Za njega nije bilo povlačenja

Ne ume država uvek da ceni svoje heroje. Seti ih se kad je potrebno ratovati, dodeli poneki orden, a onda ih često zaboravi, prepusti sudbini, da skončaju daleko od slave i poštovanja koje su zaslužili. Na jednog od takvih junaka, Vojislava Mijailovića Raćovca, podseća valjevski publicista Milorad Radojčić u svojoj knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci u ratovima 1912–1918”.

Bio je Vojislav, rođen 1883. godine mioničkom selu Planinica, kao i većina momaka tog doba, skroman zemljoradnik, koji je u mladosti savladao i zanat drvodelje da bi lakše mogao da se izdržava. Služio je vojsku kao što otadžbina nalaže i tamo unapređen u čin pešadijskog podnarednika.

Odmah po mobilizaciji za srbsko-turski rat našao se u prvim borbenim jedinicama upućenim na front, potom i sa onima koje su učestvovale u srbsko-bugarskom ratu. Isticao se, kažu, hrabrošću i junaštvom. A sve je, ispostavilo se, bila samo priprema za Veliki rat, koji će uslediti 1914.

U jesen te godine pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac zatekao se na Drini. A onda na Mačkovom kamenu kod Krupnja. Tu je praštalo na sve strane. Protivnik je organizovao silovit udar i u srpske redove stigla je komanda da se sa dotadašnjeg povuku na rezervni položaj.

Svi su to učinili, osim Vojislava, koji je u rovu ostao sam s puškom i tri sanduka bombi. Situacija, naizgled, beznadežna. Ne i za hrabrog seljaka iz Planinice. Sačekao je da se neprijateljski vojnici približe na pogodno odstojanje i onda natčovečanskom snagom počeo da aktivira bombe i baca ih u pravcu plavih uniformi...

Srbska vojska na rezervnom položaju, začuvši grmljavinu bombi, iščekivala je novi napad Austrougara. On, međutim, nije usledio. Naprotiv, videli su da se neprijatelj povlači. U neverici, srbski vojnici sređuju svoje poljuljane redove i vraćaju se prema rovovima gde su prethodno bili.

Tamo su zatekli gotovo nestvaran prizor – na desetine tela austrougarskih vojnika raznetih bombama. I Raćovac, jedva živ. Sav krvav, u ritama, izranjavljen protivničkim kuršumima, s teško povređenom levom rukom. Brzo je iznet iz rova, ukazana mu je pomoć, spasen život. I on je spasao život mnogima od svoje sabraće.

Vojislav Mijailović Raćovac za ovaj podvig odlikovan je zlatnim vojničkim Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima. Oporavio se od teških rana i odmah tražio da se vrati u svoju jedinicu. Prešao je Albaniju, stigao na Krf, potom učestvovao u slavnom pohodu, povratku u otadžbinu, proboju Solunskog fronta.

Milorad Radojčić u svojoj knjizi navodi da su neki Raćovčevi savremenici tvrdili da je na Solunskom frontu zaradio još jednu Karađorđevu zvezdu, ali za tu tvrdnju nisu pronađeni pisani dokazi, tako da se pretpostavlja da je reč o nekom drugom odlikovanju za hrabrost.

S najmanje jednom Karađorđevom zvezdom i drugim ordenjem vratio se ovaj junak posle rata u svoju Planinicu gde je obrađivao hektar i po zemlje i živeo skromno, povučeno. Pravio je predmete od drveta, bavio se kolarskim zanatom, priča se da je bio vešt i pedantan majstor.

Nikad se nije ženio, bio je, kažu, veoma razočaran odnosom države prema svojim herojima. Ubrzo je počeo da pije, postajao sve siromašniji, čak je, izgleda, i svoja odlikovanja prodao, navodi Radojčić, prenoseći saznanja o ovom junaku iz dostupne literature, ličnih istraživanja i iskaza Raćovčevih bližih i daljih potomaka.

Umro je u martu 1944, u kući svog komšije i rođaka. Sahranjen je na seoskom groblju u Planinici, a nadgrobni spomenik podigao mu je drugi komšija, takođe dalji srodnik. Po svemu sudeći, nijedna fotografija Vojislava Mijailovića Raćovca nije sačuvana.

Slobodan Ćirić,
Politika