Hrabrost pradede Stevana - albanska golgota

Albanska golgota ima u  sebi nečeg epskog, savremenom čoveku današnjice neshvatljivo. Prvi svetski rat je ostao upamćen po ogromnim gubicima i velikom broju žrtava. Naročito  za nas Srbe. Cijena kojom je plaćena sloboda  bila je previsoka. Međutim, ti veliki ljudi nisu žalili svoje živote, verujući u bolje sutra.

Oktobra 1915.godine srbska vojska je ratovala  protiv Nemaca, Austrougara i Bugara. Nemci, kao najjača vojna sila, nisu mogli shvatiti toliki otpor  i snagu Srba.  U novembru mesecu 1915.godine, posle jakih borbi,  na Kosovo polje se slila gotovo sva srbska vojska, izbeglice, kralj, regent, vlada. Vladala su pomešana osećanja. Da li će  se ponoviti istorija? Da li će Kosovo polje postati konačno mesto stradanja Srba? Donešena je istorijska odluka - nema predaje. Srbska vojska sa kraljem, uputila se prema planinama iznad Peći i Prizrena, preko Crne Gore i Albanije, na Krf...

Svo teško naoružanje, topovi  i artiljerija je uništena ili zakopana. Kolone srbskih vojnika su krenule na svoje putovanje koje će ostati zapisano velikim slovima u istoriji Srba. Jedan od vojnika, u zakrpljenoj uniformi, sa torbicom na ramenu, bio je i Stevan Pavlović, pradeda moje dece.  

Momčić, rođen 1894.godine, sa svojih 20 godina odazvao se na poziv Otadžbine. Još golobrad, maltene dete, naučio da obrađuje njive i čuva stoku, preko noći je sazreo. Ali to srce, veliko srce u grudima, nije znalo za predaju. Uostalom, kao i svi njegovi saborci. Naoružani hrabrošću i dušom pravoslavnom, sa verom u Boga i kralja, koračali su  u već dotrajalim opancima po zaleđenim vrletima. Kao da nije bilo dovoljno to što su gladni, promrzli, morali su i da odolevaju stalnim napadima Albanaca. Stevan je stiskao zube, da se ne primeti koliko mu je hladno. Pomodrele, ispucale usne, retko su se pomerale. Okružen mirisom smrti, gledajući kako ljudi padaju kao snoplje, pogled mu je lutao po  predelima koje nikada nije do tada video. U retkim trenucima odmora, vadio je mrvice hleba i delio sa drugovima. Umesto vode, uzimao je sneg. Tifus, dizenterija i ostale boleštine uzimale su danak. Nadohvat albanske obale, na rukama mu je umro najbolji drug. Stevan je dobro upamtio njegove samrtničke reči:

"Stevane, brate, čuvaj mi Staniju i Milovana, sina moga tek rođenog..."

Krupne suze slivale su mu se niz lice, dok je pored puta golim rukama kopao grob. Iza sebe začuo je glas:

"Hajde, ljudi, za ime Boga, pomozite !"

Što od bola, iznemoglosti i beznađa, nije ni video ko govori iza njega. Pokopao je svoga druga i činilo mu se da je sa njim pokopao i svoju nadu da će ikada više videti svoje rodno selo.

"Nemoj, sinko, da se predaješ! Opet ćemo mi u Srbiju i pobedićemo" - Stevan je čuo iza sebe glas i osetio snažan stisak nečije ruke na ramenu. Tek posle je saznao da je to bio Kralj Pera lično! Kao da je dobio polet i neku snagu, a i reči pokojnog druga su ga terale dalje...

Posle više od mesec dana  oko 110 000 hiljada vojnika i 2350 oficira stiglo je na albansku obalu, kod Skadra, Drača i Valone. Prelazak preko Albanije i Crne Gore životom je platilo više od 72000 ljudi...

Međutim, tu nije bio kraj mukama za Srbe. Saveznici nisu bili organizovani, a srbski vojnici zaglavljeni u blatu, iscrpljeni, gladni i bolesni čekali su rešenje. Svaki momenat je bio poguban za ponekog od njih.

