Rešetnjikov: Rusija je duhovna civilizacija
– Gospodine Rešetnjikov, kao društveni i politički delatnik, naučnik i istoričar, često se bavite pitanjem civilizacijskog razvitka Rusije. Tome ste posvetili i knjigu «Vratite se Rusiji» i svoje mnogobrojne aktivnosti. Primera radi, veoma ste posvećeni ruskoj emigraciji i njenom nasleđu, a to je tema koja je u Rusiji skoro zaboravljena. Koje civilizacijske teme su, po Vašem mišljenju, najvažnije i šta konkretno preduzimate po tom pitanju?
– Na početku ću istaći da je RISI analitički centar, povezan sa Administracijom predsednika Ruske Federacije. Osnovni zadatak našeg instituta je analiza svih procesa, koji se odvijaju van granica Rusije, a koji pritom predstavljaju interes ruske države. To obuhvata razne oblasti: od NATO-a, EU i SAD-a, do ekologije i spornih delova istorije i međunarodnih odnosa. Svime time se bavimo neposredno i u velikoj meri. Nesumnjivo da se te teme dotiču i pitanja, koja ste Vi spomenuli. Pored toga ja sam i predsednik fonda «Nasleđe. Ruski Lemnos». Taj fond se bavi obnovom istorijskog sećanja našeg naroda o periodu Prvog svetskog rata i ruskoj emigraciji, a to su tragični događaji, koji su za poslednjih 100 godina bačeni u zapećak. Kao naučnik i istoričar, koji se bavi istraživanjima u polju međunarodne politike i Balkanom, već dugo vremena tvrdim da Rusija nije prosto država, ona je civilizacija. Moje kolege i ja, delimo to uverenje. Nekoliko puta sam naše medije podsetio na izjavu Žaka Širaka, na samitu u Peterburgu 2006. godine. On je tada našem državnom vrhu rekao: «Rusi se sve vreme raspravljaju na čijoj strani treba da bude Rusija, na strani Zapada ili Istoka. Ali zar vi ne razumete da je Rusija posebna civilizacija?! Rusiji je sve dato: ogromna teritorija, resursi, ona ima sve da bude zasebna civilizacija».
Još sredinom 80-ih godina prošlog veka shvatio sam da pogrešno posmatramo Rusiju. Grešimo kada je nazivamo državom, ona je prava civilizacija, slična vizantijskoj i drugim civilizacijama. Naravno, mi smo pretrpeli strašan udarac, kao i Vizantija, sa ciljem da se odreknemo svoje civilizacijske uloge, da postanemo pseudo-civilizacija i to se desilo. Taj period je trajao 70 godina i poklapa se sa dužinom jednog ljudskog života. Proživeli smo taj život i sada se nalazimo u nekom međustanju. Poslednjih godina, napokon, opet je pokrenuta tema ruske civilizacije. Počinjemo da priznajemo ulogu, koju nam je Gospod dodelio: da budemo utemeljivači i zaštitnici civilizacije, koja je alternativa Zapadnom svetu.
U knjizi «Vratiti se Rusiji» izloženi su putevi, kojima je išla naša država. Prvi put je državni put, koji datira još od pre Hrista, kada je država imala veću vrednost od čoveka i čovek joj je bespogovorno služio. Taj model je bio primenjen u raznim delovima sveta, pa i kod nas, čak smo bili i svedoci toga. Mi smo savremenici totalitarnih država: nemačkog, sovjetskog i mnogih drugih političkih sistema. To je put svemoćnog etatizma.
Drugi put se pojavio posle dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, a to je država kao čovek. To je određeni liberalni model, koji se kvari i opet preobražava u etatizam.
I treći put, je Hristov put, a on je srž naše civilizacije. Često su mi smešne političke platforme raznih ruskih stranaka. Mi već imamo glavni program, to je Jevanđelje. Rusija je izgrađena kao Hristova civilizacija. Druga je stvar, što je izgradnja takve civilizacije jako komplikovan proces. U okviru toga se prave greške, postoje padovi, kao i u životu svakog hrišćanina, ali moramo da se ispravimo i da nastavimo dalje. Rusiju je zadesila takva sudbina: đavo je hteo da je skrene s puta i to mu je uspelo. Sada moramo da ustanemo i krenemo svojim prirodnim putem razvoja, tojest da se vratimo sami sebi, da se vratimo Rusiji. To je misao, koja se nalazi iza svih delatnosti našeg instituta i fonda. Kada mi, na primer, analiziramo politiku SAD-a, krećemo upravo s pozicije: ko se nalazi na kakvom putu i šta želi time da postigne.
