Dimitrije Sinait je najstariji srbski književnik

Da su se Sr­bi slu­ži­li gla­go­lji­com, to se odav­no zna, iako je do­sko­ra bio po­znat re­la­tiv­no ma­li broj spo­me­ni­ka ko­ji se na ne­po­sre­dan ili po­sre­dan na­čin mo­gu ve­za­ti za srp­sko sred­njo­ve­kov­no na­sle­đe. Uglav­nom se sma­tra da je srp­ska pi­sme­nost ma­te­ri­jal­no po­sve­do­če­na tek od po­sled­njih de­ce­ni­ja XII ve­ka. Raz­log je u to­me što se ve­ro­va­lo da su svi sta­ri­ji spo­me­ni­ci, na­pro­sto, iz­gu­blje­ni. Pa ipak, vi­še pu­ta je is­ti­ca­no da Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje i dru­gi spo­me­ni­ci od uni­ver­zal­nog zna­ča­ja ni­su mo­gli na­sta­ti ni iz če­ga, od­no­sno iz skrom­ne, ne­raz­vi­je­ne kul­tu­re.

Po svo­jim op­štim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, na­ro­či­to zbog si­stem­skih „mo­ra­vi­za­ma“ i pri­pad­no­sti la­tin­skom ob­re­du, na če­lo sa­ču­va­nog sta­ro­slo­ven­skog spo­me­nič­kog na­sle­đa obič­no se sta­vlja­ju Ki­jev­ski li­sti­ći, za ko­je ne­ki fi­lo­lo­zi dr­že da su čak i iz sa­me Ve­li­ke Mo­rav­ske (pro­na­đe­ni su oko 1870. go­di­ne na Si­na­ju, a da­nas su u Ki­je­vu). Nji­ho­va pr­va stra­ni­ca is­pi­sa­na je ka­sni­je (XI–XII vek), na dru­gom te­re­nu, ta­ko­đe je ve­za­na za la­tin­ski ob­red, ali se je­zič­ki ukla­pa u is­toč­no­ju­žno­slo­ven­ski knji­žev­ni pro­stor.

Pa­le­o­graf­ska is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da je ovu stra­ni­cu pi­sao „Di­mi­tri­je gre­šnik“ (do­ne­dav­no po­zna­ti­ji kao „ol­tar­nik“), za­jed­no s pas­hal­nom ta­bli­com i po­me­ni­kom u Si­naj­skom slu­žab­ni­ku, knji­žev­nim za­pi­si­ma u Si­naj­skom psal­ti­ru ko­ji no­si nje­go­vo ime – ta­ko­zva­nom Di­mi­tri­je­vom psal­ti­ru (oba spo­me­ni­ka su is­toč­nog ob­re­da), kao i jed­nu sek­ci­ju u Si­naj­skom mi­sa­lu.

Di­mi­tri­je Si­na­it je pi­sar vr­lo pre­po­zna­tlji­vog ru­ko­pi­sa, krup­nih i po­ma­lo ne­mar­no pi­sa­nih slo­va, za ko­ga prof. Hajnc Mi­klas, ru­ko­vo­di­lac ti­ma iz Be­ča ko­ji tre­nut­no naj­vi­še ra­di na pro­u­ča­va­nju no­vo­pro­na­đe­nih si­naj­skih gla­golj­skih ru­ko­pi­sa, is­ti­če da pred­sta­vlja ključ­nu fi­gu­ru si­naj­ske gla­golj­ske pi­sme­no­sti.

Po ovim na­la­zi­ma, Di­mi­tri­je je u Sve­tu ze­mlju sti­gao iz Du­klje – Ze­te, ve­ro­vat­no iz cr­kve­no­po­li­tič­kih raz­lo­ga, či­me se po­bi­ja u me­đu­vre­me­nu raz­vi­je­na hi­po­te­za, za­sno­va­na na op­ser­va­ci­ja­ma je­zič­kog si­ste­ma, da je Di­mi­tri­je „is­toč­no­bal­kan­skog po­re­kla“. O Di­mi­tri­je­vom je­zi­ku se vi­še ne mo­že su­di­ti sa­mo na osno­vu jed­nog spo­me­ni­ka ne­go na osno­vu svih ko­ji su mu pri­pi­sa­ni.