15.januara 1916. godine Nikola Pašić upućuje pismo ruskom caru Nikolaju II  i traži pomoć. Istog dana, po prispeću 18.januara 1916. godine ruski car  obaveštava kralja Velike Britanije i predsednika Francuske da  će raskinuti savez sa njima ako ne spase srpsku vojsku. Francuska vlada je sve svoje brodove i resurse uputila prema Srbima.

Tokom janura i februara 1916. godine na grčko ostrvo Krf prevezeno je skoro 150 000 vojnika i civila. Prvi dani su bili užasni. Srbski vojnici su se našli u potpuno novom okruženju, a nikada pre toga nisu išli dalje od svog sela. Hrane, ćebadi, sredstava za higjenu nije bilo dovoljno. Organizovanost nikakva. Na ostrvo Vido su iskrcavali ranjenike i bolesnike, mada je stopa smrtnosti galopirajuće rasla. Od januara do marta 1916.godine umrlo je 4847 ljudi! Njihova grobnica je plavo more oko ostrva Vido- Plava grobnica.

Stevan je bio jedan od retkih koji se oporavljao od trbušnog tifusa. U košmarnim noćima, činilo mu se da čuje glasove svojih drugova  iz morske vode, koji su se mešali sa glasovima majke i oca iz rodnog sela.

Vido je upamćen u srbskoj svesti kao "ostrvo smrti". Tu je i nastala pesma  "Plava grobnica" (Stojte galije carske)- koju je napisao Milutin Bojić, koji je umro od tifusa u bolnici Solunu 1917. godine. Sahranjen je na solunskom vojničkom groblju Zejtnlik.

Krf je dobio naziv "ostrvo vaskrsa"- jer je tu, na tom mestu vaskrsla Srbija. Oporavljena, osnažena srbska vojska, povratila je svoju veru i nadu. Sa tog mesta srbski vojnici su krenuli  ka Srbiji, u konačnu pobedu.

Posle potpisanog primirja Srbija je izgubila  1 247 435 (28%)  svog stanovištva, što je zaista jezivo.  77 455 vojnika i preko 140 000 civila koji su pošli za vojskom nije preživelo Albansku golgotu;  36 477 vojnika je poginulo na Solunskom frontu; u zarobljeništvu 81 214, a tifusa i druge bolesti odnele su 360 000 života...Tuga do neba. Srbija nije imala dovoljno crnog materijala da se stavi barjak na kuće koje su izgubile nekoga...

Među retkim preživelim bio je i Stevan Pavlović.

Proleća 1919. godine koračao je polako poznatom stazom ka rodnoj kući. Osim po godinama, 25 i duši srbskoj u grudima,  ništa više na njemu nije bilo mlado. Iako je bilo toplo, sve rascvetano, nije skidao svoj zimski kaput. Ni tada, kada je prešao  prag svoje kuće, ni nikada više, bez obzira na godišnje doba. Rane koje je nosio u sebi dugo su krvarile, a brdo iznad kuće je često bilo svedok njegovog  suzama zamagljenog pogleda, upereneg negde u daljine...

Stevan Pavlović, oženio je udovicu Staniju i odgojio sina svoga druga Milovana kao svoje dete. 1927. godine  rodio se Živojin Pavlović, deda moje dece.  Tek pred smrt,  1950.godine, jedan jedini put je pričao o Albanskoj golgoti svom sinu Živojinu. Deda Živojin je priču o deda Stevanu,  nosiocu Albanske spomenice, pričao mom suprugu...

1994. godine, tačno 100 godina kasnije, rođen je moj sin Nikola, praunuk dede Stevana. Hrabrost, snaga, istrajnost, upornost  i dostojanstvo su glavne odlike Srbina i genetski se prenose sa kolena na koleno.

Na nama ostaje da pamtimo istoriju svojih predaka, divimo se njihovim epskim podvizima  i prenosimo na pokolenja istinu. Najveći greh koji možemo uraditi, pred Bogom i našom decom,  je ZABORAVITI, a naša deca u pogledu, pokretu, karakteru nose osobine slavnih pradedova.

Slava našim precima, a naslednicima ostaje za nauk da čuvaju svoju Otadžbinu i veru  kao zenicu oka  i  svojom čašću, znanjem i poštenjem stvaraju lepšu i srećniju Srbiju...