Ali kako da se vratimo na naš istorijski put? To će biti nemoguće, ako se većina našeg naroda opet ne okrene pravoslavlju. Postoji još jedan problem, a to je da ruska nacija živi u istorijskim mitovima. Ako je ruska istoriografija pre boljševičke revolucije imala elemente tendencioznosti, onda je komunistička istoriografija puna laži i mitova. Time je cela istorija Rusije izvitoperena. Opterećeni smo ogromnom količinom mitova i oni nam smetaju da razumemo put naše civilizacije, Hristov put, a takođe nas sprečavaju da se vratimo Crkvi. Naš institut ima cilj da raskrinka te mitove. Jedan od glavnih mitova je «Velika oktobarska socijalistička revolucija» i događaji, koje je ona izazvala. Taj trud obuhvata rad sa arhivskom građom i čitajući te izvorne dokumente čovek shvata koliko je taj istorijski događaj bio tragičan. Mnogi i do dan danas ne shvataju ko se borio na kojoj strani, i sa kojim ciljem. Mnogi ljudi koji su živeli u to vreme, shvatili su revoluciju kao gubitak Rusije, razumeli su da se prekida ruski projekat i zamenjuje novim, stranim. Njima je bilo jasno da sama Rusija nestaje.
– Gospodine Rešetnjikov, želeo bih da se dotaknem jedne druge važne teme, koja se nalazi na periferiji naše kolektivne svesti, iako je u određenoj meri prisutna u društvu. Mi se nalazimo na pragu stogodišnjice jednog od najtragičnijih događaja u ruskoj istoriji. U martu sledeće godine biće sto godina od trenutka kada je Rusija izgubila svoju monarhiju. Nakon toga Rusija je lišena svoje hiljadugodišnje tradicije i postala je sasvim drugačija. Barem što se političkog i državnog sistema tiče. A 17. jula 2018. godine, očekuje nas stogodišnjica od ubistva poslednjeg ruskog cara, Mučenika Nikolaja II, i cele njegove porodice. Pošto govorimo o obnavljanju istorijskog sećanja, da ne znamo mnogo toga iz svoje istorije, kao i da smo zaboravili naše heroje i velikane, onda je jasno da je najvažniji među njima car Nikolaj II i njegova porodica.
– Slažem se s tvrdnjama, koje ste izložili u Vašem pitanju. Zašto, širom sveta, Nikolaj II nije prihvaćen? Zato što on nije prosto ubijen kao Nikolaj II Romanov. Njega su zverski umorili, jer su želeli da satru smisao naše civilizacije. Jer monarhija je naš smisaoni oslonac. Car je ubijen kao nosilac tog smisla, a ne zbog njegovih uspeha ili neuspeha, ne zato što je bio jak ili slab, kao što to obično ljudi tvrde. Događaji iz 1917. i ubistvo iz 1918. su postali venac sloma ruske pravoslavne civilizacije. Oni su uništili njen smisao i to je bio trijumf đavolskih sila. Oni nisu prosto ubili «despota» i «zlobnog cara», «Nikolaja Krvavog», kako su ga boljševici klevetali u svojoj propagandi. Ne! Oni su uništili smisao naše civilizacije.
Našeg mučeničkog cara je Gospod odavno priznao kao svog, a mi ovde govorimo o tome da treba da ga branimo od kleveta! Nema nikakve ljage na Nikolaju, on je čist i svetao, on je svetac. Ne treba mi da skidamo ljagu sa njegovog imena, već narod treba da shvati zašto je on mučenički stradao pre 100 godina. Trenutno, čim nešto dobro kažeš o Nikolaju II, odmah slede žestoke kritike liberala, komunista, ateista, LGBT aktivista i prosto budala. Razmislite zašto je to tako? Zašto ih sve toliko razdražuje ime našeg cara? Samo zato što je Nikolaj izvršio podvig po ugledu na Hrista i uspeo se na svoju Golgotu. A drugi razlog je taj što je on bio smisao naše civilizacije. Iz istog razloga su i pravoslavnu Crkvu besno uništavali, bukvalno su pokušali da je sravne sa zemljom. Tako su postupili i sa carem i sa sećanjem na njega, sa njegovim svetlim likom.