U Di­mi­tri­je­vom iz­ra­zu se, pre­ko spo­ra­dič­nih ogre­še­nja o kon­zer­va­tiv­nu or­to­graf­sku nor­mu, ja­sno ra­za­zna­je srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka ko­ja se, pre­vas­hod­no, oči­tu­je u sfe­ri fo­no­lo­gi­je. Go­to­vo sve je­zič­ke cr­te ko­je na vi­de­lo iz­no­si na­ša ana­li­za, za­dr­ža­će srp­ska re­dak­ci­ja u na­red­nim sto­le­ći­ma, bez ob­zi­ra na da­lje je­zič­ke pro­me­ne u što­kav­skoj go­vor­noj ba­zi, ko­je će, to­kom vre­me­na, ma­nje-vi­še na­la­zi­ti svoj put do kon­zer­va­tiv­ne knji­žev­no­je­zič­ke for­me. (Na­kon XII ve­ka to vi­še ne­će bi­ti si­stem­ski, da bi se iz­be­glo po­i­sto­ve­će­nje knji­žev­nog i na­rod­nog je­zi­ka, pa će srp­sku knji­žev­nu kul­tu­ru traj­no obe­le­ži­ti di­glo­si­ja).

Di­mi­tri­je­ve spi­se od­li­ku­je u na­če­lu „tač­na“ upo­tre­ba „ju­so­va“, za raz­li­ku od su­vre­me­nih sred­nje­bu­gar­skih spo­me­ni­ka kod ko­jih je u od­go­va­ra­ju­ćim po­zi­ci­ja­ma nji­ho­vo me­ša­nje uze­lo ma­ha. U što­kav­skom idi­o­mu se raz­li­ku­ju re­flek­si ovih na­za­la, pa pi­sar Di­mi­tri­je bez ve­ćih pro­ble­ma „pra­vil­no“ (u nje­go­vom vre­me­nu ana­hro­no) ko­ri­sti na­sle­đe­ni si­stem „ju­so­va“. Za Di­mi­tri­ja je upo­tre­ba „ju­so­va“ od­raz knji­žev­ne kul­tu­re.

Vi­di­mo, ta­ko, knji­žev­ni­ka ko­ji, po­red slo­ven­ske tra­di­ci­je, po­zna­je i la­ti­ni­cu i grč­ki al­fa­bet, nor­mal­no se slu­ži gla­go­lji­com i ći­ri­li­com bez ne­kon­tro­li­sa­nog me­ša­nja. Na po­sre­dan na­čin se vi­di da je za Di­mi­tri­ja ći­ri­li­ca ipak ne­što „obič­ni­je“ pi­smo, pi­smo za sva­ko­dnev­nu upo­tre­bu, za raz­li­ku od gla­go­lji­ce ko­ja za­dr­ža­va na­ro­či­tu, li­tur­gij­sku funk­ci­ju.

Di­mi­tri­jev knji­žev­no­je­zič­ki iz­raz, kao što je is­tak­nu­to, bez sum­nje iz­vi­re iz is­toč­no­ju­žno­slo­ven­skog na­sle­đa, s ko­jim je u ne­pre­kid­noj ve­zi (o to­me na­ro­či­to sve­do­či spo­ra­dič­no me­ša­nje „ju­so­va“). Pre­ci­zni­je – on ima upo­ri­šte u tra­di­ci­ja­ma Sv. Kli­men­ta (Ohrid­skog) ko­ji je de­lo­vao u da­na­šnjoj ju­žnoj Al­ba­ni­ji – u do­li­ni Šu­ši­ce, sa sre­di­štem u Ve­li­ci, da­na­šnjoj Vel­či.

