Samit „neravnopravnih“

Poseta ruskog predsednika Putina američkom kolegi Bušu pala u nezgodnom času.

Upravo objavljeno istraživanje agencije Pju o Americi, Amerikancima, pa i samom Bušu, pokazalo je da ugled jedine (zvanične) supersile današnjice nije baš zavidan. Pa tako ni ugled njenog prvog čoveka – ni kod kuće, ni na strani. Za razliku od domaćina, Putin u Mejn stiže na krilima bezrezervne podrške ogromne većine žitelja najveće zemlje na svetu, ali i tihe saglasnosti nekih ključnih država, takozvane, „stare” Evrope, kao i svih ostalih koji smatraju da politika SAD trenutno predstavlja najveću opasnost po svetski mir.

Oročena strategija

Međusobni odnosi dve države, američki planovi za izgradnju raketnog štita u Evropi, energetski problemi, Kosovo, Iran, Severna Koreja... biće teme o kojima će obojica sagovornika imati šta da kažu. Ne treba ni sumnjati da će se Buš i Putin u mnogo čemu razići u mišljenjima, a tu se već javlja prva prednost gosta iz Rusije. Jer, u atmosferi Mejna sve vreme će lebdeti jedna neumoljiva činjenica: spoljna politika Rusije je zacrtana na duži period, ona će u formi „putinizma” nastaviti da deluje i po odlasku sa vlasti Vladimira Vladimiroviča. Ukratko, sprovodiće je i njegovi naslednici.

Za razliku od pomenutog, Buš će pred gosta izaći sa stavovima koji će imati mnogo kraći rok trajanja – samo do kraja njegovog mandata. Spoljna politika SAD, zahvaljujući nesporazumima u Senatu, Kongresu, američkoj javnosti..., i sada je nedorečena, posebno kada se radi o ratnom angažovanju. Kojim putem dalje će budući predsednik, ko god to bio, povesti naciju, još je veća nepoznanica.

Drugi adut u Putinovom rukavu jeste činjenica da će on sa predsedničke funkcije otići u trenutku kada uživa neuporedivo veću podršku sugrađana od one koju je imao kada je prvi put biran. Pored toga, tokom dosadašnjih nešto više od sedam godina vladavine ruski predsednik je uspeo da stvori čvrste veze sa svim važnim igračima na svetskoj političkoj sceni. Bušova priča je drugačija, većina zemljaka ga nije podržala u meri u kojoj je on to priželjkivao. Ovo je posebno izraženo sada kada i njemu ističe predsednički mandat. I strateški saveznici u Evropi počeli su da razmišljaju sopstvenim glavama. Čak su i uvek lojalni Britanci počeli da se osvrću u potrazi za alternativom.

Sudbina nas koji živimo na Balkanu takođe će biti među udarnim temama razgovora dvojice lidera. I tu jezičak na vagi uticaja polako preteže na rusku stranu. U početku prilično benigne izjave zvaničnika iz Moskve da bi jednostrano rešenje kosovskog problema, zasnovano na planu Martija Ahtisarija, moglo, eventualno, da natera Rusiju da u Savetu bezbednosti UN uloži veto pretvorile su se u odlučan stav da će tako, definitivno, i biti. 

Ovako jasno protivljenje „lomljenju kosovskog pitanja preko kolena”, kao i glatko odbacivanje i same pomisli da bi ono moglo biti jedinstven slučaj, nateralo je i mnoge Evropljane da, na neki način, naprave otklon od politike Vašingtona prema jugoistoku Starog kontinenta. Jer i ovde su svesni činjenice da Rusi gledaju mnogo dalje unapred nego što to čine Amerikanci. Naravno, ne zbog pukog političkog slepila potonjih, nego iz proste činjenice da američka administracija, sa postojećim ustrojstvom i tradicijom, ne može da deluje po imperijalnom principu koji je ostatku sveta, a pogotovo bivšim moćnim carstvima poput ruskog, još uvek blizak.

Bez ideološkog sukoba

Haos u Iraku, Avganistanu, Palestini, nemoć da se obuzda iranski nuklearni program, političko skretanje Južne Amerike ulevo i izbacivanje sa ovog terena najvećih američkih energetskih kompanija, skandal sa zatvorima CIA u Evropi, odlazak glavnog saveznika, britanskog premijera Tonija Blera, ekonomski juriš Kine, povratak uticaja Rusije u crnomorskom regionu i na Balkanu i, s tim u vezi, drugačije gledanje na kosovski problem... muke su koje su se navalile na leđa odlazećeg šefa Bele kuće. Očigledno, a imajući u vidu rezultate ankete agencije Pju, Putinova poseta baš i ne pada u najboljem času.

Nedavna izjava ambasadora SAD u Rusiji Vilijama Bernsa da dve zemlje po odlasku Putina i Buša očekuje „složena sutrašnjica” sa „neizbežnim greškama i poteškoćama”, ali lišena ideoloških nesporazuma koji bi mogli dovesti do fundamentalnih sukoba, najjasnije govori da pred Moskvom i Vašingtonom stoji veliki posao. Strategiju ruske strane utemeljio je Putin, ko će to učiniti u ime Amerikanaca – neće se znati još mesecima. A svako oklevanje je, praktično, korak unazad.