Godišnjica pogroma: Taj 17. mart još traje

Posledice tih dešavanja trpimo i dan danas. Srbi su se nakon 1999. godine i onoga što im se desilo 2004. godine bili organizovali i sredili. Međutim, očigledno da je nekome zasmetao i taj broj Srba koji je odlučio da ovde planira svoj život, kaže za Sputnjik potpredsednik "kosovske" vlade Branimir Stojanović.

Sedamnaesti mart 2004. godine – kada je u nemirima na Kosovu poginulo nekoliko desetina ljudi i kada su paljene i rušene srpske crkve i sve što ima srbsko obeležje – za veliki broj Srba na Kosmetu još uvek traje. Ovo za Sputnjik kaže Olgica Subotić iz Obilića, jedna od onih koji su preživeli pogrom pre 11 godina i koja od tada živi u kontejneru u naselju Voćar u Gračanici. Njena sećanja na taj dan su, kako ističe, i dan danas živa.

„Ja mislim da i dalje preživljavam 17. mart 2004. godine. Da sam nekoga ubila ili da sam izdržavala zatvorsku kaznu do sada bih izašla iz zatvora“, priča Olgica Subotić. Sećanje na dan kada je prognana iz svog doma teško joj pada.

„Bila sam tog dana u Mitrovici kad je sve počelo. Kada sam došla kući nekoliko Albanca je sa zastavama išlo kroz grad, ali nije ništa izgledalo opasno. Tek kada su po podne, oko četiri sata, krenuli da pale okolne zgrade shvatili smo da je stvar ozbiljna. U prvo vreme nismo hteli da idemo, ali su nas kasnije strani vojnici naterali. Od tada živim u kontejneru, bez vode i higijeniskih uslova. Od momenta dolaska ovde umrlo je 17 ljudi, a ja sam izgubila ćerku. Imam rak. U mom stanu u Obiliću žive Albanci, a kuća nam je obnovljena, ali u nju ne mogu da se vratim zbog bezbednosti“,  kaže Olgica.

Nemiri na Kosmetu 2004. godine počeli su 15. marta kada su se tri albanska dečaka udavila u reci u blizini Zubinog Potoka, a mediji u Prištini objavili da su se utopili jer su ih jurili Srbi. To je nateralo Albance da iz južnog dela Mitrovice jurnu na sever, paleći i rušeći sve pred sobom. Divljanje se proširilo po celom Kosmetu. Paljene su i rušene srpske crkve, kuće i sve što je imalo bilo kakvo obeležje Srba.

U tom pogromu koji je trajao tri dana poginulo je nekoliko desetina ljudi, 900 ljudi pretučeno je i teško povređeno, 935 srbskih, romskih i aškalijskih kuća zapaljeno je i oštećeno. Iz svojih domova je proterano 3.870 stanovnika. Šest gradova i 10 sela etnički je očišćeno od Srba, a 35 verskih objekata SPC srušeno je i uništeno, od čega 18 spomenika od posebnog kulturnog značaja.

Uništena su ili oskrnavljena gotovo sva pravoslavna groblja. Uništene su mnoge matične knjige, svedoci vekovnog trajanja Srba na KiM. U 33 pojedinačna akta nasilja učestvovalo je 51.000 ljudi, a za ove zločine do danas niko nije odgovarao.

Branimir Stojanović, potpredsednik Vlade Kosova, u razgovoru za Sputnjik kaže da se pre 11 godina, 17. i 18. marta desio strašan pogrom nad srbskim narodom.

„Posledice tih dešavanja trpimo i dan danas. Srbi su se nakon 1999. godine i onoga što im se desilo, brojnih napada, ubistava i kidnapovanja 2004. godine bili organizovali i sredili, počeli da grade neki novi i drugačiji život u okolnostima kakve su tada bile. Međutim, očigledno da je nekome zasmetao da i taj broj Srba koji je odlučio da ovde planira svoj život, i pored toga što se više od 200.000 ljudi iselilo, i da je neko smatrao da je preveliki broj onih koji su ostali. Očito da je bilo potrebno da se izvrši dodatni pritisak na nas kako bi se naše postojanje smanjilo, i u nekoj daljoj perspektivi potpuno izbrisalo“, kaže Stojanović.

On veruje da će se u budućnosti saznati koji su ljudi i centri moći odgovorni za taj pogrom i da će organizatori 17. marta biti kažnjeni i dodaje da je masovno napadanje Srba marta 2004. na celom prostoru Kosova i Metohije, i uništavanje tragova vekovnog postojanja našeg naroda imalo za cilj da obriše sve što je srbsko.

On podseća da su za tih nekoliko dana spaljena i uništena crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, koja je deo svetske kulturne baštine, i srbski spomenici prvorazrednog značaja.

„Iz tog 17. i 18. marta treba da izvučemo pouke, a pouke su da onda kada nemamo mehanizme sopstvene zaštite, kada nemamo politički uticaj i kada nemamo praktični uticaj na sopstveni život, može da nam se desi ono što nam se desilo 17. i 18. marta.“

„Obaveza je da se takva situcija više nikada ne desi i da budemo institucionalno zaštićeni. Zbog toga, od potpisivanja Briselskog sporazuma ponavljamo da je potrebno da se formira zajednica koja će imati značajan politički, ali i praktičan uticaj na naš život i da političkim delovanjem koje će biti zaokruženo kroz zajednicu možemo da sebe zaštitimo i sprečimo eventulane pokušaje da se takve stvari ponove, i da se ti pritisci koji su promenili oblik, i sada reflektuju na neki drugačiji način, potpuno otklone.

Da možemo da stvorimo normalan i pristojan život kao što to zaslužuju ljudi u 21. veku u celom svetu“, naglašava Stojanović.

On kaže da je najveći broj ljudi koji je tada raseljen, zbrinut i da je ostao mali broj ljudi koji žive u kampovima. Dodaje da bi i taj socijalni problem trebalo da dobije rešenje na proleće, ali i da je to samo deo problema.

„To će biti samo socijalni deo zbrinjavanja, a glavni problem je da ne mogu da se vrate u mesta iz kojih su proterani, u mesta u kojima su živeli. Jer oni koji bi hteli, to ne mogu zbog bezbednosti,“  zaključuje Stojanović.