Prijatelji, večerajte zajedno – cela porodica

Na Dan porodice može se reći mnogo patetičnih reči. A ja ću se ograničiti ovim jednim savetom-željom: prijatelji, večerajte zajedno – cela porodica.

Naglašavam: zajedno – za zajedničkim stolom, a ne pored televizora.

Naravno, ništa ne zbližava ljude kao njihovo zajedničko učestvovanje u crkvenim tajnama i molitvi. Ali to je već, da tako kažem, viša matematika.

A u našim uslovima apostasije treba početi od najjednostavnijeg – od zajedničke porodične trpeze, koja može da zbliži najrođenije, koji su razjedinjeni kao nikad ranije.

Sve donedavno običnu srednjestatističku porodicu je «ujedinjavao» televizor, ali sad svako ima svoj lični. Osim toga, imamo ogroman broj raznoraznih «vidžeta», i «gadžeta», u koje čovek uranja u potpunosti, zaboravljajući na sve na svetu, uključujući i svoje bližnje.

Jedna mlada, lepa i pametna osoba mi je nedavno s gorčinom ispričala (ne na ispovesti) o tome kako se raspao njen brak. Sve je bilo banalno do krajnjih granica, nije bilo nikakvih drama s prevarama ili agresivnim alkoholizmom. Jednostavno, dugo vremena je opštila s leđima svog mladog supruga koji je bio zagnjuren u kompjuter i to joj je dosadilo...

– Čak se nismo pošteno ni posvađali. I dan-danas ga s vremena na vreme nazovem i neko vreme mirno razgovaramo – sve dok mi uzbuđenim glasom ne kaže: «E, ćao – počinje mi bitka...» - rekla je.

I premda navedeni primer govori o očiglednoj patologiji – igromaniji, on ipak, kako mi se čini, ukazuje na opštu tendenciju, koja je karakteristična za savremenu porodicu, ili tačnije, ono što je od nje ostalo.

Muževi i žene, deca i roditelji, praktično ne razgovaraju. Rođendani, banketi, korporativne manifestacije i svadbe ne podrazumevaju druženje, jer svira preglasna muzika.

Zbog nedostatka žive pažnje naročito pate deca, jer je njima najpotrebnija. Ona im daje veoma ozbiljan podsticaj za razvoj govora i sposobnosti da mirno i zanimljivo brane svoju tačku gledišta u diskusiji i da šire svoje vidike. Pomaže im da razvijaju logiku, da ostvaruju ciljeve u životu.

Na primer, ja svoje upoznavanje s decom najrazličitijih uzrasta započinjem pitanjem: da li si odlučio šta ćeš biti kad porasteš? U ogromnoj većini slučajeva dete odgovara da još nije razmišljalo o tome. A u ostalim slučajevima zbog nečega najčešće biraju profesiju policajca – verovatno televizijske serije tako utiču na dečju svest...

Avaj, ali s decom niko ne razgovara. Stariji ih doživljavaju kao objekat.

A jednostavna navika poverljivog razgovora mogla bi da ih sačuva od mnogih kriza. Navikavši da dele svoja osećanja s roditeljima ona, na primer, mogu da izbegnu fobije, a u zrelijem uzrastu da prirodnije i harmoničnije, ne izgubivši vezu s roditeljima, ne naprave mnoge gluposti.

Zato je, osim zajedničkih putovanja automobilom, retkih odlazaka u berbu pečuraka koji se danas slabo praktikuju, zajednička porodična trpeza sad jedini način da porodica zaista ostane porodica.

Ako hoćete, to je izvestan minimum minomorum pravog porodičnog života koji pretenduje na sreću.

Sveštenik Dimitrije Fetisov