Pre 145 godina umro je Čarls Dikens

Ove godine se navršava 145.  godina  od smrti Čarlsa Dikensa (Charles John Huffam Dickens,  1822 -1870), nenadmašnog tvorca imaginarnog sveta povezanog zjedničkim  stradanjem,  srećom i tajnom, najvećeg engleskog proznog pisca svih vremena, „drugog engleskog Šekspira“  i jednog od  najčitanijih svetskih pisaca.

U svojim najpopularnijim delima -  „Piknikov klub“,  „Božićne priče“,  „Oliver Tvist“,  „Velika očekivanja“,  „David Koperfrild“,  „Martin Čazlvit“, „Priča o dva grada“, „Sićušna Dorit“,  Diknes je  stvorio svet povezan zajedničkim stradanjem,  zajedničkom srećom,  zajedničkim tajnom, svet u kome se  gomila ljudi najrazličitejeg kalibra koji ni po čemnu ne liče jedan drugom dospevaju u roman kao u neki savremeni izbeglički kamp   poput  privremeno rseljenih  lica,  da bi se u njemu nastanila zanavek,  dok god je čitalaca i  snage njihove mašte.

Njemu dajmo spomen ovu

Niko ne zna šta ga čeka,  kakve mu je uloge sudba namenila

Kao vodič ili prospekt za to  Dikensovo  živopisno  i raznovrsno prozno naselje  mogao bi da posluži  njegov roman „Sičušna Dorit“.

Na  samom početku romana  gomila putnika doputovala  sa Istoka,  sasvim slučajni saputnici (još i ne zanjući da je prošlost povezala njihove živote u čvor  sudbine),  zlopati   se u karantinu u Marseju. Konačno su formalnosti   završene,  može se dalje ići. Svi se srdačano i uljudno opraštaju jedno s drugim, veseli otac porodice (ne bi  bio ipak toliko dobre volje kad bi znao šta sve očekuje njegovu porodicu), izražava radosna očekivanja i nadu da će se još nekad sresti. Tada je jedna  lepa   dama sa nekim čudnim držanjem (kakva,  kakva joj uloga koju joj je sudba namenila  predstoji da odigra  u životu te porodice! )  prozobrila:

„Kome je suđeno da se s nama sretne u životu, s tim ćemo se zasigurno i sresti,  ma kako  složeni,  neprohodni  i daleki putevi bili kojima će oni ići“.

Savremenom čitaocu ovo zvuči poput upozorenja Tengovog oca iz romana japanskog pisca Haruki  Murakamij „1Q84“  koji na sinovljevu molbu da mu pobliže objasni neku pojedonsot  iz  onog što mu je ispričao,  ponavlja: 

„Ako nešto mora da ti se objašnajva da bi razumeo, to znači da nećeš razumeti,  koliko god ti ja objašnjavao“.

Kao što je pisano,  tako će se i zbiti

Dikensovi likovi obavezno nekako nabasaju jedan na drugog.

Slučajno – sudbonsoni susreti u romanima Dostojevskog ili u Pasternakovom „Doktoru Živagu“  samo su oprezno-blede   senke Dikensonovg vrta  na izlaznim,  a posebno na ulaznim stazama.

Njegovi likovi su susreću i upoznaju na parobrodima,   u banjama i sanatorijumima,   na planinskim prevojima,  na kanalima u Veneciji,  u čekaoncama kod zelenaša, u pozorištima,  u diližansama, u tamnicama,  u sudovima,  po svartištima,  gostionicama, u prijemnoj kanclariji  kod ministra. I svaki od tih susreta je značajan(„i kao što nam je pisano da   postupamo s njima ili s nama,  tako će se sve i zbiti“, završava svoju tiradu ona  lepa,  ali zlosrećna dama  iz „Sićušne Doroti“) i svaka podstiče junake romana na rasplet. 

Tragični. Srećni. Ponekad (u raznim delima posebno) komični rasplet.

Delo volšebnika

To je delo volšebnika.

Dikens je jedan od retkih neposrednih  dokaza da  je pravo književno tvoraštvo slično magiji.

Tako je mislio i Vladimir Nabokov.

