Tragična sudbina ruskih pesnika (4.) - Mandeljštam

Božje ime pesnikovo poput velike ptice domoglo se slobode i doletelo do ljubitelja poezije.

Sada i zaveka.

Svet se priprema da u prvom mesecu naredne nam godine  (2016. )  obeleži 125.  godišnjicu    rođenja Osipa Emiljeviča Mandeljštama  (1891-1938) koji je uspeo da nađe perspektivu u poeziji što je bilo neshvatljivo njegovim savremenicima,  simbolistima i futuristima. 

Ta poeteska perspektiva  koju je Mandeljštam otkrio  dopirala je iz dubine i raprostirala se „do suza,  do žila,  do dečjih nabreklih žlezda“.

Bio je svestan svoje genijalnosti

On je bio svestan svoje genijalnosti. Čak je i u progonstvu u Voronježu napisao :

„Koja je to ulica? A,  Ulica Mandeljštamova!“

U to vreme to je zvučalo kao potpuni apsurd. Što je najinteresantije,  popularnsot i slava nikako se nisu nastanjivale u  svesti njegovih savremenka zajedno  sa poezijom Osipa Emiljeviča.

Oh,  kako su grešili ti njegovi savremenici!

Irina Odojevcova svedoči kako su mu se podsmevali u krugu akmeista. Nadrealizam se još nije bio pojavio,  a  stihovi Mandeljštamovi bi se mogli svrstati baš u lirski nadrealizam.

Ne „visokonaponski“, ne demonstrativni,  nego baš lirski nadreaizam.

„Gospode“,  rekoh ja greškom - „ne misleći to da kažem“.

Tako je, greškom, nastala i sva poezija.

Možda je baš on i dao najtačniju karakteristiku epohe:
„Živimo pod sobom ne osećajući zemlju.“
To se nije odnosilo samo na to vreme. Najčudnije  je bilo to što neduga destaljinizacija započeta 1960-ih godina nije ublažila  posmrtnu  sudbinu velikog pesnika...

Uporno ga  nisu štampali

Uporno ga nisu štampali.
A kada se konačno u seriji „Biblioteka pesnika“ posle duge i uporne borbe najzad pojavila zbirčica sa Mandeljštavovim stihovima,  nju su „opremili“ jednim užasnim predgovorom u kome se govorilo o nekakvoj „istorijskoj krivici“ pesnika,  a skoro ni reči o njegovom tragičnom umorstvu u lageru u baraci za deznfekciju. Ta postojana mržnja koja traje još dugo posle pesnilove pogibije –to je još jedna zagonetaka sovjertslog vremena represije.

Za posedovanje trotomnog izdanja njegovih dela  objavljenog  u SAD moglo se vrlo lako dospeti u tamnicu. Dovoljno je pomeniti samo činjenicu da su memoari njegove životne saputnice Nadežde Mandeljštam  bili pri vrhu spiska antisovjetske propagandne i neprijateljske  agitacije.

Maskiranje poezije u studiji „Razgovr o Danteu“

Pošto nije imao mogućnost da publikuje svoje stihove,  Mandeljštam je pokušao da ih zamaskira u književnoj studiji „Razgvor o Danteu“.
I desilo  se književno čudo: najbolja knjiga o Dantreu postala je najbolja knjiga o Mandeljštamu.

Uzaludno ćutanje od pola stoleća nije preraslo zaborav

Još uvek je teško razabrati koliko su iskreni navodi sovjetskih istoričara književnosti koji su poeziju Osipa Emiljeviča Mandeljštajma nazvali „izraslom na tlu ruske kulture“  i postoji li uopšte bilo kakav opravdani razlog  da se veruje u iskrenost onih koji su pola veka ćutali o velikoj poeziji. Ali  uzalud su ćutali pola stoleća,  nije im pomglo da je osude na večtu robiju zaborava.

Božje ime,  poput  velike ptice,  domoglo se   slobode i doletelo do čitaoca.
Sada  i doveka.


Branko Rakočević