Tajna mirotvorca

Bilo je perioda u istoriji Rusije kad zemlja ni sa kim nije ratovala. Ovakvim mirovnim stavom obeležena je vladavina Aleksandra III, zbog čega je car u narodu prozvan „mirotvorcem“. Ruski imperator je sačuvao mir i stekao poštovanje evropskih i azijskih monarha. Kako mu je to polazilo za rukom?

Aleksandar III je slučajno dobio presto. On je bio drugi sin Aleksandra II i nije bio direktan naslednik. Trebalo je da vlada njegov brat Nikolaj, ali je sudbina odlučila drugačije: naslednik 1865. godine umire od tuberkuloze i Aleksandar počinje da se priprema za novu ulogu. Prvog marta 1881. godine od bombe koju je bacio pripadnik „Narodne volje“ gine njegov otac, Aleksandar II i na političku scenu stupa budući mirotvorac Aleksandr III.

Istoričar Zoja Kočetkova, profesor Instituta za književnost „Gorki“ uverena je da su na stil careve vladavine uticali iznenadna očeva smrt i prethodni vojni neuspesi zemlje:

- Aleksandar Treći je došao na presto nakon poraza Rusije u Krimskom ratu. On je kao carević učestvovao u Rusko-turskom ratu 1877-1878.g. U Evropi je bilo u toku pregrupisanje snaga, zato što se Rusija nalazila u izolaciji i tražila je nove saveznike. Međutim, na pitanje kakvi saveznici su potrebni Rusiji Aleksandar Treći je odgovorio: „Rusija ima samo dva verna saveznika – to su njena armija i njena flota. Svi ostali će, čim im se ukaže prva prilika, krenuti u boj protiv nas.“ Car je govorio: „Našoj otadžbini je nesumnjivo potrebna jaka i organizovana vojska, koja se nalazi na visini savremenog razvoja vojne opremljenosti, ali ne radi agresivnih ciljeva, već jedino radi zaštite integriteta i državne časti Rusije.“

Upravo tako je formirana glavna linija spoljne politike imperatora: on se pre svega oslanjao na domaće resurse zemlje, nije tražio saveznike u Evropi i sve probleme je rešavao diplomatskim metodama. Aleksandar III se nije mešao u poslove drugih zemalja, nije dozvoljavao da Rusija bude uvučena u političke avanture i brinuo se za očuvanje i širenje državne teritorije.

U drugoj polovini XIX veka glavni protivnik zemlje je bila Velika Britanija. Englezi su vršili pritisak na jugozapadne granice Rusije huškajući Tursku i Avganistan. Pošto nije imao mogućnosti da direktno deluje u pravcu Evrope, car je izabrao drugu strategiju: učvršćivanja u Centralnoj Aziji u susedstvu s Indijom. Carski odredi su u dubinu stepa uglavnom mirno prodirali: lokalna plemena su se dobrovoljno pridruživala Rusiji. Grad Merv je pripojen Rusiji 1884. godine, zatim je ruska vojska došla do reke Kuške. Borba između Britanije i Rusije u ovom pravcu je trajala godinama i dobila je naziv „Velika igra“, ali je 1885.g. sukob postao preozbiljan. Britanija je odlučila da odgovori Rusima: avganistanski svet, saveznik Engleza, počeo je da osvaja turkmenske zemlje. Aleksandar III je rekao: „Oterati i naučiti pameti!“ Posle ovog incidenta car je kratko izrazio svoj stav: „Neću dozvoliti bilo kakve pretenzije na našu teritoriju!“ Tako je u sastavu Rusije ostala velika azijska teritorija i englesko-ruska komisija je utvrdila granicu između Ruskog carstva i Avganistana.

Za vreme vladavine Aleksandra III došlo je do zbližavanja Rusije i Francuske, što je omogućilo da se u Evropi za dugo vremena učvrste mir i relativna sloga. Zahvaljujući ličnim naporima Aleksandra III Rusija je uspela da izbegne rat s Austrougarskom i da spreči vojni sukob između Nemačke i Francuske. Za zasluge ruskog cara u spoljnoj politici Francuzi su most na Seni koji spaja Veliki dvorac i Vojni muzej nazvali mostom Aleksandra III. Ministar inostranih poslova Fluran se sećao:

- Car Aleksandar III je želeo da Rusija bude Rusija, da pre svega bude ruska i sam je za to pružao najbolji primer. Predstavljao je idealni tip istinskog Rusa.

U kakvom stanju je car-mirotvorac ostavio Rusiju?

Rusko carstvo se prostiralo na 17,5 miliona kvadratnih kilometara, a broj stanovnika je dostigao 125 miliona. Železničke pruge su spajale glavne centre u zemlji. Topljenje livenog gvožđa se od 1860. do 1895. godine povećalo 4,5 puta, vađenje uglja – 30 puta, nafte 754 puta. U to vreme se u Rusiji završio industrijski preokret i mašinska industrija je zamenila stare manufakture. Pojavili su se novi gradovi i čitave industrijske zone: uglja i metalurgije u Donbasu, naftna u Bakuu i tekstilna u Ivanovu. Aleksandar III je takođe preduzeo niz mera za iskorenjivanje korupcije i zloupotreba, koji su se pojačali za vreme vladavine prethodnog cara.

Aleksandrova smrt je izazvala žalost u Evropi. Po oceni istoričara Vasilija Ključevskog:

- Evropa je priznala da je zemlja koju je smatrala pretnjom po svoju civilizaciju stajala i da stoji na njenoj straži, da shvata, poštuje i čuva njene osnove podjednako dobro kao njeni tvorci; priznala je Rusiju za organski neophodan deo svog kulturnog tkiva, za srodnog, prirodnog člana porodice svojih naroda.

Aleksandar III je uspeo da na miran i nezavistan način podigne nivo međunarodnog prestiža ruske države.

Ana Fjodorova,