništa reguliše. Ona treba da obezbedi da se poštuju „pravila igre“, odnosno zakoni i ništa više. Na primer, ne možete oduzeti nekome stan silom bezakonja ili obmanom, zbunjivanjem, zastrašivanjem ili ubijanjem vlasnika, država to neće dozvoliti. Ali ako banka uzme stan „u skladu sa zakonom“, zbog dugova izbacivši porodicu na ulicu, liberalna država pere ruke. Liberalizam u politici to je ono što oni nazivaju njihovom demokratijom i pravnom državom. Liberalizam u ekonomiji je kapitalizam. Ali to je sve na ideološkom nivou.

U stvarnosti, liberalne principe je nemoguće ostvariti u čistom obliku, ni u politici, ni u ekonomiji. Ne postoje čisto liberalne države koje bi „odozgo“ posmatrali slobodnu igru ekonomskih sila i tek povremeno nekog ščepali zbog kršenja pravila. Država je uvek u nekom stepenu „socijalna“, odnosno ona podržava slabe i ugrožene, pomaže gubitnicima, reguliše ekonomiju s aspekta jedinstva interesa, radi ono što je nemoguće pojedincima, na primer gradi spoljnu i unutrašnju politiku it.d. Stoga je liberalizam pre ideološko ubeđenje, nego program delovanja. Kao i demokrate, liberali se u konkretnim situacijama rukovode ne apstraktnim idejama već sasvim praktičnim ciljevima i interesima i po potrebi su spremni da deluju veoma žestoko. Zato uzvikujući: „Gde su prave demokrate i liberali?“ mi kao da ih stavljamo na neki pijedestal. U stvarnosti oni su samo ljudi koji ispovedaju određenu ideologiju.U tom smislu oni nisu bolji od drugih. Mogu biti i prevaranti i lopovi i izdajnici i ubice, kakvim se, uzgred, ponekad odista i pokazuju.

Šta je to politička korektnost i zašto je u poslednje vreme „najcivilizovanije“ zapadne zemlje tako intezivno nameću celom ostalom svetu?

– Valja jasno razdvojiti tri stvari. Prva, to je prosto korektnost t.j. taktičnost, ljubaznost, predusetljivost, poštovanje opšteprihvaćenih pravila. Grubo govoreći, ona se sastoji u tome da se drugi čovek ne stavi u nepovoljan položaj. Druga, to je prava politička korektnost koja se sastoji u tome da se nejednakim obraćate kao ravnima, sledite opšte prihvaćena pravila i umete da umirite svoju žeđ za veličinom. Primer u međunarodnim odnosima: mala država ulazi u međunarodni dogovor sa istim pravima kao i velika. U unutrašnjoj politici: partija koja je izgubila na izborima predaje rukovođenje zemljom pobedniku na izborima, čak i kad ima u rukama sve snažne argumente.U tom smislu politička korektnost i znači slediti demokratsku proceduru. Kako je rekao jedan filozof, demokratija jeste kada se gubitnik ne ubija. U stvari to i jeste kratka formula političke korektnosti.

I na kraju je ono što sada na Zapadu smatraju političkom korektnošću. To je kad se belo naziva crnim, a crno belim, odnosno to je osobena politička ideologija koja opravdava i motiviše politiku Zapada u mnogim aspektima. To je kada se bombardovanje naziva borbom za ljudska prava, istrebljenje neistomišljenika demokratizacijom, pljačka stanovništva ekonomskim reformama itd. Kada bi u kratko formulisali, onda savremena zapadna politička korektnost jeste da se zlom delu da plemenito ime.

Čujemo pretenciozne izjave o težnji ka demokratiji, liberalnim vrednostima i političkoj korektnosti, a u stvarnosti glavu dižu fašizam i nacional–socijalizam. Zašto se to dešava?