U jednom svom   predavanju prepunom ushićenja autor „Lolite“  naziva Dikensa „čudotvorcem“ koji je umeo „ne samo da stvara  ljude nego da ih i čuva u mašti čitalaca tokom dugog romana“. I dodao: da te knjige nije jednostavno odložiti  na policu,  nego se moraju čitati i čitati „i pored čitaočeve privrženosti reformama i sentimentalnih  naklonosti  prema slikovitim  pozorišnin uluzjama“. 

Privlačnost   grešnih ljudi 

Dikens je voleo grešne  ljude.

Njegovi najomljeniji junaci obavezno moraju da naparve neku grešku:  David Koperfild,  Artur Klnenem iz „Sičušne Dorit“,  Pip iz „Velkiih očekivanja“.

Sasvim je verovatno da bi mu se svidela i velika greška Nabokova.  I uopšte,  Nabokov sa svojim ekstravagantnostima i čudnim balansima samouverenosti i neverovanja u sebe –u poptunosti je dikensovski lik iz komičnog  odeljka…

Svet slobodnog tržišta

On je opisvao kapitalističku stvarnost (viktoroijanska Engleske je važila za praktičan obrazac društva  slobndog tržišta) u kojoj su bile izražene one tendnecije  koje se javljaju i danas.  I to očigledno do te mere  da  bi u vreme svetske ekonomske krize 2008.  roman „Sićušna Dorit“ u kome je opisina groznica  bankarskih špkeulcija koja je potresla celu zemlju i njen krah koji je potom usledio,  bio najvljen od  sasvim ozbiljnih novinara proročanskim tekstom:

„Glava  romana ’Epidemija raste’ izgleda kao podroban opis nedavne političke i finansijske  istorije. Nedavni banksrki slom  više je ličio na početak epidemije  nego delovanje Dikensovog mistera Medla,  koji je osnovao finansijsku piramidu. Njoj su veoma slične današnji piramidalni   sitemi štednje. I probušeni mehur tržišta nafte  i derivate joj.”

Svet u kome sve ima svoj ekvivalent u novcu

Dikens je pisao o nečovečjoj eksploataciji, o bezdušnoj birokratiji,  o neparvdenim sudovima, o užasima lihvarskog sitema,  o rušilačkoj vlasti novca, - o svetu u kojemu sve ima svoju cenu,  izraženu u različitim momnetama,  gvinejama,  šilinzima,  penzosima,  kako je govorio Dombi –otac.

Obogatite se,  ser! To je vaš dug,  ser!

Panks itz „Sićušne Dorote“ uloživši sva  sredstva,  svoja i svojih prijatelja u preduzeće špekulanta Medla da bi  na kraju ostao bez ičega,  savetuje:

„Nastojte da se obogatite,  ser! To je vaš dug,  ser! Ne radi sebe,  nego radi drugih!“

I ta pozicija je učvršćena (a potom  i razbijena) dugo pre sintagnme „dobrovoljnog egoizma“ koja je postala sveprisutna, dok je  čežnja za  njom  postala glavni pokretač progersa,  a pojam  „tržišta“ uzdignut do najvišeg kulta.

Pri svemu tome,  Dikensovi pogledi nisu politički,  nego potpuno  čočevčji.

I zato je on do dana današnjeg toliko aktuelan.

Umro  je Džo, milordi i džentlmeni,  o,  vi prepodobni i nepodbni!  Umro je Džo!

Jedan od najpozantijih Dikensovih  tesktova   je scena smrti malog,  gladnog skitnice Džoa iz „Hladnog doma“ koja se završava rečima:

„Umro je Džo! Umro je,  vaše veličanstvo! Umro je,  milordi i džentlmeni! Umro je, o, vi prepodobni i nepodobni sveštenici svih kultova. Umro je,  ej vi,  ljudi;od neba vam je darivana solidarnost. I tako umiru okolo nas svaklog dana!”

Ovo  možda nekima dans može zvučati samo kao sentimentalna ili teatralna banalnost.  Ali kad bi samo mogli „milordi i džentlmeni“ da je što češće čuju!

Pre nego što će umreti nesrećni,  nali, gladni Džo će sresti,  i to sasvim slučajno mnogo važnih likova u romanu  i njegov kratki  život je neraskidvo spleten sa odgonetkom sudbinske tajne.  Kao,  uostalom   i svugde kod Dikensa.

Čitalac se odmara i dok oštroumlje trijufuje kod Dikensovih negatvnih likova

Likovi poniženih  i bednika  u Dikensovim  romanima se drže blagorodno i govore kao u crkvi.