Mnogim naučnicima, koji se bave ovom temom, savetujem da prestanu da pričaju da se car odrekao prestola. On je bio svrgnut sa vlasti usled zavere. To je bila jako dobro organizovana i podla zavera! Preusmerili su njegov voz na stanicu Dno, okružili ga i izolovali od spoljnog sveta... Često se u javnosti koristi fraza «abdikacija cara» i običan čovek zamišlja sledeći prizor: car sedi na prestolu i čita dvorjanima proglas o abdikaciji. A u stvari, cara su doveli u bezizlaznu situaciju, odvojili ga od svih njegovih saradnika i ostavili bez ikakvih vesti. General Saharov, koji je komandovao armijom, kasnije je napisao da su ga obmanuli general Aleksejev i Brusilov, kada su mu rekli da je sam car zatražio da stupi s prestola. Tako su glavnom komandantu fronta rekli zaverenici. I on nije bio jedini koga su prevarili na taj način. Mnogi, koji su podržavali cara su bili obmanuti. Nije slučajno car napisao: «Svuda oko mene kriju se izdaja, kukavičluk i laži». A mi samo ponavljamo «abdikacija, abdikacija» i time svu krivicu zbacujemo na cara, zaboravljajući da su sve to organizovali određeni ljudi i centri moći. Sve što se kasnije desilo, pa i samo svirepo ubistvo cara, ishod je te zavere...
Međutim, najvažnije je da neprestano govorimo o uništenju smisla naše carevine i civilizacije, a to je bio naš monarh, car, oličenje hiljadugodišnje Rusije. Naši neprijatelji su tačno znali da ne ubijaju samo Nikolaja II, već i hiljadugodišnju istoriju, koju je on predstavljao. Ali uprkos svemu, đavolske sile ne uspevaju da unište smisao naše civilizacije, samo ime našeg mučeničkog cara.
– Da, ali ispada da naši neprijatelji bolje razumeju sakralni smisao svega što se desilo, od nas, koji smo nosioci te civilizacije. To možemo videti iz reakcija i aktivnosti, koje ste pominjali. U tome je problem.
– Da, u pravu ste. Mnogi Rusi ne razumeju da mi činimo posebnu civilizaciju. A oni koji govore da razumeju, svejedno često ne mogu do kraja da proniknu u dubinsko značenje pojma «ruska civilizacija». Neretko se možemo susresti sa ljudima, koji odbacuju pravoslavlje, Boga, Hrista, tojest možemo primetiti nerazvijenost verske svesti, to je neka vrsta poluateizma. Svi, koji kritikuju naš civilizacijski pristup, ne prihvataju Hrista i pravoslavnu veru. Iz toga se rađaju razne jeresi poput «pravoslavnog staljinizma». Bez duboke religiozne svesti nećemo stići daleko.
– Gospodine Rešetnjikov, kako Vi vidite budućnost ruske civilizacije? Koje odlike ona treba da poseduje, kako bi mogla da zaživi? Kada se raspravlja o civilizacijskom razvitku Rusije, jedni pričaju da sve treba priključiti na internet i život će se odmah poboljšati, drugi obećavaju podizanje penzija... Komunisti su svojevremeno, na sličan način, obećavali da će u Rusiji „sva deca svirati harfu“. U realnosti su ta deca ubijala jedna drugu 90-ih. Svima je jasno da je taj civilizacijski pristup propao. Nama je potrebna socijalna pravda, ali to nije izlaz iz situacije. Da bi civilizacija postojala, neophodno nam je ozbiljno rešenje. A istovremeno su nam potrebni bazični orijentiri: vera, ideologija i cilj...
– Kada se bavite izučavanjem istorijskih procesa, dolazite do zaključka da je istorija ciklična. Sve se ponavlja na novom obrtaju. Ali istorija je još i istina. Mi smo sada u situaciji kada je moguće da se, pri novom obrtaju, vratimo svojoj veri, duhu i tradiciji. Smatram da će nam biti jako teško da krenemo napred, dok god ljudima ne bude jasno šta su sve učinili za poslednjih 100 godina. Dok sam bio na određenim državnim funkcijama uvideo sam da je najefikasnija saradnja sa onim ljudima koji se ispovedaju i pričešćuju. Možda, strogo profesionalno gledajući, oni nisu bili najkvalifikovaniji, ali praksa je pokazala da to nije najbitnije. Ponekad se lakše možete osloniti na čoveka bez mnogo profesionalnog iskustva, nego na stručnjaka, koji nema jasna uverenja i nije načisto sam sa sobom. Dok se u Rusiji ne bude formirao sloj ljudi, koji se rukovodi verom, kao višim smislom, kao istinskim smislom života, teško ćemo moći da unesemo potrebne promene.