– Nacizam se koristi kao oruđe u političkoj borbi. Upravo zahvaljujući tome je Ukrajinu zapljusnuo talas nacizma koji se maskira u radikalni nacionalizam. Amerikanci se igraju sa nacizmom preko svojih marioneta… Kao rezultat, mesto nacizma u svetu se menja. Još sasvim nedavno je u Evropi stvoren čvrst bedem protiv nacizma. Konkretno, u SR Nemačkoj je nemilosrdno proganjana svaka aluzija, svako pominjanje nacizma u pozitivnom smislu. Sada se, tokom ukrajinske krize, vlasti SR Nemačke, čak i Bundesver bratime sa ukronacistima, makar i indirektno. Smatram da je pred nama talas porasta nacizma u Evropi.

U pozadini pada nataliteta u Evropi i drugih regiona u svetu je moćna i vrlo agresivna propaganda netradicionalnog seksualnog ponašanja koja samo pogoršava situaciju. Zašto se to radi? Je li cilj jako umanjiti broj stanovništva jer je planeta prenaseljena?

– Ne mislim da demografija sada igra odlučujuću ulogu. Na kraju krajeva naseljenost se mnogo ne smanjuje – na mesto nerođenih Nemaca, Francuza, Čeha dolaze Turci, Arapi i drugi imigranti. Kvalitet stanovništva naravno opada, kvalitet obrazovanja i rada se umanjuje, razvoj i inovativni karakter života stagniraju, ali sve to naravno ne odjednom, već postepeno, u dugoročnoj perspektivi. Ne samo to. Ja uopšte smatram da pooštrenje homoseksualizma i drugih formi netradicionalnog seksa uključujući zoofiliju, incest i dr., nije toliko nečija zla namera, koliko sasvim prirodan proizvod razvoja evropskog duha, uostalom kao i fašizam. Sve se to divno slaže sa univerzalnim pravima čoveka – homoseksualci moraju da imaju ista prava kao i heteroseksualci, a posebno pravo na demonstracije. Ne samo da se slaže, već se podrazumeva zahtevom za toleranciju! Na kraju, ljudsko pravo na privatnost obavezno sugeriše da je nečija privatna stvar da li će živeti sa ženom, psom ili ovcom. Tako to mnogi na Zapadu razumeju.

Druga je stvar što se tokom rasprave o mestu u društvu i prava seksualnih manjina dešava nekakva neprimetna zamena ljudskih prava na privatnost i drugih očiglednih i opštepriznatih prava sa nekim „pravom na ispoljavanje svoje seksualnosti“. To navodno univerzalno „pravo“ ide protiv svih zahteva skromnosti i pristojnosti koji štite naša osećanja i našu decu od neželjenih i štetnih obrazaca i dejstava. U suštini nije dobro kad na mesto dragocenih i istorijski teško stečenih prava čoveka, dolazi neko pravo na bestidnost. Upravo se s tim pravom bori ruski zakon koji zabranjuje propagandu homoseksualizma među maloletnicima.

Zašto u sadašnje doba informacionih tehnologija Zapad uspeva da nametne informacione ratove i da u masovnim razmerama obmanjuje ljude po celom svetu? Poslednji jasni primeri su izveštavanje sa događaja u Jugoslaviji, na Kosovu, u Iraku, Libiji, Siriji, Ukrajini…

– Ovde, kao i u slučaju globalizacije ulogu igraju kako objektivni, tako i subjektivni faktori. Objektivno, imamo posla sa previše informacija za čiju obradu čovek fizički nije sposoban. Šta nam znači što nam pretraživač daje 150.000 poveznica za pola sekunde? Da bi se njima ozbiljno pozabavili nisu dovoljne ni nedelje. Dakle internet i uopšte savremene informacione tehnologije nisu nam olakšale život, koliko su ga neverovatno usložnili. A savremene tehnologije prilagođavanja naučile su kompjuter da čoveku da ono što on želi da vidi.

Ali ima i subjektivnih faktora koji se tiču interesa vlada i biznisa, pritiska političkih i komercijalnih okolnosti. Kao rezultat SMI vide samo ono što im odgovara, a ostalo ignorišu. U stvari oni se pretvaraju iz institucije informisanja u instrument manipulacije. A ako se uzmu u obzir gore opisani objektivni faktori taj se zadatak snažno uprošćava. Kao rezultat postoje dva tipa ličnosti. Prvi, „biljka na kauču“ – pasivni potrošač medija i drugi, „zombi“, aktivni pojedinac čija je svest upakovana i naštimovana kao kod igračke na navijanje. Oba ova tipa eliti daju mogućnost da utiču na društvene procese na način koji im odgovara.

