Sava Mrkalj – dva veka duga

Ko je reformisao srpsku azbuku? Odgovor na to jednostavno pitanje možemo naći na sve strane; zato ga, valjda, svi znamo i zato je uvek isti. Evo jednog prototipskog odgovora:

„A 1818. Vuk St. Karadžić izvršio je reformu srpske ćirilice. Polazeći od načela ’piši, kako govoriš’, izbacio je sve suvišne znakove stare azbuke; zadržao je 24 slova i uveo 6 novih slova … za posebne srpske glasove… đ je uneo prema nacrtu Lukijana Mušickog, j je uzeo iz latinice, lj i nj je napravio spajanjem slova l i n sa tankim jerom; ć je već postojalo u jugoslov. ćirilici, a dž je uzeo iz stare rumunske i srpske ćirilice.“ [Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“ – Srbskohrvatski jezik, Beograd, 1972, s.v. ćirilica]

Vuk reformisao azbuku, Vuk pošao od načela piši kao što govori, Vuk izbacio suvišne znakove stare azbuke, Vuk doneo azbučno savršenstvo u kome jednom glasu odgovora jedno slovo… Već stotinak godina učimo ovo kao mantru, iako već dva veka i pet godina znamo nije bilo baš tako. I zanimljivo je kako se neka znanja lako zagube i zaborave. Tako je, na primer, kada smo 1987. godine slavili dva veka Vuka, jedan od poznatijih proučavalaca Vukovog dela, u zanosu slavljenja Vuka, pos­tavio sebi pitanje na koje je odmah i odgovorio:

„Ili, na primer, otkuda Vuku ta genijalno-jednostavna azbuka? Nigde u svetu nije našao primer za ­­’kopiranje’­­­­­­! Ali, kad čitamo njegova pisma, vidimo da i to potiče: iz prostog, zdravog narodnog razuma (još jedan njegov omiljeni izraz, i još jedan naš veliki zaborav!).“ [Dragiša Vitošević,  „Vuk i mi, danas“, Književna reč (Beograd), br. 306, 25. 9. 1987, str. 7]

Vuk zaista „nigde u svetu nije našao primer za ­­’kopiranje’­­­­­­!“ Bio mu je pred nosom i dobro mu je bio poznat taj primer koji je kopirao. Našao ga je u knjižici Salo debeloga jera libo azbukoprotres, koju je 1810. godine u Budimu gradu objavio Sava Mrkalj.

U toj malenoj knjizi, koja ima svega 18 strana, Sava Mrkalj je pošao od jednostavnog zaključka: „Otuda izlazi da za jedan jezik treba onoliko slova koliko sve riječi njegove imaju prostih glasova. Ako ih je manje, onda nećemo moći da zapišemo svaku riječ…

Ako ih je pak više, onda ona, osim što su nepotrebna, mogu s vremenom i da štete jeziku.“ Da bi odgovorio na pitanje koje je sam sebi postavio – Koliko Srblji za jezik svoj trebuju pismena?, Mrkalj je postrojio 42 slova dotadašnje azbuke (Slika 1. Stara azbuka). Zatim je na šest strana analizirao tu azbuku, a potom je, na dve i po strane, obavio liposukciju, uklonivši salo iz stare azbuke. Posle Mrkaljeve liposukcije, srbska azbuka prvi put je pokazala svoje savršeno telo (Sliku 2. Mrkaljeva reformisana azbuka).

Obratite pažnju, te 1810. godine dobili smo savremenu ćirilicu od 29 slova, u kojoj za svaki glas imamo po jedno slovo. U Mrkaljevoj azbuci slovo dьuvek i samo označava glas đ, slovo lь uvek i samo označava glas lj, slovo nь uvek i samo označava glas nj, slovo tь uvek i samo označava glas ć. Na Slici 2 lepo se vidi da je Mrkalj, jezikom savremene nauke rečeno, definisao fonološki sistem od 29 fonema i da je za tih 29 fonema predvideo 29 grafema. Taj čisti odnos glasova i slova, tj. fonema i grafema, ne narušava činjenica da četiri slova nisu predstavljena jednim znakom, nego dvoznakom – ta slova od dva znaka uvek i samo označavaju po jedan glas.

Mrkalj je bio potpuno svestan grafičkih „nedostatka“ svoje reformisane azbuke. Zato je na str. 11 pomenuo slovo ć (koje bi se moglo koristiti umesto dvoznaka tь) i zato je na str. 13 napisao:

„A šta da radimo sa tankim jerom, da li da ga zadržimo ili da ga odbacimo pošto ni ono nije slovo? – Što se mene tiče, trebalo bi da slova dь, lь i nь (kao što imamo tь) izrežemo u nekom obliku, pa da onda i tankom jer pokažemo kojim je putem otišlo debelo jer.“

Drugim rečima, on se bavio re­for­mom sistema glasova i slova; njega nije zanimao izgled slova. On je bio teoretičar jezika, a ne dizajner slova.

A na poslednjoj stranici svoje knjižice, Sava Mrkalj je napisao znamenite reči: „Od danas sav naš pravopis dolazi pod ovo načelo: ’Piši kao što govoriš.’“

Sve to objavljeno je u septembru 1810. godine, tri i po godine pre nego što je Vuk Stefanović Karadžić prvi put napisao nešto o jeziku. I sve smo to mi, nekako, zaboravili.

Mr Vlado Đukanović

Lingvista, Leksikom, jezički inženjering