Sada se kod nas često govori o patriotizmu, od ljudi se očekuje da treba da služe svojoj otadžbini. Ali ako nisi uspeo da zaradiš milione, ti si gubitnik. Kao što vidimo osnovne vrednosti su nam pomešane. Vlada mišljenje, da ako čovek zarađuje samo prosečnu platu, on je takođe gubitnik, bez obzira da li je reč o talentovanoj i dobroj osobi. Moramo postepeno iz društva da istiskujemo ljude koji tako misle, a kada direktor Kancelarije za borbu protiv korupcije prima mito, to je već apsurd. Uzgred budi rečeno, sve je to posledica raspada sovjetskog društva. Nisu svi ti prevaranti, bankari, prostitutke i mafijaši pali s Marsa, to su sve bivši partijski kadrovi, komunisti, skojevci. To je proizvod potpunog raspada sovjetskog društva. Još za vreme SSSR-a je uspostavljen kult potrošnje, a danas se to već razvilo u potrošački duh. Dok duhovno i moralno ne izađemo na put vere, biće nam jako teško da izgradimo državu, kakva nam je potrebna. A kod nas se mnogi mogu kupiti. Koja je jedina garancija da do toga neće doći? Samo pričešće. Čak se i čovek koji se pričešćuje može prodati, ali su šanse za to znatno niže.
Naše moralno stanje je još uvek teško. Naravno, stvari su se popravile u tom pogledu za poslednjih nekoliko godina, ali nije sve tako jednostavno, zato se izgradnja države jako teško odvija. Kako da gradimo, kada ljudi stalno misle: gde su pare, da li će ih zakinuti i da li oni mogu da otmu od drugog... S takvim mislima nema državotvornosti. Naravno, uvek se možemo vratiti etatizmu: izmisliti poziciju za još jednog birokratu, koji će svakog nadzirati, hvatati za ruku i bacati u tamnicu, ali i tom procesu jednom mora doći kraj, pa će na kraju u zatvoru završiti onaj, koji je prethodno zatvarao druge. Već smo prošli taj put. To je svojevrsni začarani krug, koji ne doprinosi ničemu, osim raspadu sistema.
Spasenje se krije u moralnom razvitku našeg naroda i to je jako dug put. Ali drugi ne postoji. Ako uspostavimo moralnu atmosferu, lakše ćemo moći da se posvetimo državotvornosti. Tada ćemo ostaviti po strani ciljeve, koji trenutno dominiraju. Pre nekoliko godina imao sam neka posla u Parizu i dok sam čekao u centru grada počeo sam da brojim «mercedese». Izbrojao sam tri. A u Moskvi mnogi voze skupa kola. Kako nas je to spopalo? Rusi su uvek bili skromni. Težili su prosperitetu, ali su se ustručavali da se šepure i hvališu svoji bogatstvom. Sada je u toku neka trka: ko će svojoj ženi ili ljubavnici da kupi skuplja kola. Takav duh nas ozbiljno sputava.
Mislim da je pred našim predsednikom vrlo težak zadatak. On odlučuje koga da postavi na rukovodeća mesta i mora da proceni ko je savestan, u kom čoveku je živ glas savesti. Dobar rukovodilac nije samo profesionalac, već i čovek koga krasi savest. Ako on nema savesti, krenuće da iskorišćava ljude i da proneverava novac. Znamo za mnoge takve primere. Voditi kadrovsku politiku je težak zadatak. Uvek je to bilo tako, ali sada je sve mnogostruko složenije.
Naš civilizacijski put je pre svega put srca i put duhovnosti. Ako popravimo svoje srce, naći ćemo put i početi da gradimo državu. Istorija je puna takvih primera. Mi imamo ogromno iskustvo, ali smo počeli previše prizemno da kopiramo Zapad. Bukvalno do te mere, da je i naš Ustav napisan po uzoru na američki. Mnogi su i za vreme komunizma maštali da će kod nas sve biti kao na Zapadu. Sada je kucnuo čas da se vratimo svojim korenima. Bez duhovne pobede unutar sebe, nećemo moći da sačuvamo Rusiju.
Sa Leonidom Rešetnjikovim
razgovarao jeromonah Ignjatije (Šestakov)
S ruskog Aleksandar Đokić
Pravoslavlje
- Izvor
- / vostok.rs
- Povezane teme
- Rusija
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Poljski spor sa Ukrajinom otkriva dublji raskol oblikovan istorijom, zamorom od izbeglica i rastućim nezadovoljstvom javnosti...
Kijev, koji se suočava sa nedostatkom novca, pokušava da zaradi pretvarajući zemlju u narko-utočište, saopštila je Spoljnoobaveštajna služba Rusije....
Prva žrtva svakog rata je istina...
Viktor Medvedčuk je naveo da su eksperimenti na ljudima počeli 2019. godine...
Vašington i Teheran su od petka više puta razmenili udare, što preti da sruši krhki privremeni mirovni sporazum....
Svih pet podmornica klase „Astjut“ van je upotrebe zbog problema sa održavanjem, koje dodatno pogoršava neadekvatna infrastruktura, navodi Defence Journal....
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