Kriza svetskog poretka

Zašto SAD u poslednje vreme sebi dozvoljavaju da demonstrativno ruše sve međunarodne zakone, pravila i ugovore?

– Prema mišljenju mnogih, odgovor na ovo pitanje je očigledan. Dešava se kriza svetskog poretka koji se formirao posle Drugog svetskog rata i u kojem vodeće mesto pripada zapadnom svetu pod vođstvom SAD, kriza koja je višestruka i sveobuhvatna i koja je i politička i finansijska i ekonomska. Da bi je opisali u najopštijim crtama možemo reći da Zapad gubi mogućnost da svetom upravlja po sopstvenoj volji. Želje SAD više nisu zakon za sve članice svetske zajednice.

Obzirom da nemaju snage da sačuvaju poredak koji odlazi u prošlost, SAD i njihovi zapadni saveznici organizuju haos. Oni izazivaju sveopšti kolaps i rat svih protiv svih, nadajući se da će u tom ratu pobediti konkurente i da će na ruševinama starog poretka osnovati novu diktaturu Zapada. Zato oni demonstrativno uništavaju međunarodno pravo, otvoreno izjavljuju da su njihovi interesi svuda i da će oni koji se ne slažu biti u trenu uništeni globalnim udarom preciznih raketa. Zapravo, celokupno ponašanje SAD i Zapada u poslednjim decenijima je neprestani niz provokacija, a pobede na tom putu, kao što su raspad SSSR, Jugoslavije i uspešne obojene revolucije, u njihovim očima služe kao potvrda ispravnosti izabranih strategija za haotizaciju sveta i rađanje novog globalnog gospodara.

Evropa ubrzano gubi svoju nezavisnost, a one evropske zemlje koje pokušavaju da setome odupru su pod velikim pritiskom. Zapadni svet počinje da sam sebe proždire?

– Evropa nije jedinstvena. Svaka evropska zemlja ima svoje motive zašto se potčinjava naređenjima s druge strane okeana. U Nemačkoj je, na primer, američka vojska. Za Poljake, potčinjavanje Americi znači izbegavanje diktata starih i „bliskih“ neprijatelja, Nemačke i Rusije. Pribaltičke zemlje se plaše ruske ekspanzije itd.

Ali postoji i zajednički razlozi zašto se Evropa pokazala nesposobnom za samostalnu politiku. Prvo, ne sme se zaboraviti prirodna zahvalnost : SAD su posle rata u Evropu uložile ogromna sredstva. U izvesnoj meri, savremena Evropa sa svojim blagostanjem i procvatom jeste rezultat američkog ekonomskog poretka. Drugo, bezbednost Evrope spada u američku zonu odgovornosti. Naime, Amerika je bilo na bilateralnoj osnovi bilo preko NATO posredstva uzela na sebe zaštitu Evrope, oslobodivši evropske budžete većinskog dela vojnih rashoda, raširivši nad regionom nuklearni štit. Štaviše, evropske države su tokom decenija štedele na sopstvenoj odbrani (taj je posao preuzela Amerika), čak i ono što su činili na vojnom planu, kako se pokazalo, je ispod svake kritike.

U Nemačkoj avioni ne lete, brodovi ne plove, vojska nije obučena itd. Odnosno, na vojnom planu ogromna Evropa je nula ili bliska nuli. I ko će ih spasiti kad je neophodno? SAD. Treće, Evropa je ujedinjena u Evropsku uniju, postojanje te ogromne političko-birokratske strukture čiji je vrh povezan sa SAD mnogim ekonomskim i karijerističkim vezama, uveliko olakšava Americi da upravlja Evropom. U suprotnom slučaju, dovođenje u jedinstvo značajno velikog broja evropskih država sa raličitim političkim orijentacijama, kulturnim tradicijama i ekonomskim performansama, bio bi jako težak zadatak.