Ali oni nisu začinjeni onom, za čitaoce neodoljivom i očaravajućom  umetničkom  imaginacijom,   kao što je to slučaj s negativnim junacima, pa čitalac jedva čeka da nekako preleti preko patetičnih stranica  da što  pre „sleti”  kod negativaca. 

Kod kojih se odmara dok oštroumlje trijumfuje.

Dikensov prijatelj,  suparnik i protivnik, Tekeri,  u tome je video  zakon prirode smatrajući da dobri roman mora biti satiričan.

Kod Dikensa je to pola-pola,  ali najbolje replike je dodelio onima koje ne voli.

Taj postupak je od Dikensa naučio i Dostojevski.

Otuda je njegov Svidrigajlov pametniji od  drugih,  a otac Karamazov makr koliliko omrznut bio (zasluženo) je veoma  oštrouman. Druga je stvar što je Dostojevski,  a što je bila uobičajena pojava kod ruskih klasika,  preterivao.

„Ako se razmisli“ - pisao je o tom problemu Brodski,  „onda se dolazi da zaključka da Zlo i nije imalo  oštroumnijeg advokata“.

Dikens ipak nije tako daleko išao  i svojim negativnim junaima nije dozvoljavao da se do kraja opravdaju,  samo da daju poneku,  sarkastičnu primedbu.

„Stotine hiljada su bez krova nad glavom. -A zar mi nemamo tamnice –upita Skrudž.”

Ejzenštajn:  „Dikens je izmislio film!”

Najveći svetski portal za kinematogafiju Internet Movie Database (IMDB) obajvio je 2010.  g.  listu deset klasika svetske književnosti  po čijim delima je snimljen najveći broj fimova,  tv drama i serija.

Na vrhu ove top - liste je   Viljem Šekspir za koga je svojevremeno Viktor Igo rekao da je posle Boga najviše stvorio-sa  ukupno768 ektanizovanih dela.

Drugo mesto ravnopravno dele Čarls Dikens i Anton Pavlovič Čehov po čijim je delima snimljeno po 287 filmova,  televizjsikih drama,  serija,  animicija.
Prvi film  po nekom Dikensovom delu  je snimljen 1897:   „Smrt Nansi  Sajks” (po romanu „Oliver Tvist“).

Mjuzikl „Oliver“ snimljen 7 decenija kasnije (1968.) dobio je šest oskara; film „Oliver Tvist“ 1948.  (engeski reditelj Dejvid Lin),  zatim 2005.  (reditelj Roman Polanski).

Prva verzija „Božićne priče“ preneta je na filmsko platno 1901.,   (film je trajao 11 minuta),   a poslednja se pojavila  u novembru 2009.

„Ekranizivani su ’Velika očekivanja’ (1946. ),  ’David Koprefild’,   ’Priča o dva grada’  i druga dela,  pa je tako Dikens posle Šekspira postao najomiljeniji pisac svetskog filma. Zašto?

Zato što je Dikens, kako je govorio Ejzenštajnm imislio film.  Narvno,  ne u bukvalnom,  nego u metaforičnom značenju. Time što  su mu romani toliko „filmični” može se objasniti i to zbog čega  su ga toliko obožavali savremenici.

Otac melodrame krupnog plana

Ima neka tajna veza.

Skrivena,   narvno u sižeju njegovih dela koja kao da su  pisani  recepti  za televizjske serijale.

Jer Dikens je otac meldodarma  i to pre svega krupnog plana.

Šta ga je postavulo na taj pijedestal?

Pre svega neobično zanimljiva  do proizvoljnosti fibula,  prostodušno do  infantilnosti pripovedanje, preuveličani kao baš na velikom ekranu da  se emituju likovi.

Kod Šerkspira su oni bili prikladniji.

Jer elizabetinsko doba nije priznavalo relaizam,  ono ga još ne beše otkrilo. 

Kod Dikensa Magbet sedi u ofisu,  i tu mu je teskobno. Zapanjivi konflikt između kosmičkog zločina i dekoracije bede stvara  čas komični,   čas  tragični,  ali uvek dramski efekat.

Eto,  zbog čega je Ejzenštajn  zapisao da je Diknes izmislio fim  (ne i izumio) u metafričnom smislu,  naravno.

S tom svešću svet obeležava 145.  godišnjicu smrti ovog engleskog i svetskog genija.


Branko Rakočević