Progon kneginje Jelene

Koliko Đorđije Petrović Karađorđe nije imao sreće sa svojim boravkom u velikoj Rusiji, toliko su njegovi potomci imali. Karađorđev sin Aleksandar se školovao u Sankt Peterburgu, gde je stupio u Paževski korpus 1814. i gde je 1842. imenovan za kneza. Njegovi sinovi, Đorđe i Arsenije Karađorđević živeli su u Rusiji i pokušavali da prave vojničku karijeru, kao i unuk Đorđe, koji je službovao u Lejb-gvardijskom puku. Bio je to specijalizovani puk kralja Petra Velikog.

Početkom 20. veka, kneginja Jelena, jedina ćerka kralja Petra I Karađorđevića, posle školovanja u Evropi, otišla je u Rusiju, s punih 14 godina. Želela je da se pridruži braći Đorđu i Aleksandru Karađorđeviću na vojnom učilištu u Sankt Peterburgu. U međuvremenu, posle puča u Srbiji i smene dinastije Obrenović, u Rusiju je 1903. došao i njen stric Arsenije Karađorđević. U potrazi za suprugom, kneginja Jelena Karađorđević se 1911. udala za kneza Jovana Konstantinoviča, unuka cara Nikolaja I. Venčanju su u Sankt Peterburgu prisustvovali car Nikolaj II i kralj Petar I Karađorđević.

Srbska velika kneginja je ruskom velikom knezu rodila ćerku Jekatarinu 1914. i sina Vcevoloda 1915. U vreme revolucije i likvidacije porodice Romanov, kneginja Jelena se, preobučena u milosrdnu sestru, sa decom, probila do srbskog poslanstva i spasla. Poslanik Spalajković je potom kneginju i decu prebacio u Francusku. U Kanu je doživela i drugi progon porodice Karađorđević u Beogradu, i umrla 1962. ne videvši Srbiju.

Knez Arsenije Karađorđević se 15. aprila 1892. u Sankt Peterburgu orodio s porodicom Demidov, jer je uzeo njihovu ćerku Auroru. Iz ovog braka rođen je sin Pavle Karađorđević, budući regent Jugoslavije, ali su se Arsenije i Aurora razveli 1899. Sina Pavla je, pre svoje smrti 1904, videla samo jednom.

Rodbinske srbsko-ruske veze ojačala je i dinastija Petrović iz Crne Gore, kada se Milica Petrović Njegoš udala 1889. za velikog kneza Petra Nikolajeviča, unuka cara Nikolaja I. U ovom braku su rođeni sin Roman, 1896. i ćerke Marina, 1892. i Nadežda, 1898. Brak je u Rusiji sklopila i njena sestra Stana za Georgija Maksimilijanoviča na imanju Romanovih, 18. avgusta 1889. Iako je brak vrlo brzo razveden, u njemu je rođeno dvoje dece, knez Serjoža Georgijevič i kneginja Jelena Georgijevna.

Pred rusko-turski rat 1878. godine, u Rusiji se pojavio Ognjeslav Kostović, koji je carskoj armiji ponudio projekat podmornice. Ovaj bečki i budimski đak bio je konstruktor benzinskog motora i dirižabla.

Ognjeslav Kostović je pre Tesle i Pupina pomerio granice visoke tehnologije. U Rusiji je bio poznat kao “kralj pronalazača”, kojeg je sam car cenio. Rođen je 1851. u Visburgu, Austrija, a rastao u Bečeju i Budimpešti, gde je okončao gimnaziju i Visoku tehničku školu. Kao kapetan očevog parobroda “Sloga”, vozio je šlepove sa žitom po Dunavu, od Braile do Odese i razmišljao o konstrukcijama brodova i hidraulike pod vodom. Tada je projektovao regulator broja obrtaja elise, uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela.

Posle učešća u rusko-turskom ratu, Kostović je projektovao “riba-lotku” ili podmornicu, čije je crteže 1878. u Sankt Peterburgu prikazao budućem imperatoru Aleksandru III. Planovi nisu sačuvani, ali ima dokaza da je bila reč o motoru na benzin za podmornicu. Kostović je potom bio inicijator Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

Projektovao je prvi helikopter, a potom i dirižabl, pre grofa Cepelina. Patent za motor dirižabla je registrovao maja 1888. Potom je konstruisao i prvi hidroavion. Ruska vojska mu je otkupila projekat podmornice za 10.000 rubalja i dala mu posao u mornarici. Ranjen u oko. demobilisan je i postao fabrikant. Oženivši se Ruskinjom u Petrogradu, izrodili su osmoro dece. Tri ćerke je udao u Srbiji. da bi živele sa njegovim narodom. Ognjeslav Kostović je umro u Sankt Peterburgu 1916. godine.

Svojom umetničkom pojavom 1884. godine, u Aleksandrijskom pozorištu gizdavi Vasilij Lučić Dalmatinov registrovan je kao ličnost značajna za razvoj ruskog teatra. Kada su gotovo svi koji pomno prate srpsku istoriju bili uvereni da se slavna i plodotvorna loza Čarnojevića ugasila bez traga, na teška manastirska vrata Hilandara je juna 1980. godine zakucao skrušeni i tajanstveni hodočasnik, koji je odlično govorio ruski i posedovao američki pasoš. Pod teretom godina, bolesti i nekog velikog nespokoja duboko u duši, potražio je blagorodnog oca Mitrofana i zamolio ga da sa njim nasamo porazgovara.

Tajanstveni hodočasnik po imenu Vadim Čern, koji je iz “gustog mraka i nehatnog zaborava istorije izronio na svetlost mediteranskog dana”, bio je zacelo poslednji potomak srbskog patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Razlog da u smiraj života kroči u duhovno atosko svetilište i ujedno najveću riznicu svoga roda, bio je da ispriča čudesnu povest o svom životu i zagonetnoj sudbini najveće porodične svetinje - rodoslovu loze Čarnojević. Vadim Čern se rodio 1912 godine, na obalama Dnjepra. Njegov otac Aleksije Čarnojević je, posle završene mornaričke škole, bio kapetan na brodu, a kasnije i visoki oficir carske trgovačke flote na Crnom moru.

Pouzdano se zna da su, pod sve većim pritiskom katoličkog sveštenstva i plemstva Habzburške monarhije, preci Aleksija došli u ove krajeve posle 1750 godine, nekoliko decenija posle smrti srbskog patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića (1706 godine).

Blagonakloni ruski car prihvatio je prognane Srbe i poklonio im nekoliko sela u dolini Dnjepra, oblasti koju su oni nazvali Nova Srbija. U novoj sredini, porodica Čarnojević dobija veliki posed sa 40 kmetova u selu Polujanu. Imali su povlašćen društveni položaj, o čemu svedoči i činjenica da su im od 1770. godine, svi naslednici uvođeni u takozvanu somotnu knjigu, knjigu-rodoslov, koju su kao nekakav porodični dnevnik vodile sve plemićke familije carske Rusije.

Dušan Lopušina,