Ka­da se uzme u ob­zir i či­nje­ni­ca, odav­no is­ti­ca­na, da je Di­mi­tri­je po­re­klom iz ne­ka­kve pla­nin­ske re­gi­je, ko­ja je pod uti­ca­jem lo­kal­nih kul­to­va ko­ji su ši­re­ni iz ro­man­skog Du­brov­ni­ka, mo­že se za­klju­či­ti da kul­tur­ni krug iz ko­ga on po­ti­če tre­ba tra­ži­ti na re­la­tiv­no ogra­ni­če­nom pro­sto­ru. To je da­na­šnji ju­go­za­pad­ni spoj Cr­ne Go­re s Re­pu­bli­kom Srp­skom, ta­mo gde se Du­klja spa­ja­la s Tra­vu­ni­jom. U Tra­vu­ni­ji je, na­i­me, od­ra­ni­je sta­bi­li­zo­van du­bro­vač­ki cr­kve­ni uti­caj. Sa­mo je ona mo­gla na­stu­pi­ti kao me­di­ja­tor ka ne­po­sred­nom, is­toč­nom su­sed­stvu ko­je je do­sko­ra, s ju­go­i­stoč­ne stra­ne, bi­lo otvo­re­no uti­ca­ji­ma pra­vo­slav­ne Drač­ke mi­tro­po­li­je.

A taj pro­stor je u jed­nom ne­u­tvr­đe­nom tre­nut­ku u dru­goj po­lo­vi­ni XI ve­ka, ka­ko po­ka­zu­je ak­tu­el­na isto­ri­o­gra­fi­ja, pot­pao pod cr­kve­nu nad­le­žnost Du­bro­vač­ke ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Još je Sto­jan No­va­ko­vić, kra­jem XIX ve­ka, ja­sno sa­gle­da­vao pu­te­ve slo­ven­ske pi­sme­no­sti ko­ja je do­ho­di­la u srp­ske kra­je­ve s ju­ga da­na­šnje Al­ba­ni­je, a je­dan od njih vo­dio je od Dra­ča – pre­ko Ska­dra da­lje ka se­ve­ru.

U na­stan­ku Di­mi­tri­je­vog psal­ti­ra, u ko­jem se Di­mi­tri­je i pot­pi­sao, uče­stvo­va­la su tri pi­sa­ra i naj­ma­nje dva ko­rek­to­ra kod ko­jih se za­pa­ža­ju ći­ri­lič­ki ume­ci, što pot­kre­plju­je pret­po­stav­ku o nji­ho­vom za­pad­no­bal­kan­skom po­re­klu. To bi mo­glo da zna­či da je Di­mi­tri­je bio na če­lu pi­sar­ske gru­pe ko­ja je de­lo­va­la kra­jem XI i po­čet­kom XII ve­ka na Si­na­ju, gde se, po mi­šlje­nju Vla­di­mi­ra Ro­zo­va, u to­me vre­me­nu i for­mi­ra­la slo­ven­ska ko­lo­ni­ja. (Isto ta­ko će i Sv. Sa­va, sto­ti­nu go­di­na ka­sni­je, or­ga­ni­zo­va­ti knji­žev­ni rad srp­skih mo­na­ha na Sve­toj Go­ri, ta­ko­đe u jed­nom od glav­nih cen­ta­ra is­toč­nog de­la hri­šćan­ske va­se­lje­ne.)

U Di­mi­tri­je­vom ra­du vi­di­mo vr­lo ar­ha­ič­ne tek­sto­ve srp­ske re­dak­ci­je. Na­sla­ge sta­rin­ske or­to­gra­fi­je ko­ja se u srp­skoj sre­di­ni du­go i upor­no dr­ža­la, pre sve­ga u cr­kve­nim tek­sto­vi­ma, zbu­nji­va­le su is­tra­ži­va­če u ana­li­zi i pre­po­zna­va­nju spo­me­ni­ka sa srp­sko­ga go­vor­nog pod­ruč­ja. Ja­san uvid u Di­mi­tri­je­vu pi­sa­nu za­o­stav­šti­nu, kao i pra­vil­no tu­ma­če­nje re­dak­cij­skih od­li­ka Ma­ri­ji­nog je­van­đe­lja (za ko­je je ne­dav­no po­ka­za­no da je ipak pr­vi pred­stav­nik srp­ske re­dak­ci­je, a ne „sa­mo“ sta­ro­slo­ven­ski spo­me­nik na­pi­san na srp­skom te­re­nu), pru­ža­ju nam si­gur­nost u iden­ti­fi­ko­va­nju naj­sta­ri­jih srp­sko­slo­ven­skih spo­me­ni­ka.

