Srbi ne zaboravljaju put Nemanjića

Hodočasnika na Svetoj Gori Atonskoj danas je više no ikada, zahvaljujući napretku tehnike. Umesto lelujajućih ribarskih barki, sada moderni trajekti plove od Uranopolisa do manastirskih pristaništa. Odatle više ne idu peške niti jašu na mulama, koje su vekovima nosile teret i ljude vratolomnim planinskim stazama. Moderni hodočasnici sve češće putuju po Atosu svetogorskim autobusima i taksijem, koji na nedavno probijenim putevima kroz vrleti zasipaju oblacima prašine hodočasnike-pešake.

Stare staze, mukotrpno građene od kamenih ploča koje su prethodnih 1.000 godina glačale stope monaha, poklonika, vladara, vitezova i gusara-pljačkaša urastaju u šumsko zelenilo. Srbski planinari su gotovo jedini ko ji hodaju tim drevnim putićima, naročito onim od Hilandara do Vatopeda, stazom koju su uklesali u greben planine princ Rastko i njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja, potonji Sveti Sava i Sveti Simeon. Njome nisu mogli da prođu ni viteški bojni konji, ni današnji džipovi, već samo ljudi. Na njoj oholost nestaje sa svakim korakom uspona, dok se svaki mišić napreže da savlada put, a čula postaju sve izoštrenija. Čovek na ovom stazom korača sam, čak i uz grupu, iskušavajući samog sebe.

- Neki od poklonika koji krenu svetogorskim stazama brzo odustanu od pešačenja i put između manastira nastavljaju autobusom ili taksijem - kaže planinarski vodič Dragan Pavlović, koji vodi hodočasnike putevima koje i monasi zaboravljaju. - Neki poklonici, pak, kreću s nevericom u svoje sposobnosti da bi u trenutku najvećeg napora doživeli preobražaj i neumorno nastavili, zaprepašćeni snagom koje nisu bili svesni.

Pešaci-hodočasnici svih životnih doba radoznaliji su i obrazovaniji od onih koji se žale i na klimatizovana vozila. To je dokazao i sastav grupe srbskih planinara koja je preduzela pohod starim stazama od Hilandara do Velike Lavre, dug oko 70 kilometara. U njoj su mladi studenti i penzionisani inženjeri u osmoj deceniji ravnopravno hodali četiri dana kroz šumu, preko golih brda i ivicama litica nad morem, koje su Srbi zvali Belim, a Heleni Egejskim. Putešestvije je počelo u Hilandaru čija je gostoprimnica prepuna poklonika iz svih pravoslavnih zemalja. Svi pravi poklonici ili započinju ili završavaju put u srbskoj svetinji, jer je smatraju tvrđavom svetogorske tradicije i iskrene gostoljubivosti, koja ne popušta pred iskušenjima komercijalnog verskog turizma.

Strani poklonici čak često bolje od Srba znaju da su u vreme pada Vizantije manastiri Svete Gore opstali zahvaljujući pomoći srpske srednjovekovne države. Riznice svih manastira Atosa čuvaju povelje Nemanjića, kneza Lazara, despota Stefana Lazarevića, Vuka Brankovića, Uglješe Mrnjavčevića i plemića koji su slali novac i slali monahe ne dozvoljavajući krstašima i Osmanlijama da zatru pravoslavlje na Atosu. Zato se u zemlji večne molitve Srbija i dalje ceni, a manastiri nalaze krevet više za umorne srpske hodočasnike i otvaraju im vrata čak i kad strogi kanoni to zabranjuju.

- Ah Servloi problemoi - smejao se gostoprimac Vatopeda, smeštajući srpske planinare na poljske krevete u hodnik već pretrpanog konaka Vatopeda.

Oltar i ogromni luster ovog manastira i danas blistaju od zlata kojim su ih optočili srbski Sveti Sava i Simeon.

- Gde ste, Srbi - iskrenom dobrodošlicom na srbskom jeziku je dočekao okasnele i premorene poklonike otac Jovan, Finac, gostoprimac utvrđenog brdskog manastira Karakala. On je držao otvorenu kapiju tvrđave otvorenu i trpezu napunjenu hranom zbog planinara iz zemlje čija je svetinja Hilandar duže od osam vekova među četiri najuglednija od 20 manastira Svete Gore. Ovde, na ovoj zemlji još je živo sećanje na bitke srednjovekovnih srbskih ratnika i monaha, branilaca Atosa sa pirgova Svetog Save i kralja Milutina koji se poštuju kao najtvrđa predstraža pravoslavnog sveta.

DUH VIZANTIJE ŽIVI

Kao što Hilandar i danas odiše duhom srednjovekovne Srbije tako manastir Karakal na čudesan način svakog jutra, tačno u četiri vaskrsava duh Romejskog carstva.

Tada u tami hrama počinje jutrenje, a samo dva plamičaka u kandilima treperavo osvetljavaju lica Hrista i Bogorodice.

Dok pevajući glas na starogrčkom ponavlja biblijsku priču oči se same fokusiraju na svetlo jedne jedine sveće u dubini oltara, simbola nade vernih.

Kako se jutrenje bliži kraju, da bi se nastavila liturgija, hor glasova je sve snažniji i sve više plamičaka osvetljava živopise hrama postaje mikrosvemir drevne predstave, koja se završava zanesenom horskom pesmom "Hristos vaskrse i smrću smrt pobedi", dok sunčevi zraci kroz visoke prozore obasjavaju ceo hram.