Ratko Mladić kao ``poslednja`` tačka evropskog puta Srbije

25. maja 1993. godine Organizacija Ujedinjenih Nacija osnovala je „Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica, odgovornih za ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava, počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije počev od 1991. godine“. Deklarisani cilj nove strukture sa toliko patetičnim nazivom bio je: „uspostavljanje pravde prema žrtvama ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida počinjenih tokom ratova u Jugoslaviji od 1991-2001. godine, i kažnjavanje odgovornih za te zločine“. U suštini, Haški sud, smešten u mirnom banjskom izletištu u zapećku Evrope, započeo je novu fazu rata protiv Srbije. Bez metaka i bombardovanja, „natovski pravni bataljon“ je nastavio da ubija tu zemlju, prekomponovanjem istorije krvavog raspada Jugoslavije, utvrđujući krivicu i prebacujući odgovornost za patnju svih ratova ’90-ih samo na jedan narod – Srbe…

Teško je reći da li je beogradska vlast pripremala čestitke za dan osnivanja Haškog tribunala, ali je ujutro 26. maja 2011. godine upravo Predsednik Srbije Boris Tadić, čovek poreklom iz Sarajeva, saopštio domaćoj javnosti da je uhapšen komandant vojske bosanskohercegovačkih Srba – general Ratko Mladić. „U ime Republike Srbije objavljujem da je rano ujutro u toku operacije sprovodene uz koordinaciju bezbednosno-obaveštajne službe (BIA) i Službe za utvrđivanje ratnih zločina, uhapšen Ratko Mladić. Ovim hapšenjem Srbija je sprala sa sebe veliku ljagu“. Nekoliko sati kasnije, Tadić je na specijalno sazvanoj konferenciji za novinare objašnjavao ošamućenoj Srbiji: „Na taj način mi smo završili težak period naše istorije i skinuli taj teret sa pleća našeg naroda. Sada se otvara nova stranica, i mi ćemo raditi na procesu pomirenja u regionu“. I pravdajući izdaju, dodao je da će „završetak istrage podići nivo međunarodnog kredibiliteta Srbije“.

General Mladić je ključna figura rata u Bosni. Rodoljub, državnik i profesionalac najvišeg vojnog ranga, poznat je daleko van granica Balkana. On je jedan od onih koji se u veoma teško vreme za Otadžbinu nisu bojali da na svoja pleća prihvate odgovornost za budućnost zemlje, koga zbog časti, hrabrosti i junaštva, kao i odanosti Otadžbini poštuju saveznici, a neprijatelji se plaše. Čovek, čiji je podvig postao stub nacionalnog identiteta Srba, čija vojska je faktički pobedila u ratu, dokazujući celom svetu da Srbija nikada neće pristati na ulogu natovskih satrapa. Stoga su tokom svih ovih godina postojanja Tribunala, od strane NATO stizali zahtevi za njegovo izručenje.

Prve optužbe „natovskog pravnog bataljona“ bile seu izrečene Generalu još u julu 1995. godine, u njegovom odsustvu. One su se sastojale iz 16 tačaka, uključujući i optužnicu za „genocid“ i „zločine protiv čovečnosti“, u vezi sa višemesečnom opsadom grada Sarajeva od strane srbskih trupa pod komandom Ratka Mladića. U novembru iste godine Haški sud je podigao drugi paket optužnica, sada već sa 20 tačaka, uključujući laž o događajima u Srebrenice, koja je brzo prihvaćene od čitave antisrbske zajednice i koja je velikog rodoljuba „nagradila“ ponižavajućim nadimkom „Srbski kasapin“.

1996. godine, odmah nakon razrešenja Generala sa položaja načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, snage Alijanse su postavile zahtev njegovog isporučivanja u Haški tribunal. Spoljni neprijatelji Srbije i nisu krili svoje namere: prvi Visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti, Ketrin Ešton, izjavila je da general Mladić bez odlaganja mora biti predat Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. „Puna saradnja sa Haškim sudom će postati glavni uslov koji će približiti Srbiju ulasku u EU“, jasno i nedvosmisleno je izjavila baronesa. Brisel je, ne jedaput, naglasio da „nedovoljan nivo saradnje zvaničnog Beograda po pitanju hvatanja ratnih zločinaca“ predstavlja glavnu prepreku u pregovorima oko ulaska Srbije u EU, i takođe zatražio izručenje Ratka Mladića.

A unutrašnjim neprijateljima Srbije se veoma žurilo u EU tako da je u oktobru 2010. godine srbska vlada objavila da visinu nagrade za informaciju o lokaciji Generala Mladića povećava sa 5 na 10 miliona evra. Na čast Srbima, nije se našao takav Srbin koji bi želeo da zaradi ovu pozamašnu sumu.

