Ne radi se o cevi, već o gasu

Evropska komisija rešila je da izdvoji prvu tranšu dotacija u visini od 4,6 miliona evra za početak izgradnje gasovoda između Slovačke i Poljske. Nadalje se planira da se nastavi dati gasovod u južnom pravcu i spoji sa mađarskim sistemom za transport gasa. Pretpostavlja se da će dati trostrani cevovod proraditi u punom obimu 2020. godine. EU je izdvojila sredstva u okviru evropskog programa CEF.

Razume se, sam po sebi razvoj infrastrukture za transport gasa je dobra stvar, mada i skupa. U datom slučaju reč je o formiranju integrisane regionalne gasne magistrale od obale Baltika do grancia Slovačke i Mađarske sa Ukrajinom, što će omogućiti da se izvrši operativno prebacivanje gasa u meridionalnom pravcu. To je čisto tehnička strana stvari, i ona ne izaziva posebne sumnje. Sumnje počinju kada se povede razgovor o finansijskoj strani, isplativosti, i što je najvažnije političkoj strani projekta.

Prema podacima same Evropske komisije, opremanje samo slovačke deonice gasovoda će koštati najmanje 140 miliona evra. To je oo 30 puta više od sredstava koja je sada izdvojila Evropska komisija. Brisel priznaje da prvu tranšu Slovačka treba još da podeli sa Poljskom, a samih sredstava je dovoljno samo za izvođenje prvobitnih projektno-inženjerskih radova. Izdvajanje narednih tranši se planira, ali mi dobro znamo kakvo je sada nepredvidivo budžetsko-finansijsko „vreme“ u EU. Nije slučajno što je početak neposrednih građevinskih radova na poljsko-slovačkoj maršruti odložen čak za 2018. godinu. A postoje još i veliki troškovi na mađarskoj deonici.

Radi čega je Briselu i zainteresovanim zemljama Centralne i Istočne Evrope potrebno upravo sada da prezentuju tako skup projekat? Evropska komisija ne krije geopolitičke razloge i ponovo razmišlja u kategorijama čuvenih energetskih ratova sa Rusijom. Reč je o pokušaju da se diverzifikuju gasni tokovi kako bi se smanjila zavisnost zemalja Centralne i Istočne Evrope od Rusije i kako bi im se pomoglo da u slučaju potrebe vanredno i značajno uvećaju reversne tokove gasa u Ukrajinu.

Istina, jedn aod učesnica aktuelnog projekta, Mađarska, u septembru tekuće godine obustavila je reversne isporuke gasa u Ukrajinu na neodređeno vreme iz razloga sve veće unutrašnje potrošnje. Ostaju Poljska i Slovačka – ali koliko će biti dovoljne njihove mogućnosti za snabdevanje Ukrajine gasom, ne zna verovatno ni Varšava, ni Brisel.

Ali što je najvažnije, preko cevi koja treba da pomogne zemljama Centralne i Istočne Evrope i Ukrajini da se oslobode Rusije, krenuće upravo ruski gas. Sa Mađarskom je sve jasno: 75% prirodnog gasa koji se troši u zemlji (i 80% nafte) tamo stižu iz Rusije i ruski Gasprom je spreman i dalje da snabdeva i čak da uvećava date isporuke u okviru bilateralnih dogovora između Moskve i Budimpešte. Jer projekat izgradnje gasovoda Južni tok i dalje se realizuje, i posle njegovog aktiviranja ruski gas može da stiže direktno i u Severnu, i u Zapadnu, i u Južnu Evropu, podvukao je u razgovoru za Rosiju sevodnja šef ruskog Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Konstantin Simonov:

- Konačno Ukrajina će u potpunosti biti isključena iz sitema tranzita ruskog gasa. Već je izgrađen i pušten u rad gasovod Severni tok koji nam je omogućio da uvećamo isporuke u Zapadnu Evropu, zaobilazeći Ukrajinu. Sada se radi o tome da se Ukrajina ukloni kao tranziter ruskog gasa u zemlje koje leže na Istoku i Jugu EU.

Slovačka se takođe trudi da razmišlja u kategorijama diverzifikacije. U izjavi nacionalnog operatera gasovodnog sistema – kompanije Eustrim – to je nazvano težnjom da se prepiše evropska gasna istorija, uzimajući u obzir pouke rusko-ukrajinske krize iz januara 2009. godine i da se revidiraju pravci gasnih tokova. Kompanija smatra da će buduću cev moći da ispunjava kako ruski, tako i norveški ili neki drugi gas.

Ipak dinamika evropskog gasnog tržišta svedoči o tome da ni na norveški, ni na neki drugi gas Centralne i Istočne Evrope ne treba posebno računati. Prema rezultatima 2013. godine isporuke u Evropu smanjili su svi osnovni isporučioci gasa: Katar za 29,7%, Nigerija za 38%, Alžir za 19%, Velika Britanija za preko 6%, a pomenuta Norveška skoro za 5%. I samo ruski Gasprom je fiksirao priraštaj isporuka u Evropu za 16,3%.

Evo odgovora na pitanje koji gas će uglavnom puniti poljsko-slovačko-mađarski cevovod koji se projektuje. Jer kao što se zna, ne radi se o cevovodu, već o gasu.

Petar Iskenderov,