U zemljama Pacifičkog prstena zabeležen drastičan rast potražnje za električnom energijom

Sibir i Daleki istok poseduju ogromne zalihe nafte i gasa, a zbog slabe naseljenosti imaju višak električne energije, koju bi mogli da koriste ruski partneri u okviru zajedničkih energetskih projekata.

U zemljama Pacifičkog obruča zabeležen je drastičan rast potražnje za električnom energijom, zato sve zemlje nastoje da diversifikuju izvore i maršrute isporuka energenata. Sibir i Daleki istok poseduju ogromne zalihe nafte i gasa, a zbog slabe naseljenosti imaju višak električne energije, koju bi mogli da koriste ruski partneri u okviru zajedničkih energetskih projekata. O jednom od njih se govorilo na konferenciji „Energetska saradnja u Azijsko-pacifičkom regionu“ u okviru Istočnog ekonomskog foruma u Vladivostoku.

Projekat se zove „Azijski energetski prsten“, a predviđa ujedinjavanje energetskih sistema Rusije, Japana, Južne Koreje, Kine i Mongolije. U martu 2016. godine predstavnici ruske kompanije „Roseti“, kineske kompanije „Čajna stejt grid korporejšen“, korejske „Koreja elektrik pauer korporejšen“ i japanske „Softbank grup“ potpisali su u Pekingu memorandum o zajedničkoj promociji energetskog sistema koji obuhvata skoro celu severoistočnu Aziju. Naravno da taj projekat neće biti realizovan u bliskoj budućnosti, ali u perspektivi bi mogli da budu izgrađeni energetski mostovi između zemalja Pacifičkog obruča, uključujući i most između ruskog ostrva Sahalina i Japana.

O ovom mostu se pregovaralo još početkom 2000-ih, ali je cela ta priča ostala samo mrtvo slovo na papiru. Japan nije bio spreman da primi električnu energiju, ne samo zbog nedostatka iskustva već i zato što nije bilo ekonomskih razloga za takvu vrstu saradnje. Situacija se promenila posle havarije na nuklearnoj elektrani Fukušima, nakon čega su vlasti zaustavile sve reaktore u zemlji. To je, naravno, uticalo na zavisnost Japana od isporuka iz inostranstva — rekao je na konferenciji za štampu u Vladivostoku bivši izvršni direktor Međunarodne agencije za energiju Tanaka Nobuo. „Bez nuklearnog goriva postali smo zavisni od isporuka energenata, uglavnom iz bliskoistočnih zemalja. Nestabilna situacija u tom regionu ugrožava stabilnost isporuka.

Zato mi diversifikujemo ne samo resurse nego i izvore. Kada je reč o gasu, postoji mogućnost da se okrenemo dobavljačima iz Severne Amerike, Australije, zemalja ASEAN, kao i iz Rusije, koja bi mogla da bude najvažniji izvor ’plavog goriva‘. Mislim da će u doglednoj budućnosti gas biti dominantan izvor energije za nas“. Nobuo kaže da projekat ujedinjavanja energetskih sistema nije nikakva utopija, i da bi, pored ekonomskih koristi, mogao da podstiče dijalog o problematičnim geopolitičkim pitanjima. Trenutno se na Sahalinu gradi nova termoelektrana ukupnog kapaciteta od 360 megavata. Termoelektrana ne samo što će obezbediti električnu energiju za sve stanovnike ostrva već će omogućiti i prodaju viška stranim potrošačima.

„Ako postoji interes svih strana, postoje i šanse da će projekat biti realizovan“, kaže za Sputnjik zamenik ruskog ministra energetike Anton Injucin. Prema njegovim rečima, za to je potrebna ne samo saglasnost, već i ozbiljno proučavanje svih tehničkih i ekonomskih pokazatelja i proučavanje rizika. „Samo nakon toga bismo mogli da donesemo konačnu odluku. Trenutno je prerano govoriti o ovom projektu, ali bitno je da postoji želja za saradnjom. Najvažnija stvar je ekonomska svrsishodnost projekta“, zaključuje Injucin. Inače, ruski Daleki istok već sada nudi Japanu veoma povoljne uslove za ulaganja na takozvanim „teritorijama ubrzanog razvoja“, kao i u slobodnoj luci Vladivostoku. Prioritetni pravci rusko-japanske saradnje na Dalekom istoku su energetika, poljoprivreda, medicina i transport. Energetski most kao deo azijskog energetskog superprstena mogao bi da postane okosnica saradnje Moskve i Tokija u ovom delu Rusije.