Kraljev put bez povratka

Na put u Marselj kralj je krenuo 4. oktobra 1934. godine, sat pre ponoći, s Topčiderske stanice, u pratnji kraljice Marije, kneza Pavla i kneginje Olge. Plan je bio da dvorskim vozom idu do Kosovske Mitrovice, gde su stigli sutradan oko osam sati, a da zatim put nastave automobilima do luke Zelenika u Boki Kotorskoj, gde ih je čekao razarač "Dubrovnik", kojim je sutradan, 6. oktobra po podne, trebalo da krene za Marselj.

Na Topčiderskoj stanici pre polaska bilo je mirno, bez gužve i bez uobičajenih protokolarnih detalja prilikom ispraćaja suverena. Pred ulazak u voz Aleksandar je posvetio desetak minuta francuskom otpravniku poslova gospodinu Knobelu. Vidljivo je bilo da kralj ispod pazuha drži pregršt ozbiljnih francuskih časopisa i novine. Diplomata iz Ke d`Orseja je odmah u šali zapazio:

"Vaše veličanstvo, za put niste izabrali mnogo veselu lektiru?!"

Kralj je, smešeći se, odgovorio:

"Ne osećam potrebu za zabavom, ali sam vrlo radostan što idem u Francusku, gde imam nekoliko prijatelja."

"Ja takvih znam najmanje 42 miliona", odgovorio je gospodin Knobel.

Za kraljevo putovanje kroz zemlju preduzete su samo uobičajne mere predostrožnosti: ministar unutrašnjih poslova izdao je naređenje da se izvrši diskretno obezbeđenje ovoga puta, dok je ministar vojske umoljen za vojničko obezbeđenje železničke pruge Topčider - Kosovska Mitrovica.

Knez Pavle, kneginja Olga i kraljica Marija izlazle sa razarača "Dubrovnik"

Kraljeva želja je bila da u otvorenom automobilu prođe kroz Crnu Goru i pozdravi podanike iz kraja u kome je rođen i odakle potiče loza njegove majke, ćerke kralja Nikole Petrovića. Iako mu vremenske prilike nisu išle naruku, on nije odustao od toga da putuje otvorenim kolima, jer je želeo da pozdravi mnogobrojni i znatiželjni narod. Povremeno su naleti vetra šibali lica putnika. Bez obzira na to, Aleksandar je s ponosom pokazivao krajolike kroz koje su prolazili knezu Pavlu i kneginji Olgi, kojima je to bio prvi odlazak u Crnu Goru. Na putu ka Cetinju, jedino su se kratko zadržali u Rijeci Crnojevića, da bi se kralj i njegova pratnja presvukli. Francuska spisateljica Klod Elan u knjizi "Život i smrt Aleksandra I kralja Jugoslavije" tvrdi da je, usput, razgovarao i s predstavnicima lokalnih vlasti i da im je obećao da će doći u lov na divlje patke i pelikane naredne godine.

- Na putu ka Cetinju pratila ih je kiša koja je lila kao iz kabla. Centralni grad Zetske banovine ukrašen ćilimima, ukrasima od hartije i zastavama pružao je tužnu sliku pokislih dekoracija. Aleksandra su poveli do njegove rodne kuće, koja je tada bila oficirski dom. Sa uzbućenjem je pokazivao svom rođaku sobe u kući, obnavljajući uspomene iz najranijeg detinjstva - piše Klod Elan.

Međutim, mitropolit Gavrilo Dožić, potonji patrijarh, u svojim memoarima daje sasvim drugačiju sliku dočeka kralja Aleksandra u njegovom rodnom gradu.

- Kralj Aleksandar došao je u društvu kraljice Marije, kneza Pavla i ministra spoljnih poslova Jevtića, kao što je obećao da ćemo se videti uoči polaska za Francusku. Dočekao sam ih sa banom Zetske banovine Mujom Sočicom. Kralj Aleksandar se zadržao na Cetinju da se malo odmori. Dan je bio vedar kao retko kad. Sunce je tako toplo sijalo. Nebo je bilo vedro, bez oblaka i vetra. Bio je to pravi sunčani jesenji dan - pisao je patrijarh Dožić.

Nažalost, ovo neće biti jedina kontradiktornost u svedočenjima u vezi sa ovim putem i samim atentatom na jugoslovenskog kralja.

Porodica u tužnoj povorci

Posle zadržavanja u Budvi, gde je kraljica svom mužu i roćacima pokazala vilu koja je tek bila izgrađena u Miločeru, Karađorđevići su otišli do Zelenike, gde su se ukrcali na"Dubrovnik".

