Obično narod menja vlast, ovde je obrnuto

Ne samo što će nam sadašnjost biti usmeravana u pravcu u kome to žele velike ekonomske sile, već će monopol informacionih sistema diktirati i naše sopstveno sećanje. Narod koji ima ozbiljne probleme u percepciji sopstvene istorije, kao što je naš, još je podložniji manipulaciji, kaže pozorišni reditelj Kokan Mladenović.

Živimo u postideološkom svetu bez ideala, kaže za Sputnjik Mladenović povodom knjige Džulijana Asanža „Kad je Gugl sreo Vikiliks“, koju je na srbskom objavila izdavačka kuća „Albion buks“.

— Formalna demokratija je samo eksponent vulgarnih interesa neoliberalizma svuda u svetu, koji vode ukidanju građanskih sloboda i, kako Asanž kaže, neverovatnoj i potpunoj kontroli svega što mislimo i radimo.

Osnivač Vikiliksa je bio inspiracija za Mladenovićevu adaptaciju Eshilovog „Okovanog Prometeja“ iz 2013. godine, predstavu u kojoj je koristio delove iz neautorizovane autobiografije osnivača Vikiliksa.

— Asanž je heroj našeg doba. Eshilov tekst se odlično uklapa u ovu priču o borbi pojedinca, o verovanju u ideale. Teško je danas naći takvog heroja. Živimo u svetu u kome više nema svesti o altruizmu.

Za srbskog reditelja Asanžova knjiga je poziv da se stvari raščiste u sopstvenom dvorištu.

— Ovde je raspad sveta komunizma u krvi građanskih ratova doveo do toga da živimo u malim, obesmišljenim zemljama gde postoje partijske elite i ne postoji svest o kolektivnom dobru, kolektivnom napretku, ne postoje ideali kojima teži narod. Došli smo do paradoksa da nam je svejedno ko je na vlasti — vlast je sama sebi cilj i svrha. Srbija proizvodi kukavice, podvorice, soj ljudi koji shvata kako funkcioniše sistem, koji se dodvoravaju onima koji su na vrhu piramide vlasti. Gledamo iste ljude dvadeset i više godina unazad, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji. Obično narod menja vlast, ovde je obrnuto.

Da li je globalizacija uzrok urušavanju demokratije, odnosno  uverenje da angažovanje pojedinca i kolektivni bunt nemaju smisla jer se ionako sve odlučuje na nekom drugom mestu, u Briselu, Vašingtonu?

— Nove ekonomske elite upravljaju svetom. Novac, interes i moć su jedina ideologija. Tu više nema pravde ni zakona ni kod nas ni u svetu. Ujedinjene nacije su prevaziđen mehanizam, služe kao dekor. Važne odluke za svet se donose u Vašingtonu,  Briselu, u raznim interesnim krugovima. Tu je onda teško govoriti o međunarodnom pravu, suštinskoj demokratiji, o poštovanju drugih. To je ozbiljna dekadencija i raspad svih vrednosti.

Asanž ukazuje da je jedna od posledica monopola informacionih sistema poput „Gugla“ gubitak kulture sećanja…

— Ne postoji samo manipulacija sadašnjošću onim što nam se servira kroz informacione tehnologije. Štampani mediji danas imaju malo uticaja na čovečanstvo, a još manje ozbiljna naučna, filozofska ili istorijska dela. Narod se sve više obaveštava preko elektronskih medija, odnosno preko interneta. Ta iskrivljena slika sadašnjosti nas vodi u iskrivljenu sliku budućnosti i još gore, u manipulaciju prošlošću. Svaki drugi rad koji pročitate citira Vikipediju, jedan od najnepouzdanijih izvora, gde svako može da okači stav o bilo kom istorijskom događaju i učini ga relevantnim u virtuelnom svetu, bez ikakvih provera i dokaza. Ne samo što će nam sadašnjost biti usmeravana u pravcu u kome to žele velike ekonomske sile, već će to diktirati i naše sopstveno sećanje. Narod koji ima ozbiljne probleme u percepciji sopstvene istorije kao što je naš još je podložniji manipulaciji.

Gde je tu pozorište? Ima li u  Srbiji autora poput mladog nemačkog dramaturga Falka Rihtera, koji preispituju sistem?

— Nažalost, nema. I Falk Rihter i cela ekipa izašla iz škole Folksbine teatra je nabolje evropsko pozorište godinama unazad. Upravnik pozorišta i reditelj Frank Kastrof je uspeo da redefiniše funkciju nacionalnog teatra, da ne služi da glorifikuje po svaku cenu naciju kojoj pripada već da je stožer kritičke misli o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti naroda, da definiše buduće intelektualne, društvene i političke smernice, da bez ikakvog zazora, bez ikakve milosti demistifikuje sve devijacije političkog i društvenog sistema, nacionalne frustracije. To se pokazalo kao otrežnjujuće za nemački teatar. Nemačka je odavno prevazišla usko nacionalni tretman teatra i umetnosti.

Kod nas to ne postoji. Sećam se kad smo u „Ateljeu 2012“ producirali predstavu „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića koliko je bilo negativnih reakcija, pobune, osuda, pretnji. Zamislite da imamo pozorište u kome postoji desetine predstava koje imaju kritičku svest o tome šta bi trebalo raditi sa društvom.

U predstavi „Dogvil“ po tekstu i filmu Larsa fon Trira upravo se bavite ovim pitanjem.

— Ovu predstavu igramo u „Mikseru“ pred prepunom salom, ali takvu predstavu je nemoguće napraviti u gradskom pozorištu. Naša pozorišta uključujući i nacionalno su sama sebi svrha. Nedostatak pozorišne publike nema veze samo sa raspadom kulturnog modela, već i sa teatrom koji ne zna da se uhvati u koštac sa problemima našeg vremena. Ljudi očekuju da pozorište bude glasnogovornik u svom vremenu i da ih mnogo više provocira.

Savremenim društvenim kontekstom bavite se i u postavci Šekspirove tragedije „Julije Cezar“ koja će premijerno biti izvedena na festivalu Grad teatar - Budva 13. jula.

— Svet mi liči na dekadentni Rim pre raspada kakav je prikazan u „Juliju Cezaru“, gde  sunovrat svih vrednosti mora da donese neku veliku kaznu. Stih: „Zar jedan čovek ovom zemljom da vlada, zar u jedan skut ceo Rim da stane, i zar je cela istorija naša zbog jednog čoveka napravljena“ — aktuelan je ne samo u Srbiji već i u mnogim zemljama u regionu.