Svet na putevima Nemanjića

Srbski putevi su često i detaljno opisivani u srednjovekovnim evropskim priručnicima za trgovce i krstaše, a u interesovanju nisu zaostajali ni arapski i osmanski putopisci i obaveštajci. Razlog velikog interesovanja je jednostavan: Srbija je, kako objašnjava dr Dejan Radičević, docent na Katedri arheologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, bila ključ komunikacije Istoka i Zapada.

Neopravdano se, kako ukazuje naš sagovornik, smatra da je srednji vek vreme kad su ljudi malo putovali, jer je to bio veoma dinamičan svet, o čemu govori i podatak da je Sveti Sava dva puta obišao Svetu zemlju, a neprestao je putovao između Srbije, Svete Gore, Konstantinopolja i Soluna.

- Danas to izgleda neverovatno, ali je u ono vreme bilo uobičajeno. Našim putevima tad se kreću u potrazi za poslom rudari iz Saksonije, umetnici i znatlije iz Italije, najamnici iz Nemačke, prolaze hodočasnici iz Francuske, monasi iz Rusije, sa Sinaja i Kipra... - kaže dr Radičević.

Svi ovi putnici su po pravilu svraćali u utvrđene manastire, udaljene na dan marša, koji su pored uloge duhovnih i obrazovnih središta bili i srednjovekovni moteli. U njima je moglo da se konači, dobije hrana, zatraži medicinska pomoć, razmene korisne informacije, a radila je i menjačnica. Institucija panađura, koja se održala do danas, odblesak je velikih srednjovekovnih trgovačkih skupova kraj manastira.

- Svedočanstvo o tome je i nastanak grada Prijepolja koji se prvi put pominje kao novozgrađeni trg ispred manastira Mileševe - navodi dr Radičević. - Na prvobitnom trgu uz manastir podignut na raskrsnici Dubrovačkog, Drinskog i Zetskog puta zavladala je tako nepodnošljiva gužva trgovaca i hodočasnika da su vlasti morale da naprave novi grad.

Ključ uspeha i napretka, kao i docnije propasti srednjovekovne Srbije bilo je njeno rudno bogatstvo i saobraćajna čvorišta, primamljiva i trgovcima i osvajačima.

- Osim starih rimskih saobraćajnih pravaca kroz Srbiju, tad se razvio niz novih koji su spajali jadranske luke od Skadra do Dubrovnika s rudarskim centrima i trgovima - navodi dr Radičević. - Tadašnji svet se nije suštinski razlikovao do današnjeg: oko srbskih rudnika srebra i zlata su nicali trgovi, a trgovci su tražili puteve kojima bi stigli pre konkurencije.

Po vizantijskom modelu i u Srbiji su postojale državne komisije za određivanje trase i načina gradnje puteva. Zabušavanja nije smelo da bude jer su kvalitet kontrolisali lično vladari. I danas, u narodnom sećanju stanovnika Raške oblasti opstaje Kraljev put od Skadra, kroz klisuru Lima, preko Pešterske visoravni, koji se spušta na Deževu, Ras (današnji Novi Pazar) i nastavlja klisurom Ibra do ušća u Zapadnu Moravu.
 

- Srbski veliki župani, kraljevi i carevi spadali su među najveće putnike u Srbiji i provodili su dobar deo života na putu - ukazuje vizantolog prof. dr Radivoj Radić. - Sve do pred kraj srednjeg veka oni nisu imali stalne prestonice nego su se zajedno sa dvorom selili iz jedne rezidencije u drugu.

Vladarska svita s pratećom vojskom neprestano se kretala s kraja na kraj zemlje pokazujući stanovništvu da brine o razvoju i odbrani svakog dela države. Krstaške istorije, koje su pisane kao vojni putni priručnici, ističu da skretanje s puteva i pokušaj pljačke srbskih sela donosi fatalne posledice.

- Srbi imaju otrovne strele i koga rane, taj smrti ne može pobeći - zabeležio je fratar Arnold iz Libeka, dodajući da se se srbski strelci brzo i vešto kreću šumama koje prate puteve.