Uprkos umoru posle putovanja, kralj je imao duže susrete s predstavnicima Herceg Novog i brodskim oficirima. Meteorološki izveštaji su najavljivali loše vreme na moru, a kako kralj nije baš najbolje podnosio putovanje brodom, knez mu je savetovao da odustane od putovanja razaračem i da krene vozom preko Beča ili Simplona. Kralj nije hteo za to ni da čuje.

Pošto nije uspeo da ubedi brata od strica, knez Pavle je insistirao na tome da kraljica Marija odustane da prati muža i da otputuje vozom. Kralj se u ovom ubeđivanju pridružio knezu, a ministru dvora Antiću, koji je bio zadužen da brine o kraljici, Aleksandar je rekao:

"Antiću, jeste li zadovoljni?"

Godinama se u dvorskom okruženju pričalo o tome da je, dve godine ranije, poznata ruska proročica Nađa savetovala Aleksandra:"Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom." Sticajem okolnosti, kraljica je zbog uzburkanog mora odustala od putovanja brodom, a kralj je, ipak, našao smrt na točkovima automobila. Sve to je možda mitologija koja prati monarhe i kojom se hrani narodna mašta posle nekog velikog tragičnog događaja. Ali ono što je ministar dvora Antić napisao u svom dnevniku ne spada u te slučajeve. Naime, pripremajući garderobu za put, kraljica nije zaboravila da ponese duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija. "Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano, ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?" - pitao se ministar Antić. "Uostalom, sam kralj je pri odlasku govorio knezu Pavlu o svome testamentu koji se nalazi u dva zapečaćena pisma, jednom adresovanom na kraljicu Mariju, a drugom na predsednika vlade."

Jedan istinit događaj, pre ukrcavanja na brod, mogao bi da se tumači kao zlokobno predskazanje. Kralj je 6. oktobra, u pratnji bana Zetske banovine Muje Sočice i mitropolita cetinjskog Dožića, posetio manastir Savinu, blizu Herceg Novog. Kada su stigli u Savinu, suveren je zatražio da vidi žezlo Svetog Save, ali sveta relikvija je uoči toga dana bila odneta na izložbu u Kotor. Pošto je zapalio četiri sveće, za sinove, ženu i srećan put, prišao je zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro.

- Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne osgavila težak utisak - zapisao je mitropolit Dožić. - Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do "Dubrovnika", gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj s mrtavačkim zvonjenjem. Složili smo se da u životu ima često sudbonosnih znakova koje Bog otkriva ljudima, kao što je bio slučaj s kraljem Aleksandrom u manastiru Savini.

Na rastanku, pre no što će razarač isploviti, Aleksandar je bio vedar i dobro raspoložen. Stegao je kraljičinu ruku, zagrlio svoju rođaku i potapšao kneza Pavla, koji mu je kazao: "Do skorog vićenja!"

Kralj je odgovorio: "Ko zna..."

Kraljica Marija je već silazila niz spepenice, ali se odjednom okrenula i vratila nazad. Stala je pred kralja. Aleksandar je zbunjeno gledao svoju suprugu:

"Šta ćeš sad?" - upitao je namah.

Ona je pružila ruku komandantu razarača Paviću, koji je stajao pored kralja, i rekla:

"Zaboravila sam da poželim srećan put kapetanu." Poslednji put je pogledala kralja, i sišla na kej. Da li je kraljica podlegla potajnoj strepnji?

DETALJ KOJI JE MOGAO DA PROMENI SUDBINU

Postoji jedan važan detalj pre iskrcavanja koji je mogao da izmeni kraljevu sudbinu. Jugoslovenska obaveštajna služba u Parizu dobila je 9. oktobra pre podne obaveštenje iz Italije da će atentat na kralja biti izvršen u Marselju, da su tamo već upućeni teroristi, a jedna njihova grupa ostala je u Parizu za slučaj da atentat tamo ne uspe. Neki francuski istraživači došli su do podataka da je tu poruku kralju preneo generalni konzul u Marselju Lazarević, neposredno pre iskrcavanja:

- Veličanstvo, ne treba da se iskrcavate u Marselju. Dobio sam alarmantna obaveštenja. Nameravaju da vas ubiju - govorio je Lazarević.

Kralj je odbio, ne želeći da obmane Bartua. Uostalom, rekao je,"više nema vremena za povlačenje", a zatim je odlučno dodao: "Ne boji se valjda jedan kralj dvojice probisveta i mangupa."