Ne treba zaboraviti lekcije sa Jalte

Pre 70 godina – 4. februara 1945. godine – na Jalti je otvorena Krimska konferencija šefova vlada SSSR, SAD i Velike Britanije na kojoj su bili usaglašeni principi posleratnog uređenja Evrope. Ti principi i što je najvažnije, glavne lekcije Jalte, danas su posebno aktuelne.

Krimska konferencija država antihitlerovske koalicije koja je trajala nedelju dana (4-11. februar 1945. godine) bila je poslednji sličan forum u epohi koju sada nazivaju “donuklearnom”. Sledeći susret šefova SSSR, SAD i V. Britanije koji je održan u Postdamu u julu-avgustu 1945. godine, već je održan na fonu uspešne probe američke atomske bombe – koja je nekoliko dana kasnije bila iskorišćena protiv japanskih gradova Hirošime i Nagasakija. U Jalti nije bilo govora o novom razornom oružju i početku “atomske ere” i sva pažnja vođa bila je usmerena na posleratno evropsko uređenje.

U centru diskusije bilo je pitanje obnove starih i stvaranja novih državnih granica u oslobođenoj Evropi. Njene odluke su zahtevale ozbiljne ustupke od strane svih zemalja-učesnica, pošto se u suštini radilo o stvaranju teritorijalnog sistema kontrole i ravnoteže između Istoka i Zapada.

Po tom planu, ključno je bilo pitanje Poljske, a posebnu oštrinu davalo je postojanje dve vlade u Poljskoj – jedne koju priznaje SSSR i druge emigrantske, koja se nalazila u Londonu. Zbog činjenice da je Poljska oslobođena zahvaljujući dejstvima Crvene Armije, Staljin je uspeo da dobije saglasnost Vašingtona i Londona za stvaranje “Privremene vlade nacionalnog jedinstva” na bazi tamo već postojeće vlade. Istina, “sa uključivanjem demokratskih delatnika iz same Poljske i Poljaka iz inostranstva”. Sovjetski lider je sa svoje strane pošao na ustupke zapadnim državama po drugim pitanjima – posebno na Balkanu. Staljin je pristao da ne pretenduje na učešće u regulisanju situacije u Grčkoj – gde je uskoro izbio krvavi građanski rat.[1]

Što se tiče jugoslovenskog pitanja – jednog od najsloženijih pitanja Balkanskog regiona – još 9. oktobra 1944. godine Staljin i Čerčil su tokom pregovora u Moskvi postigli prećutni dogovor o paritetnom uticaju na događaje u toj zemlji (50% : 50%). Inicijativa za ovakav sporazum potekla je od britanskog premijera. Evo kako je ovu epizodu sa tih pregovora opisivao sam Vinston Čerčil u svojim memoarima:

“Nastupila je poslovna atmosfera i ja sam izjavio: “Hajde da regulišemo naše poslove na Balkanu. Vaše armije se nalaze u Rumuniji i Bugarskoj. Mi tamo imamo interese, misije i agente. Ne želimo da se svađamo zbog sitnica. Što se tiče Engleske i Rusije, da li se vi slažete da imate dominantnu poziciju od 90% uticaja u Rumuniji, a mi istu takvu dominantnu poziciju u Grčkoj, a da u Jugoslaviji bude uticaj po pola?”. Sovjetski vođa se saglasio sa tim predlogom.[2]

Ovakav sporazum je objektivno značio da su velike države omogućile različitim političkim snagama u samoj Jugoslaviji da samostalno reše pitanje vlasti. U vezi sa tim treba istaći da je u vreme početka Beogradske operacije Crvene Armije radi oslobođenja Jugoslavije, na teritoriji te zemlje aktivne vojne operacije sprovodila Narodno-oslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ) koja je praktično postigla premoć u borbi sa lokalnim kolaboracionistima. Brojnost jedinica NOVJ koja je u oktobru 1944. godine zauzimala čvrste pozicije u centralnim i zapadnim oblastima Srbije, iznosila je 350 hiljada vojnika. Sledeći logiku nemešanja u unutar-političku borbu u Jugoslaviji, komanda Crvene Armije je podržavala kontakte ne samo sa NOVJ nego i sa vođama četnika Draže Mihailovića. On je prethodno izdao lično naređenje svojim potčinjenim o zabrani stupanja u oružanu borbu sa jedinicama Crvene Armije.

Kontakti Crvene Armije sa četnicima bili su efikasni, to se posebno ogleda prilikom oslobođenja srbskog grada Kruševca – kada su četnici prvo prinudili na predaju nemački bataljon koji se tamo nalazio, a potom su zarobljenike predali predstavnicima Crvene Armije. To je bilo moguće zahvaljujući direktnim pregovorima u kojima je uzeo učešće Dragutin Keserović, jedan od komandira četničkog odreda i pukovnik Patovkin, predstavnik Crvene Armije.

U okvirima Krimske konferencije kompromisno je bilo i rešenje nemačkog pitanja. Upravo na Jalti je odlučeno da se na teritoriji poražene Nemačke stvori okupaciona saveznička zona – koja se kasnije pretvorila prvo u Demokratsku republiku Nemačku i Saveznu republiku Nemačku, a na prelazu 80/90-ih godina HH veka, u sadašnju ujedinjenu Nemačku.

I konačno, kao istorijski primer postizanja kompromisa među velikim državama, treba smatrati i odluku Krimske konferencije o stvaranju UN umesto Lige Naroda koja se diskreditovala u predratnom periodu. Upravo na Jalti su se SSSR, SAD i V. Britanija dogovorile o tome da će u temelje delovanja nove svetske organizacije biti stavljen princip jednoglasnog prihvatanja odluka od strane zemalja stalnih članica SB UN. U sledećoj deceniji ova odredba je ne jednom sprečavala pokušaje zapadnih država da “proture” protivpravne i krajnje opasne odluke po međunarodni mir i bezbednost. Nije slučajno da danas mnogi na Zapadu teže da Rusiji oduzmu pravo veta. Jer im ona smeta da sopstvene vojno-političke akcije u strateški važnim regionima sveta, uviju u međunarodno-pravnu oblandu.

Međutim, “Lekcije Jalte” ne daju mira ne samo inspiratorima demontiranja temeljnih principa i mehanizama delatnosti UN. Ovo što se danas događa oko Ukrajine – kao i na prostoru bivše Jugoslavije – demonstrira svu pogubnost otkazivanja od normi i modela saradnje koji su 1945. godine predviđeni na Jalti.

“Uspostavljanje reda u Evropi i obnova nacionalno-ekonomskog života, trebalo bi da bude dostignuto na način koji omogućava oslobođenim narodima da unište poslednje tragove nacizma i fašizma i da stvore demokratske institucije po njihovom sopstvenom izboru” – navedeno je u potpisanim zaključcima u Deklaraciji o oslobođenju Evrope, donetoj na Krimskoj konferenciji. Međutim, taj cilj nije u potpunosti realizovan. A današnji uspon fašizma i nacističke ideologije u raličitim zemljama Evrope, uz popustljivost zapadnih “garanata”, još jednom ističe rastući značaj lekcija sa Jalte.

Petar Iskenderov,