Najbolji ruski akvarelista u galeriji Miljković na Zvezdari

Sergeja Alduškina smatraju jednim od najboljih ruskih, a često se može čuti i svetskih, akvarelista. U Srbiji ga ljubitelji umetnosti znaju zahvaljujući nizu izložbi koje je organizovala slikarka Mirjana Stojanović — pa je susret u Galeriji Miljković na Zvezdari bio zapravo susret starih prijatelja.

Za ovu priliku Alduškin je odabrao ne samo da pokaže stotinak svojih radova naslikanih u Srbiji, već je pred posetiocima naslikao i mrtvu prirodu sa samovarom, koja je prodata u dobrotvorne svrhe. Novac je dobilo udruženje volontera za pomoć starim licima.

Alduškin je završio čuvenu likovnu akademiju „Surikova“ u Moskvi i specijalizaciju u Francuskoj, da bi se odmah potom vratio u rodni kraj, svoje selo Maroskino, pored reke Volge.

Ljubav prema rodnom kraju i njegova lepota bogato se prenela na njegove slike, a odatle, bukvalno po celom svetu. Upoznao je evropske gradove, muzeje, i sa svakog putovanja donosio mnogo novih slika. Za jednu takvu kolekciju akvarela iz Jerusalima je i dobio nagradu Ruske akademije umetnosti kao najbolji akvarelista. U Srbiji ga ljubitelji umetnosti znaju zahvaljujući nizu izložbi koje je organizovala slikarka Mirjana Stojanović.

„Mislim da umetnik mora da čini dobra dela, inače nije umetnik“, objašnjava Alduškin u razgovoru za Sputnjik dodajući da je ovo njegov jedanaesti dolazak u Srbiju.

„Ovde se osećam kao kod rođene kuće. Mirjana, koja organizuje izložbe, veoma je aktivna, poziva nas u koloniju gde se mi družimo, radimo i uživamo. Bio sam u mnogo gradova u Srbiji i gde god sam išao, toplo sam dočekan“, kaže Alduškin za Sputnjik.

Znamo da vas pozivaju u mnogo zemalja, gde ste takođe veoma slavni. Tamo imate svoje obožavaoce, one koji već imaju, kao i ovde, čitave kolekcije vaših slika. Ipak, ne verujem da ste negde bili baš 11 puta?

— U Evropi je to drugačije i tamo idem samo da radim, da vidim muzeje. Tamo sam sâm, ili sa galeristima. Ovde je drugačije, ovde postoji kontakt sa ljudima, pozivaju me u goste, stičem prijatelje i mnogo, mnogo dobrih stvari se događa.

Kad se kaže ruski slikar, kao da nije ništa rečeno. Vi živite u malom selu koje sam ja videla i koje izgleda zaista kao bajka. Recite nam nešto o svom zavičaju.

— To je republika Marij El na Srednjoj Volgi. Predivna priroda gde se smenjuju šume i ravnice, veoma lepi predeli. Reka Volga je za mene život i inspiracija. Bez nje, bez mog sela u kome znam svaku stopu, svaki žbun i svaku travku, mislim da ne bih mogao da živim. Uvek mi je teško kad sam daleko i želim da se vratim kući.

Da, ali to je ipak selo. Da li ste nekad poželeli da živite u nekom velikom gradu, u Moskvi na primer?

— Isključeno, nikako u velikom gradu ne mogu da živim, u Moskvi ne mogu da boravim više od tri dana. Gde god sam, treba mi tišina, a imam je samo u svom domu, u tom divnom mestu se dobro osećam i radim. Tamo mi dolaze prijatelji, ceo moj život je tamo. Potrebu za „svetskim“ životom zadovoljavam putujući. Mnogo i često putujem i to mi uvek donosi nova i nova iskustva i zadovoljstva. Često sam i u Moskvi gde izlažem svoje slike, priređujem izložbe, družim se sa prijateljima… Ali uvek se vraćam u Maroskino.

Koliko mi je poznato, pored bavljenja slikarstvom, vi tamo radite i još nešto zanimljivo?

— Tamo već deset godina od očeve kuće pravim muzej. Moj otac je bio samouki slikar, iza sebe je ostavio mnogo radova i ideja je da napravim i izložbeni prostor gde bih pozivao prijatelje umetnike da izlažu svoje radove, da pozivam goste koji će u toj atmosferi moći da stvaraju.

Koje ste nam slike doneli, ovde nije samo Srbija?

— Naprotiv, ovde je sve što sam deset godina radio u Srbiji družeći se sa prijateljima slikarima.

Pa, ipak, čini mi se da nije sve srbsko. Vidim sliku Nataše koja sedi, i koju bih rado kupila.

— Nataša jedina nije iz Srbije, ali se odlično uklapa u ideju izložbe. I nju ne možete da kupite. To je jedan od onih radova koje ja ostavljam u svojoj škrinji.

Šta se s tim radovima događa, i šta sve ima u škrinji?

— Svaki umetnik sebi treba da ostavi samo što mu je dragoceno i što znači podsticaj za dalje stvaranje. To je ono što ostavljam za budućnost. Veoma sam srećan što je na neki način uspostavljena harmonija između mene kao umetnika, i ljubitelja umetnosti. Moje slike se odlično prodaju i u Rusiji i po celom svetu, ali i da nije tako, nastavio bih da slikam — za svoj sanduk-riznicu.

Ima li tamo mnogo slika?

— Ne, ja biram. Tamo ima oko 80 slika, to je negde oko deset posto od onoga što sam naslikao.

Dođite opet.

— Naravno, sigurno ću doći.