"Strane investicije" i druge priče za laku noć

Taman kada je parola o tome da „put u Evropsku uniju nema alternativu“ izgubila svaki smisao usled pojavljivanja alternative koja na mapi zauzima pozamašan deo zemljine kugle, a zove se Evroazijski savez, jedna druga parola je zauzela njeno mesto, a ona glasi da „svaki novi korak na putu ka Evropskoj uniji zakonomerno dovodi u Srbiju nove investitore“. Ali pogledajmo tu hipnotičku frazu malo detaljnije.

Ministarka zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović je dala poslednju u nizu takvih izjava, ocenivši da je „status kandidata i put ka Evropskoj uniji od izuzetne važnosti za privredni napredak Srbije“, jer kako reče – „kada ste zemlja kandidat, lakše će doći investitori“, što predstavlja prilično diskutabilno uverenje. Naime, barem do sada se to u značajnijoj meri još uvek nije desilo, ali ono što je pri tom posebno zanimljivo, to je pitanje svrsishodnosti većine dosadašnjih, a verovatno i budućih, zapadnih investicija u Srbiju.

Radi se o tome da strani investitori imaju izuzetno korisnu ulogu ako masovno otvaraju nova radna mesta, plaćaju poreze i donose nove tehnologije, ali čini se da to sa zapadnim ulaganjima baš i nije slučaj. Na primer, kada je reč o većem otvaranju radnih mesta, takvu mogućnost je nedavno opovrgao profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić, konstatujući da je u Srbiji stvorena iluzija da će strane direktne investicije stvoriti veliku zaposlenost. A da se ne treba uvek nadati ni drugoj potencijalnoj koristi kroz njihovo plaćanje poreza, potvrdio je drugi univerzitetski profesor Jovan Dušanić, rekavši da su strani investitori u Srbiji dobili velike poreske povlastice i besplatnu infrastrukturu, zbog čega se po njemu valja zapitati: ko u koga više ulaže – stranci u Srbiju ili Srbija u njih?

I naposletku, kada se radi o donošenju visokih tehnologija u zemlju, ni tu se, barem ako je reč o zapadnim investitorima, nisu proslavili. Potvrda u korist te tvrdnje je stigla u vidu naučnog istraživanja u kome se zaključuje da je čak dve trećine direktnih stranih ulaganja u Srbiju posle 2000. godine, a to je bio pretežno zapadni kapital, bilo u poslove u kojima dominiraju niske tehnologije i oslanjanje na jeftinu radnu snagu, što sve zajedno ne ostavlja prostora za onakav optimizam kojim je odisala ministarka za evrointegracije prilikom ponavljanja mantre da status kandidata i put ka Evropskoj uniji navodno predstavljaju magnet za investitore i sigurni boljitak za srpsku privredu. Štaviše, u tom kontekstu, ne bi bilo zgoreg ni da se prisetimo istraživanja slovenačkog ekonomiste Mecingera, koji je na primeru evropskih zemalja u tranziciji dokazao da su tamo strana ulaganja imala isključivo negativan efekat na privredni rast.

Pa ipak, da evropske investicije mogu ponekad da budu veoma korisne, ali ne za države i narode, nego za probranu elitu, može se zaključiti iz najnovijeg svedočenja američkog analitičara Džerija Kolinsa od pre nekoliko dana, u kome on tvrdi, pozivajući se na verodostojne izvore, da su tokom proteklih meseci iz Evrope u Ukrajinu redovnim avionskim linijama nelegalno stizale desetine miliona dolara, i to kako on sugeriše, za potrebe tamošnjih političara ili za finansiranje rata na istoku zemlje. A takve evropske „investicije“ će zasigurno dovesti do eksplozije, ali to ni u kom slučaju neće biti eksplozivni privredni rast.

Ratko Paić,