Četvrto, Evropa i Severna Amerika predstavljaju relativno ujedinjenu kulturnu i civilizacijsku zajednicu preko mora povezanu sa evropskom civilizacijom koji su ipak strani njenim nacionalnim i kulturnim entitetima. Ja čak i ne govorim o Kini i Indiji. Čak i Rusija, na primer, ili Latinska Amerika, uz sve očiglednu civilizacijsku naklonost ka Evropi, na jednom dubljem nivou su joj principijalno strani, u šta, uzgred, ni sama Evropa ne daje razlog da se sumnja. Rusija je za Evropu vekovima bila, ili predmet zlobnih podsmeha, ili strašno strašilo. I potpuno je isključeno da će Evropa, ukoliko se nađe pred izborom, Rusiju staviti ispred Amerike.

Uopšte, evropske države već više od pola veka žive u uslovima ograničenog suvereniteta. I ako SAD uspeju da realizuju ideju transatlantske zone slobodne trgovine, odnosno da vežu privredu Evrope za svoju ekonomiju, imaćemo umesto specijalnih odnosa Evropa–SAD, nastajanje realno transatlantskog saveza. SAD jednostavno proždire Evropu, a mi možemo malo da uradimo da se suprostavimo takvom čudovištu.

Relativno nedavno se u svetu mogla uočiti tendencija ka konsolidaciji, ujedinjavanju i ukrupnjavanju država, stvaranje saveza i koalicija. Sada u pozadini procesa globalizacije teče obratni proces?

– Ne mislim tako. Saveza i koalicija nema manje, ali definitivno ima više država. Sa jedne strane, to je prirodan proces. Slikovito govoreći, globalizacije je svojevrsni separator (vrsta aparata za odvajanje čestica prim. prev.). U vihoru globalizacije se dešava razdvajanje zajedničkih i univerzalno važećih „čestica“ (kao na primer ljudska prava, tržište, demokratija) od „čestica“ partikularnih, mesnih, od lokalnog značaja. I jedne i druge nađu svoj, da tako nazovemo, profil. Zato su globalizacija i „lokalizacija“ tesno povezani procesi. Čak se pojavio i termin glokalizacija. I podela velikih država na manje u toku formiranja novih ili buđenja starih nacionalnih identiteta jeste prirodna posledica ili možda prateća pojava globalizacije.

Ali postoji i druga strana. Svetskom gospodaru koji u odnosu na druge igrače ima neuporedivu kulturnu, ekonomsku i vojnu moć, lakše je da se bavi sa mnoštvom malih i nejakih partnera nego sa državama i unijama koje mu mogu biti realni konkurenti. I SAD svim silama podržavaju podeljenost i haotizaciju u svetu. Najjasniji primer je bivša Jugoslavija, jaka federativna država, vođa pokreta nesvrstanih, zemlja koja je imala visok životni standard i jednu od najmoćnijih vojski Evrope, a koju su raskomadali na mnoštvo državica sa nerešenim ne samo ekonomijama, već i imenima. A jezgro jedinstva Jugoslavije – Srbija, je bila u stvari silovana, bombardovana i raščlanjena od strane celog Zapada. I, u sadašnjoj situaciji, Zapad bi to želeo da takvu sudbinu pripremi i Rusiji.
Antirusko bezumlje

Nekada je Zapad svoju mržnju ka našoj zemlji opravdavao borbom sa „strašnim zlom“, komunizmom. Šta im sada tako smeta u Rusiji?

– Protiv Rusije su se urotile SAD kao i Evropa i drugi američki sateliti i od nje zavisne države. Ta kampanja polovine sveta protiv Rusije svedoči o velikom uticaju Sjedinjenih država. Za to antirusko bezumlje postoji najmanje tri razloga. Prvo, što je već rečeno, tradicionalna odbojnost Evrope ka Rusiji, država koja je prevelika, prejaka po evropskim merilima, evropska, ali i azijatska, koju bi i osvojili, ali i nikad do kraja integrisali. Drugi razlog je što je Zapad svestan svojih fatalnih grešaka s kraja veka. Uostalom svi su mislili da je globalna drama borbe supersila završila, da je hladni rat okončan bespogovornom pobedom SAD i da su vlasti nove Rusije spremne da novom gospodaru sveta ljube ruku. Ali pobednici su toliko zaokupljeni svojim trijumfom da nisu primetili da se sve vraća na početak: Rusija je iznova počela da pretenduje na ulogu supersile. Zamislite, više od 70 godina složene borbe za vladavinu svetom, čudovišno trošenje resursa, ljudskih snaga i života i na kraju, pobeda. I onda se ispostavlja da se sve mora iznova, pri čemu su uslovi verovatno čak i gori nego pre.

