Stejt department bez objašnjenja razlike između „Panamskih papira“ i „Vikiliksa“

Portparol Stejt departmenta Mark Toner nije mogao da odgovori na pitanje novinara u čemu je razlika između objavljivanja „Panamskih papira“ i dokumenata „Vikiliks“, budući da je stav SAD o Džulijanu Asanžu i Edvardu Snoudenu uvek bio čvrst i karakterisao ih kao kriminalce, a obelodanjivanje tajnih dokumenata kao krađu.

Mnogi mediji u SAD su nakon objavljivanja „Panamskih papira“ postali sumnjičavi, budući da se u njima nisu spominjali državljani Amerike, dok su stručnjaci njihov izostanak protumačili kao nedostatak finansijske transparentnosti, ocenjujući da ne postoji potreba da građani svoje pare čuvaju u inostranstvu kad ionako mogu da ih kriju kod kuće.

„Vi podržavate objavu ’Panamskih papira‘, je li to istina? Međutim, u slučaju ’Vikiliksa‘ i Edvarda Snoudena, vlasti SAD su govorile o krađi. Zašto?“, upitao je novinar AP Met Li Tonera za vreme redovnog brifinga u Stejt departmentu.

Iako je potvrdio da je pitanje apsolutno legitimno, Toner nije mogao da odgovori na njega, rekavši da će se o tome izjasniti nešto kasnije.

„Mi smo govorili o tome da svaka profesija, uključujući i pravni sektor, treba da ima određenu dozu poverljivosti. Sada ne mogu da kažem da li ćemo i ovaj slučaj posmatrati kao krađu informacija“, rekao je Toner.

Vlasti SAD su u slučaju „Vikiliksa“ zauzele veoma čvrst stav, nazivajući obelodanjivanje tih dokumenata krađom, a predstavnica Stejt departmenta Džen Psaki svojevremeno je govorila da nijedan patriota ne bi objavljivao tajne informacije svoje zemlje i podvrgavao ljude opasnosti.

„Očigledno je da je u pitanju klasičan primer licemerja. Sa jedne strane, američke vlasti pokušavaju da podrže obelodanjivanje tajnih dokumenata, dok u slučajevima kada su oni na tapetu — odgovorne za to nazivaju izdajicama. U pitanju je trend, izgleda“, objasnio je bivši agent FBI Kolin Rouli.