Ruski car odao počast srbskim dobrovoljcima

Aprila 1916. stigli smo u Odesu. Naša povorka iskićena zastavama i vojnički postrojena, uputila se kroz grad do štaba Srbskog dobrovoljačkog odreda u ulicu Baljšaja Arnautskaja. Posle užasne sibirske zime, u Odesi nas je dočekalo divno i toplo proleće. Narod ruski nas je svuda u prolazu pozdravljao i uzvikivao: „Da zdravstvujut Serbi, geroji“, jer je ovde već bilo oko 8.000 srbskih dobrovoljaca”, piše u memoarima Pančevac Svetislav Sveta Radulović, tada mladi bankarski činovnik opisujući delić svog dugog ratnog puta ruskim frontom od Iljeva, Voronježa i Ufe do logora u Sibiru i pridruživanju dobrovoljačkim jedinicama, koje su se obučavale na obali Crnog mora.

Svetislav Sveta Radulović je, treba reći, bio jedno od osmoro dece pančevačkog sveštenika Dušana Radulovića i majke Jelene, iz ugledne familije Bikar.

Rastao je i vaspitavan u porodici čija je glava protojerej ovdašnji takođe bio stradalnik već od prvih dana Velikog rata.

Uhapšen i interniran najpre u rumunski Arad, potom u Peštu, a po oslobođenju iako ozbiljno narušenog zdravlja, aktivan u dobrotvornim, prosvetnim i humanim društvima.

Kao član Narodnog veća, protojerej Radulović je bio i u deputaciji kod kralja da izjavi prisajedinjenje Vojvodine majci Srbiji.  

Dvadesetogodišnji Sveta je tog aprila za sobom imao gotovo dve godine ratovanja i zarobljeničkog staža na ruskom frontu. Nedugo po dolasku u Odesu, tačnije prvih dana maja, piše on, biva saopšteno da će Njegovo visočanstvo car Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov sa svojom pratnjom izvršiti smotru vojske. Neki viši ruski oficiri su pokazali zabrinutost povodom dolaska cara pred dobrovoljce, pozvali su načelnika štaba 1. srpske dobrovoljačke divizije, majora Maksimovića i upitali ga da li može da garantuje da niko od dobrovoljaca „neće nešto nauditi caru i njegovoj porodici”. I zaista, dobrovoljci su osvetlali svoj obraz u defileu pred carem, a kasnije u Dobrudži dokazali da su „vitezovi bez straha”, dodaje Radulović.

Smotra je tako održana na polju Hodinka kraj Odese, pred carem, njegovom porodicom i velikom carskom pratnjom. Jašući na konju car je obišao 1, 2. i 3. puk pozdravljajući vojsku: „Pomozi Bog junaci!”

Parada srpske vojske u Čeljabinsku 1919. godine 


„Gledajući svojim blagim očima lica naša, kao da je hteo da se unese u dušu našu, da nam ulije utehu za pretrpljeno i nadu u ostvarenje onoga za čim je naša duša tada čeznula, za oslobođenjem naše Otadžbine. Odgovorismo uz gromoglasne povike: „Bog ti pomogao!”, pribeležio je mladi dobrovoljac.

Car je potom odjahao na mesto sa kog je posmatrao defile trupa. Nailazili su pukovi u smaknutom poretku, u dve linije bataljona.

Pisac ističe da je držanje, ravnanje i korak dobrovoljaca bilo ravno onome koji se mogu videti u mirno vreme i po garnizonima. Na carevu izjavu zadovoljstva – „Očenj harašo!”, prolomio se srbski vojnički zavet „Staraćemo se!”

Po svršenom paradnom maršu, vojska se postrojila u krug sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti, a car na svome alatu, sam bez ikakve pratnje, stade u sredinu polukruga okružen dobrovoljcima, odakle je izgovorio, koliko još pamtim, sledeće reči: „Srećan sam što sam u vama imao prilike da sretnem onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet.

Biću još srećniji kada po završetku ovog rata vidim Srbiju veliku i snažnu!” Tog sunčanog majskog dana dugo se prolamalo „živeo”, dok se car, očigledno dobro raspoložen, vratio u krug svoje porodice i svite.

„Tih dana bio sam prosto opijen i van sebe od ushićenja i radosti što je moja malenkost učestvovala u tako velikom događaju. Ponosio sam se što sam Srbin i bio sam spreman podneti sve muke i patnje za ostvarenje naših ciljeva”, kazuje u svojim memoarima Svetislav.

A, tih dana završeno je formiranje 4. pešadijskog puka i pomoćnih trupa te je tako kompletirana divizija 15. maja od oko 13.000 srbskih dobrovoljaca položila zakletvu na vernost kralju Srbije Petru Prvom, a čekao ih je front u Dobrudži…

Olga Janković,
Politika