U novembru 2010. godine u Beograd je stigao glavni tužilac Tribunala Serž Bramerc, koga su na najvišem državnom nivou uverili da „Naša zemlja vodi intenzivne potragu za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem koji su još uvek na slobodi i radi na uspešnom završetku saradnje sa sudom u Hagu“. Belgijanac Bramerc, koji je u više navrata naglašavao da je jedan od prioritetnih zadataka Međunarodnog tribunala u Hagu – hapšenje i odvođenje u tamnicu Ratka Mladića, „gubernatorski“ je porazgovarao sa predstavnicima vojne obaveštajne službe i nacionalne službe državne bezbednosti Srbije. O promenama u obimu i metodama „lova“ na Mladića, nakon posete Bramerca, izjavu je dao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije, Ivica Dačić. On je naglasio da se u potragu za Mladićem, koja je ranije bila isključivo odgovornost snaga državne bezbednosti, aktivno uključilo i njegovo ministarstvo, „što podrazumeva širu kontrolu i praćenje lica, iz kruga osumnjičenih za podršku progonjenih, kao i jačanje operativno-istražnih aktivnosti“.

"Poslednja" tačka na putu u EU bila je u selu Lazarevo, gde je u rano majsko jutr stigao interventni odred srbskih policajaca. General Mladić je bio uhapšen, i otpočelo se sa užurbanim pripremama za njegovo izručenje u Hag.

Ali, vratimo se intervjuu Borisa Tadića toga jutra. I obratimo pažnju na rečenicu: „…mi smo završili težak period naše istorije i skinuli taj teret sa pleća našeg naroda„. Još jednom naglašavam, to su reči Tadića – Predsednika Srbije. SRBIJE!, ne SAD-a, ne Nemačke, ne Kraljevine Holandije… On je rođen u Sarajevu, i ceo život živeo u Beogradu i odlično zna jezik na kome je izgovorena ova rečenica. I kao profesionalni političar, odlično razume značenje reči o „teretu naroda„… U suštini, ono što je rekao predstavlja Tadićevo faktičko priznanje kolektivne krivice Srba. Krivice za nepočinjene zločine u ratu, koji Srbi nisu ni započeli. Ratu za odbranu svoje državnosti i prava da žive na zemlji predaka.

Tadić je rekao da se pred Srbijom „sada otvara nova stranica“. Stranica života pod rukovodstvom onih koji su učestvovali u planiranju i sprovođenju najpre operacija na uništavanju Jugoslavije, a potom i suverene države Srbije? Da li je vredelo otvarati „novu stranicu“ istoriji zemlje izdajom njenih najboljih sinova, ponižavajući nacionalno dostojanstvo svojih građana i pljujujući na čast i dostojanstvo onih, za koje Srbstvo nije samo prazna reč?

Još jedno „slučajno podudaranje datuma“. Na dan Mladićevog hapšenja, u Beograd je doputovala Ketrin Ešton. Raportirajući pred baronesom o hvatanju „međunarodnog kriminalca“, beogradska vlast teško da je podsetila Ketrin o natovskim raketama i udarima bombi, o pogibiji hiljada mirnih građana, o rekama izbeglica i zastrašujućim posledicama života na zemlji zagađenoj osiromašenim uranijumom. Naprotiv, Tadić je galantno primetio da se Ešton „obraća onim ljudima koji su uvek verovali u Srbiju… Želim da joj se zahvalim na tome“. I to treba shvatiti kao saglasnost sa izjavom baronice, da ona „pozdravlja hapšenje Mladića kao važan korak napred za Srbiju i ogroman uspeh za međunarodnu zajednicu“.

Natovska zajednica je, ne skrivajući radost i ne čekajući da počne zasedanje Haškog Tribunala, izdala Generala Mladiću optužujući presudu. Jedan od prvih koji su reagovali na beogradske događaje je Generalni sekretar UN-a, Ban Ki Mun, koji je rekao da je hapšenje Mladića – „istorijski dan za međunarodnu pravdu, i da označava napredak, koji smo postigli u nastojanju da se spreči izbegavanje pravde“.

Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen je, pozdravljajući hapšenje Generala, rekao da: „Posle 16 godina nakon donošenja presude Mladiću po optužbi za genocid i druge ratne zločine, njegovo hapšenje, konačno, pruža priliku za trijumf pravde“. Nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je da smatra da je „ovo je važna vest ne samo za Balkan, već i za ceo kontinent“. Njen ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele je definisao hapšenje Ratko Mladića kao korak „na postavljanju temelja mirnoj budućnosti celog balkanskog regiona“.