Pred na­ma is­kr­sa­va do sa­da za­mu­ćen i ne­sa­gle­div knji­žev­no­je­zič­ki kon­ti­nu­i­tet od kra­ja X do is­te­ka XII ve­ka. Si­gur­no je, da­kle, da srp­sko­slo­ven­ska pi­sme­nost ima do­ku­men­to­van i ne­pre­ki­nut niz od ra­no­ga sred­njeg ve­ka do no­vo­ga do­ba (kraj X – sre­di­na XVI­II ve­ka). Srp­ska pi­sa­na reč u pr­va dva ve­ka pre­vas­hod­no je gla­golj­ska, a u osta­lih šest – ći­ri­lič­ka.

Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du / In­sti­tut za srp­ski je­zik SA­NU

----------------------------------------------------------------------

Pojmovnik

Gla­go­lji­ca je pr­vo slo­ven­sko pi­smo ko­je je sa­sta­vio Kon­stan­tin Fi­lo­zof – Sv. Ći­ri­lo u dru­goj po­lo­vi­ni IX ve­ka.

Di­glo­si­ja je ko­ri­šće­nje u is­toj za­jed­ni­ci dve­ju va­ri­ja­na­ta istog je­zi­ka ili čak raz­li­či­tih je­zi­ka.

Ju­so­vi su slo­va za be­le­že­nje no­snih sa­mo­gla­sni­ka (ѧ, ѩ, ѫ, ѭ).

Ki­jev­ski mi­sal, po­zna­ti­ji kao Ki­jev­ski li­sti­ći, pred­sta­vlja ostat­ke ne­ka­da­šnjeg gre­go­ri­jan­skog sa­kra­men­ta­ra na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku (se­dam sa­ču­va­nih per­ga­ment­skih li­sto­va pi­sa­nih gla­go­lji­com).

Ma­na­stir Sve­te Ka­ta­ri­ne je­dan je od naj­drev­ni­jih pra­vo­slav­nih ma­na­sti­ra na sve­tu. Na­la­zi se u pod­nož­ju Ho­ri­va (gde se Go­spod ja­vio Moj­si­ju), na Si­naj­skom po­lu­o­str­vu, i u se­bi ču­va ogrom­na kul­tur­no­i­sto­rij­ska bla­ga, me­đu ko­ji­ma i ru­ko­pi­se iz­u­zet­nog zna­ča­ja i sta­ri­ne (grč­ki, arap­ski, gru­zij­ski, slo­ven­ski, eti­op­ski itd.).

Ma­ri­ji­no je­van­đe­lje je je­dan od naj­sta­ri­jih sta­ro­slo­ven­skih gla­golj­skih spo­me­ni­ka. Pi­sa­no je na pre­la­zu X na XI vek na srp­skom te­re­nu i za Sr­be je, po re­či­ma Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, isto što i Ostro­mi­ro­vo je­van­đe­lje za Ru­se (1056–1057).

Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje je jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih ru­ko­pi­snih knji­ga, na­sta­la u po­sled­njim de­ce­ni­ja­ma XII ve­ka, na­đe­na u Hi­lan­da­ru u XIX ve­ku, da­nas u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du.

Si­naj­ski mi­sal je bo­go­slu­žbe­ni zbor­nik za­pad­nog ob­re­da (sa­dr­ži la­tin­ske mi­se), pi­san gla­go­lji­com u XI ve­ku, pro­na­đen 1975. go­di­ne u ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne.

Si­naj­ski slu­žab­nik je slo­ven­ski li­tur­gi­jar (zbor­nik cr­kve­nih slu­žbi) is­toč­nog ob­re­da, pi­san gla­go­lji­com u XI ve­ku, od­ra­ni­je po­znat u ma­na­sti­ru Sve­te Ka­ta­ri­ne.

Srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka pred­sta­vlja srp­sku ver­zi­ju pr­vog slo­ven­skog knji­žev­nog je­zi­ka ko­ja će sto­le­ći­ma ži­ve­ti kao je­di­ni srp­ski knji­žev­ni je­zik, sve do sme­ne ru­skom re­dak­ci­jom u dru­goj če­tvr­ti­ni XVI­II ve­ka (srp­skom re­dak­ci­jom se slu­žio i Sv. Sa­va).

Dr Vik­tor Sa­vić