Svi srbski drumovi imali su čuvarsku službu čiji je zastrašujući izgled opisao vizantijski diplomata i istoričar Nićifor Grigora.

- Iznenada, iskočiše neki ljudi iz onih provalija i stena obučeni u nekakve crne odeće koje su bile od vune i koža, nalik na demonska priviđenja. Većina je imala u rukama oružje za boj prsa u prsa. Neki su rukama imali i samostrele. Međutim, radilo se o dobronamernim ljudima koji su objasnili da su čuvari puteva i da im je zadatak da spreče svakog ko radi pljačke krišom hoće da dođe u obližnje krajeve - odahnuo je Grigora.

Nemanjići su znali da uspeh države počiva na bezbednosti trgovine, o čemu je ostao trag u Dušanovom zakoniku. Član 118 naglašava: "Trgovce koji idu po carevoj zemlji nema pravo nijedan vlastelin, niti bilo koji čovek silom uznemiravati ili prigrabiti robu".

Zakon je obavezivao da na bezbednost putnika paze i usputna sela:

- Ako li ne budu uščuvali stražu, koja se šteta, ili razbojništvo, ili krađa i zlo učini u tom brdu u pustoši, da plaćaju okolna sela kojima je zapoveđeno da čuvaju put - pisalo je u Zakoniku.

Srbski zakoni odredili su i stroge standarde za "padališta", mesta gde su putnici mogli da odmore bez bojazni da će biti pokradeni, što je pozitivno uticalo na imidž zemlje.

Putevi u srednjovekovnoj Srbiji bili su zvanično kategorisani, otkrio je u starim poveljama veliki istraživač dr Gavro Škrivanić:

- Cestom se označavao onaj koji je pripadao glavnoj putnoj mreži, dok je pojam put načelno predstavljao saobraćajnicu od lokalnog značaja. U srednjovekovnim srbskim poveljama nalazimo i na naziv drum, od grčke reči dromos. Nazivom kolnik se obeležavao put kojim saobraćaju kola - pisao je Škrivanić.

Izgradnja saobraćajnica je generalno bila državni posao, ali neke su finansirale zainteresovane trgovačke kompanije iz primorja. Putevi su građeni i kao zadužbine, o čemu je nađeno svedočanstvo uklesnao na kamenom krstu u hercegovačkom selu Humu: "Neka se zna kako probi Raosav Vukićević put za dušu materinu".

Pogled s grada Brvenika na put u klisuri Ibra

BEZBEDNOST U VISINI

RELJEF brdsko-planinske Srbije na granici vizantijske i papske Evrope bio je ispresecan snopovima saobraćajnica koje, po pravilu, nisu išle rečnim dolinama.

- Srednjovekovni putevi kojima su išli karavani konja, odnosno tovarna stoka, obilazili su duboke klisure i močvarne doline, a držali su se strana i planinskih grebena - zabeležio je veliki geograf Jovan Cvijić. - Putevi na visini čuvali su putnike i karavane od odrona, bujica, ali i od naoružanih razbojnika, koji su nazivani "gusari". U slučaju napada na karavan, konji natovareni robom su rasterivani da bi što manje njih bilo uhvaćeno i pokradeno.

SREDNJOVEKOVNA TEHNOLOGIJA

SREDNJOVEKOVNE saobraćajnice su pažljivo konstruisane. Kako je otkrio dr Škrivanić, na mestima gde je put prelazio preko humusa osnova je izrađivana od krupnijeg kamenja pobodenog u zemlju preko koga je nasipan postavljan tucanik ili šljunak, a na kraju tanak sloj zemlje radi vezivanja.

- U brdskim krajevima, gde je osnova bila tvrda stena, put je oivičavan većim kamenim pločama, a zatim nasipan sitnijim kamenom. Građene su i niske široke stepenice na koje su konji mogli lakše da se oslanjaju - zabeležio je Škrivanić.