I treći razlog: u zapadnom lageru se stvorilo previše problema i pojavili su se protivnici sposobni ako ne da bace izazov, ono u svakom slučaju da stvore konkurenciju u političkoj, ekonomskoj i čak vojnoj sferi. Javljaju se predosećaji bliske degradacije i čak propasti Zapada. To Zapad oseća, pre svega SAD, i to ih izaziva da panično traže način spasenja od nadolazeće nevolje. Rusija u toj hipotetičkoj konstrukciji spasenja Zapada jeste ključni element. Obračunavši se sa Rusijom, Zapad izbacuje iz svojih konkurenata ključni deo i dobija bitne resurse koji mu garantuju realizaciju plana svetske vladavine.

Mnoge države imaju nacionalne ideje, veće ili manje, „slabije“ ili „jače“. Mnogi smatraju da je Rusija izgubila „orjentire“ u sadašnjosti. Zašto se to dešava i šta može postati nova nacionalna ideja naše zemlje?

– Smatra se da je naša zemlja izgubila orjentire krajem osamdesetih prošlog veka, i taj gubitak je doveo do raspada ogromne države, i nesreće i pogibije mnogih ljudi. Do tog momenta nacionalna ideja, nacionalni orjentir ili tačnije zvanični društveni orjentir je bio pokret ka komunizmu kao carstvu pravde i materijalnog izobilja. Ta ideja ili taj orjentir je izgleda tako plašila inicijatore i korisnike revolucije devedesetih godina da su oni čak u Ustav stavili zabranu državne ideologije. Ipak, potreba za njom se osećala, čak su za vreme Jeljcina organizovali nekakvu komisiju za stvaranje nacionalne ideje, ali njeno delovanje prirodno nije dovela ni do čega, jer je praktična propaganda narod usmeravala na to da se proda bilo šta što ne pripada tebi, da se dobije brzi novac i da se poljubi ruka gospodara. Cela ruska istorija i sve ruske ideje koje su ikada postojale su bile ocrnjene, vulgarizovane i diskreditovane. Bili su diskreditovani i njihovi nosioci, kao i kolektivni nosilac, ruski narod kao zajednica. Praktična ideologija koja se izlila na novinske strane postala je smerdjakovština ( u varijanti šteta što nas nisu osvojili Napoleon, Hitler, Amerikanci, pili bi sada bavarsko pivo itd).

Sada odjednom, nakon Krima i borbe za Novorusiju počelo je da se nešto pojavljuje u nacionalnoj svesti sa naglaskom na ideju nacije i pravde, ali iznova na internetu i novinskim stranicama izlaze novi smerdjakovi. Ali, ovoga puta su dobili otpor, jer čini mi se da u Rusiji već postoji nova nacionalna ideja. Ona živi na stranicama štampe, u novim knjigama pisca i naučnika i što je najvažnije u svesti ljudi. Ona još nije formulisana, odnosno nije izražena u odsečnim formulama.

Ja bih to ovako izrazio: nacija, sila i pravda. Nacija – to je nadetničko jedinstvo ljudi ruskog tipa i ruske kulture. Sila, to je sposobnost i umeće da sebe zaštitiš, svoju porodicu i svoj narod. Pravda, to je rukovodeći kriterijum u svakom činu i svakom sudu. To zvuči pomalo visokoparno, ali to nije samo moja fantazija. Čini mi se da je to osobeni idejni ekstrakt iz hiljada i hiljada sporova, sudova i diskusija na sve javne teme u sadašnjoj povratnoj situaciji ruskog razvoja.