Predsednik SAD Barak Obama je izjavio je da „aplaudira svom srbskom kolegi Tadiću“, a potpredsednik Džozef Bajden je čak izvoleo da uputi telefonski poziv Borisu Tadiću. Državni sekretar Hilari Klinton, najavila je da dolazi „velikog dan za međunarodno pravosuđe“, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD-a, Ben Rouds čestitao je srbskoj vladi na „pobedi“.

Beogradskim vlastima je čestitao i Ministar inostranih poslova velike Britanije, Vilijam Hejg: „… to je dokaz njihove posvećenosti saradnji sa Međunarodnim sudom pravde za bivšu Jugoslaviju“. Predsednik Francuske, Nikola Sarkozi, je precizirao da je „Srbija napravila korak više na putu pristupanja EU“. Njemu je radosno uzvratio komesar za pitanja politike proširenja i susedstva, češki socijal-demokrata i diplomac Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose, Štefan File: „Hapšenje eliminiše veliku prepreku, koja stoji na putu Srbije u Eu“.

Šef MIP Turske, Ahmet Davutoglu, nazvao je hapšenje Generala velikim korakom Srbije „kako ka evroatlantskim integracijama, tako i na putu da zauzme poštovan položaj u međunarodnoj zajednici“. Nije iznenađujuće što je odmah posle njega saopštenje izdala i pseudo-predsednica lažne države „Kosovo“ Atifeta Jahtjaga: „Slanje Mladića u Hag će postati primer za privođenje svih prestupnika odgovornosti“. Ministar spoljnih poslova Kanade Džon Berd je izrazio zadovoljstvo činjenicom «da će se general pojaviti pred međunarodnim sudom“.

Uverenost natovske bande podržao je i Boris Tadić: „Svima koji su pomagali Mladiću, biće suđeno“.

Postoji i još jedan detalj koji je prethodio hapšenju Mladića. U aprilu 2011. godine, Severnoatlantski savet je uputio zahtev Srbiji o uspostavljanju Individualnog akcionog plana delovanja na partnerstvu sa NATO-om. I već u junu iste godine, inicirajući zloglasni proces nad Mladićem, NATO se vraća u Srbiju, nakon što je u Beogradu sproveo jednu od najvećih godišnjih organizacionih aktivnosti – konferenciju strateških vojnih partnera. I da bih odagnala sumnju u prave namere beogradskh vlasti, navešću citat ministra odbrane Srbije, Dragana Šutanovca: „Konferencija ima izuzetno važan vojni, a ne politički karakter. Izuzetno je važno što Srbija može da prikaže sebe kao partnera na koga se mogu osloniti, ne samo članice NATO-a, već i predstavnici drugih zemalja“. I dodao da sprovođenjem ove vojne konferencije, Beograd potvrđuje „evropsku perspektivu Srbije“.

Nakon konferencije, predsednik Vojnog komiteta NATO-a, admiral Žampaolo di Paola sastao sa zvaničnicima srbskih oružanih snaga i razmatrio konkretna pitanja reforme Vojske i vojne saradnje NATO-a i Srbije. Upravo ovde, u spajanju nespojivog i leži glavna politička intriga: Srbija, formalno poštujući vojnu neutralnost, održava pri tom ulazak u EU, kao glavni spoljnopolitički prioritet. I ovde vlasti treba da se zamisle jer se mišljenje političke elite, ne poklaapa mišljenje naroda… I evo već 2014. godine Vojska Srbije učestvuje u vežbama oružanih snaga SAD-a i NATO-a u Nemačkoj, čiji je zadatak bio definisan kao ocena borbene gotovosti Alijanse u suprotstavljanju ruskoj agresiji. I još jedno pljuvanje na nacionalnu svest: u vežbama su učestvovali i vojnici takozvanih „Kosovskih snaga bezbednosti“. Ništa ne čudi ni što je 2014. godine usvojen, a u januaru 2015. godine odobren Individualni akcioni plan partnerstva između Srbije i NATO-a. Na sajtu Alijanse je diplomatski napisano, da je ta koordinacija u vezi sa potrebom jačanja dijaloga i praktične saradnje, posebno u oblasti vojne reforme. Ali, u suštini, ovo predstavlja najviši nivo saradnje sa zemljama koje nisu članice NATO-a. Taj plan je poslednji korak pre formalnog članstva u NATO.

Sramni dani izdaje se ne slave. Mada treba pamtiti dan hapšenja Generala. Proći će vreme, i narodna pametarnica će sve staviti na svoje mesto. Podvig Ratka Mladića, zajedno sa herojima iz Srbije, već je zlatnim slovima upisan u svetsku istoriju. A o Borisu Tadiću možda će se pamtiti samo jedno: on je 26. maja 2011. godine bio na čelu vlasti koja je izdala Generala i svoj narod.

Fejsbuk reporter