SAD pretpostavljaju da je ono što radi njihova vojska prihvatljivo i iznad izazova ili kritike

Pentagon je kritikovao Rusiju za incident koji se dogodio 7. septembra na Crnom moru, kada je avion Su-27 presreo američki izviđački avion, govoreći da bi ovakve akcije mogle da izazovu „neželjeno eskaliranje tenzija“.

Međutim, Vašington ignoriše činjenicu da vojne aktivnosti američke vojske druge zemlje smatraju pretećim, smatra analitičar Ted Galen Karpenter. Viši saradnik u oblasti odbrane i spoljnopolitičkih studija na Institutu Kato obraća pažnju na ovo kao na opštu temu. Sjedinjene Američke Države pretpostavljaju da ono što „radi njihova vojska na međunarodnoj sceni ne samo da je prihvatljivo, već bi trebalo da bude iznad izazova ili kritike“, kaže Karpenter.

Još više zabrinjava da se ove operacije često izvode hiljade kilometara van granica SAD. Ovo je obrazac koji su Sjedinjene Države koristile decenijama. „Prema tom rezonovanju, Vašington i njegovi poslušni saveznici imali su svako pravo da sprovedu zonu zabrane leta da bi uticali na ishod unutrašnjih sukoba u Bosni 1990. godine. Isto tako, Sjedinjene Države imale su svako pravo da nametnu slična ograničenja u Iraku. Kada su srbski lideri i irački diktator Sadam Husein pružili otpor takvim merama, oni su bili ti koji su intenzivirali krizu“, ističe ovaj analitičar.

Odgovor Vašingtona na ograničeno, ali uspešno vojno angažovanje Rusije u Siriji, predstavlja svežiji primer. Visoki zvaničnici, vojni zvaničnici i mejnstrim mediji u Sjedinjenim Američkim Državama pokušali su da predstave ovu kampanju kao opasnu, pa čak i nelegalnu, uprkos činjenici da je Damask zatražio od Moskve vojnu pomoć u svom pokušaju da se bori protiv terorizma u vreme kada se sirijska arapska armija borila da kontroliše stranu pobunu.

Za poređenje: ni predsednik Bašar el Asad niti njegova vlada nikada nisu dali zeleno svetlo SAD da izvršavaju vazdušne napade niti da šalju specijalne snage u Siriju. „Pa ipak, američka intervencija 9.600 kilometara od njenih granica naširoko se posmatra ne samo kao umesna već i kao neizbežna, kako iz strateških tako i iz moralnih razloga“, navodi Karpenter. „Slični dvostruki standardi primetni su i u pogledu raspoređivanja američkih i ruskih brodova u Baltičkom i Crnom moru. Česte su američke pritužbe da ruski brodovi i avioni uznemiravaju američke brodove. Nikada nema očigledne svesti da bi Moskva mogla opravdano da smatra da su američke vojne operacije u vodama u blizini Rusije bezbednosna pretnja“, dodaje on.

To je poenta koju su ruski zvaničnici, političari i eksperti u više navrata ponavljali, a posebno kada je u pitanju povećana agresivnost NATO-a na istočnom krilu Pakta. Moskva je zabrinuta zbog povećanih ratnih igara, povećanih vojnih troškova i rotacionih razmeštanja na sopstvenom pragu, a posebno zbog ratne retorike. Međutim, Vašington je u velikoj meri bio gluv za ovu zabrinutost.

Karpenter predlaže da vlasti u Vašingtonu zamisle da strana sila izvodi neke operacije slobodne plovidbe u američkim teritorijalnim vodama. Malo je verovatno da bi SAD ovako nešto omalovažile. „Na isti način je teško očekivati da bi Amerikanci ostali ravnodušni na prizor ruskih razarača i krstarica u vodama u blizini Kejp Koda“, ističe on. Američki zvaničnici i mediji „treba da postanu svesni“ kako se na aktivnosti Pentagona gleda iz inostranstva. „Nadmena pretpostavka ’da smo mi dobri momci i ništa što mi radimo nije loše niti provokativno‘ kratkovida je i opasna. Iz perspektive drugih zemalja, ’opravdane‘ akcije SAD mogu se činiti duboko pretećim. I uprkos rizicima, neke od tih zemalja više nisu sklone da se jednostavno pognu pred silom Vašingtona“, zaključuje Karpenter.